Miloš Vojinić i ban od Kotora
(iz Crne Gore)
Vino pije srpski car Šćepane
u Prizrenu, u stojnome gradu,
s njime piju srpske vojevode.
A kada se napojiše vina,
veli njima srpski car Šćepane:
„E tako vi[a], Srbi braćo draga;
đe gradismo velje građevine,
po svijetu mnoge zadužbine,
gradismo ih, ama ne kitismo.
Da l' u mene vojevode nejma
da otide Mletku pitomome
da napravi krste i ikone?”
Sve vojvode nikom ponikoše[b],
ma ne hoće Vojinić-Milošu,
caru gleda među oči crne:
„Ja ću otić' Mletku pitomome
da napravim krste i ikone!
Nu mi podaj tanahnu đemiju
da ja idem Mletku pitomome,
i nu daj mi dva tovara blaga
da rasturim po majstorah blago[c].”
Sve mu dade, riječ ne činjaše[d],
ode Miloš u Mletke bijele.
A kad dođe Mletku pitomome,
po majstorah blago rasturio,
te on gradi krste i ikone,
gradio ih tri godine danah.
Kad se treća puna namirila,
on okupi krste i ikone
a meće ih u tanku đemiju,
uveze se morem dubokijem.
A kad moru bio u pučinu,
opaki mu vjetar udario,
oćera ga tragom opakijem
a dogna ga pod Kotora grada,
pod dvorove od Kotora bana.
Tu ga tavna noćca ostavila,
a bio ga danak prifatio
i od gore ogrejalo sunce.
No šeta se od Kotora bane,
u prošetnji vidio đemiju,
pa otide mislit' i razmišljat'
čija j' ono tanahna đemija;
podockan se bane osjetio
e đemija Vojinić-Miloša[e];
u prošetnju do đemije dođe,
pa Milošu Božju pomoć zvaše;
Miloš mu je divno prifatio.
Nego reče od Kotora bane:
„A za Boga, Vojinić-Milošu,
je li testir uljest' u đemiju
da ja viđu krste i ikone?”
No mu veli Vojinić-Milošu:
„A jest testir, zašto nije, bane!”
Pa uljeze bane u đemiju,
on premeće krste i ikone,
i 'vako je bane besjedio:
„Blago mi ti, Vojinić-Milošu!
Jesu divni krsti i ikone:
valjali bi svetome Tripunu,
a kamoli vašoj građevini!”
To žâ bilo Vojinić-Milošu,
pa je 'vako banu besjedio:
„A tako mi, od Kotora bane,
jesu naše ljevše građevine
od vašega svetoga Tripuna!
A nu stani da ti neku kažem:
Miloševa na Hercegovinu,
i ljevša je, bane, i bolja je
od vašega svetoga Tripuna!
Sopoćana kod izvora Raške,
i ljevša je, bane, i bolja je
od vašega svetoga Tripuna!
A kakva je Studenica crkva!
I ljevša je, bane, i bolja je
od vašega u Kotor Tripuna!
U lugovih Đurđevi Stupovi
i ljevši su, bane, i bolji su!
A kakva je u Moraču crkva!
I ljevša je, bane, i bolja je
od vašega u Kotor Tripuna!
Ma kakva je crkva u Dečane!
A tako mi svašta na svijetu,
Ja mnim takve nejma po svijetu:
ne mogu je prevrći talirom,
a vašega svetoga Tripuna
bih prevrga' teškijem topuzom.”
To je banu još mučnije bilo,
otidoše pa se zarekoše:
ban u blago, a Miloš u glavu,
pak s' otole oba podigoše.
Kad su bili pred bijelu crkvu,
tri puta se Miloš poklonio,
a ovako riječ besjedio:
„Oprosti me, prebijela crkvo,
e se hoću turit' preko tebe,
sve od sile kotorskoga bana!”
Pa je teški topuz dofatio,
Miloš topuz tura preko crkve,
daleko je crkvu nadturio!
Pade topuz banu na dvorove,
bijele mu dvore salomio,
a u dvoru ljubu pogodio
i kod ljube dva blizanca sina,
sve je troje mrtvo napravio.
Zli glasovi banu dolazahu,
ali bane opravio sluge,
ufatiše Vojinić-Miloša,
turiše ga u dno od tavnice.
Tu tavnova za petnaest danah,
dokle mu se dojadilo bilo,
pa nabavi divit i hartiju,
pa napisa list knjige bijele
i posla je u Prizrena grada,
a na ruke srpskom car-Šćepanu:
„Al' ne čuješ, al' habera nejmaš,
e je mene bane ufatio,
turio me u dno od tavnice.”
Kad je caru knjiga dopanula,
i kad viđe što mu knjiga kaže,
on je drugu sitnu napravio,
a posla je od Kotora banu:
„More čuješ, od Kotora bane,
odpušti mi Vojinić-Miloša,
i podaj mu krste i ikone,
i daj njemu lake pratioce!
Ako l' mi ga otpratiti nećeš,
kunem ti se, a vjeru ti dajem,
ja ću cara silu pokupiti
i udriti na Kotora grada,
Kotora ću grada poharati,
a tebe ću živa ufatiti!”
Kada banu knjiga dopanula,
i kad viđe što mu knjiga kaže,
u tavnicu opravio sluge
da izvade Vojinić-Miloša;
daje njemu krste i ikone
i suviše dva tovara blaga,
i nađe mu lake pratioce.
Zdravo pođe Vojinić Milošu,
uveze se morem dubokijem;
dobar mu je vjetar zapuhao,
izveze se pod Prizrena grada,
zdravo dođe doma na dvorove.
Napomene
[uredi]Izvor
[uredi]- Nemanjići i Mrnjavčevići: epske narodne pesme, Beograd: Narodna knjiga, 1959.