Милош Војинић и бан од Котора
(из Црне Горе)
Вино пије српски цар Шћепане
у Призрену, у стојноме граду,
с њиме пију српске војеводе.
А када се напојише вина,
вели њима српски цар Шћепане:
„Е тако ви[a], Срби браћо драга;
ђе градисмо веље грађевине,
по свијету многе задужбине,
градисмо их, ама не китисмо.
Да л' у мене војеводе нејма
да отиде Млетку питомоме
да направи крсте и иконе?”
Све војводе ником поникоше[b],
ма не хоће Војинић-Милошу,
цару гледа међу очи црне:
„Ја ћу отић' Млетку питомоме
да направим крсте и иконе!
Ну ми подај танахну ђемију
да ја идем Млетку питомоме,
и ну дај ми два товара блага
да растурим по мајсторах благо[c].”
Све му даде, ријеч не чињаше[d],
оде Милош у Млетке бијеле.
А кад дође Млетку питомоме,
по мајсторах благо растурио,
те он гради крсте и иконе,
градио их три године данах.
Кад се трећа пуна намирила,
он окупи крсте и иконе
а меће их у танку ђемију,
увезе се морем дубокијем.
А кад мору био у пучину,
опаки му вјетар ударио,
оћера га трагом опакијем
а догна га под Котора града,
под дворове од Котора бана.
Ту га тавна ноћца оставила,
а био га данак прифатио
и од горе огрејало сунце.
Но шета се од Котора бане,
у прошетњи видио ђемију,
па отиде мислит' и размишљат'
чија ј' оно танахна ђемија;
подоцкан се бане осјетио
е ђемија Војинић-Милоша[e];
у прошетњу до ђемије дође,
па Милошу Божју помоћ зваше;
Милош му је дивно прифатио.
Него рече од Котора бане:
„А за Бога, Војинић-Милошу,
је ли тестир уљест' у ђемију
да ја виђу крсте и иконе?”
Но му вели Војинић-Милошу:
„А јест тестир, зашто није, бане!”
Па уљезе бане у ђемију,
он премеће крсте и иконе,
и 'вако је бане бесједио:
„Благо ми ти, Војинић-Милошу!
Јесу дивни крсти и иконе:
ваљали би светоме Трипуну,
а камоли вашој грађевини!”
То жâ било Војинић-Милошу,
па је 'вако бану бесједио:
„А тако ми, од Котора бане,
јесу наше љевше грађевине
од вашега светога Трипуна!
А ну стани да ти неку кажем:
Милошева на Херцеговину,
и љевша је, бане, и боља је
од вашега светога Трипуна!
Сопоћана код извора Рашке,
и љевша је, бане, и боља је
од вашега светога Трипуна!
А каква је Студеница црква!
И љевша је, бане, и боља је
од вашега у Котор Трипуна!
У лугових Ђурђеви Ступови
и љевши су, бане, и бољи су!
А каква је у Морачу црква!
И љевша је, бане, и боља је
од вашега у Котор Трипуна!
Ма каква је црква у Дечане!
А тако ми свашта на свијету,
Ја мним такве нејма по свијету:
не могу је преврћи талиром,
а вашега светога Трипуна
бих преврга' тешкијем топузом.”
То је бану још мучније било,
отидоше па се зарекоше:
бан у благо, а Милош у главу,
пак с' отоле оба подигоше.
Кад су били пред бијелу цркву,
три пута се Милош поклонио,
а овако ријеч бесједио:
„Опрости ме, пребијела цркво,
е се хоћу турит' преко тебе,
све од силе которскога бана!”
Па је тешки топуз дофатио,
Милош топуз тура преко цркве,
далеко је цркву надтурио!
Паде топуз бану на дворове,
бијеле му дворе саломио,
а у двору љубу погодио
и код љубе два близанца сина,
све је троје мртво направио.
Зли гласови бану долазаху,
али бане оправио слуге,
уфатише Војинић-Милоша,
турише га у дно од тавнице.
Ту тавнова за петнаест данах,
докле му се дојадило било,
па набави дивит и хартију,
па написа лист књиге бијеле
и посла је у Призрена града,
а на руке српском цар-Шћепану:
„Ал' не чујеш, ал' хабера нејмаш,
е је мене бане уфатио,
турио ме у дно од тавнице.”
Кад је цару књига допанула,
и кад виђе што му књига каже,
он је другу ситну направио,
а посла је од Котора бану:
„Море чујеш, од Котора бане,
одпушти ми Војинић-Милоша,
и подај му крсте и иконе,
и дај њему лаке пратиоце!
Ако л' ми га отпратити нећеш,
кунем ти се, а вјеру ти дајем,
ја ћу цара силу покупити
и удрити на Котора града,
Котора ћу града похарати,
а тебе ћу жива уфатити!”
Када бану књига допанула,
и кад виђе што му књига каже,
у тавницу оправио слуге
да изваде Војинић-Милоша;
даје њему крсте и иконе
и сувише два товара блага,
и нађе му лаке пратиоце.
Здраво пође Војинић Милошу,
увезе се морем дубокијем;
добар му је вјетар запухао,
извезе се под Призрена града,
здраво дође дома на дворове.
Напомене[уреди]
Извор[уреди]
- Немањићи и Мрњавчевићи: епске народне песме, Београд: Народна књига, 1959.