Милан Наранџић/XII
XII
Једно предвече, баш у недељу, милостива није се баш најбоље налазила. Није била ни болесна ни здрава, нег' онако као велике госпође кад не знаду саме шта им фали. Доста то да јој је нешто фалило.
Код куће није било никог осим милостиве. Све сам ја то знао. Она се на диван наслонила, тужи се да нема апетита.
Наједанпут чује се нека лупњава у трећој соби.
Милостива, поплашена, каже ми да видим шта то лупа.
Ја отворим једна, па друга, па трећа врата, па кад унутра, а ја почнем викати: „Ево лопова!" Милостива дотрчи, а ја се већ са лоповом рвем. Вичем милостивој да ми помогне. Милостива падне у несвест, лопов у маски побегне, а фуруна разваљена.
Сад дај воде, па милостиву к себи доведи.
Дође к се, види фуруну разваљену, па јадикује да су је хтели покрасти и убити.
Ја то исто потврђујем.
Падне на мене, загрли ме и зове ме њеним избавитељем. Ја јој кажем:
„Видите, милостива, Ви имате млого непријатеља који Вам о глави раде."
„Знам, знам," говори кроз плач, "ко је томе узрок. То су моји родови, који би хтели да наследе, па ми јаму копају. Но нећеду баш зато наследити. Они ме због Вас гоне, ал' баш упркос ћу да учиним што се њима не допада. Извадите сутра дишпензације, прекосутра се венчавамо и пишем Вам, после смрти, да што је моје — будне Ваше."
Ја пољубим јој руку, 'па клекнем, па јој се заклињем бити веран и послушан.
После ове жалосне комедије одма' сам се извукао да добијем дишпензацију, јер женске су променљиве, бог зна шта може бити за три дана, може к себи доћи, може је љутина проћи, па се покајати.
Сутрадан дишпензације су у џепу, а прекосутра сам већ нај'срећнији супруг.
Но да вам кажем шта је с тим лоповом било.
Тај лопов је био Светозар. Све сам ја тако лепо уредио да се милостива мало заплаши. Знао сам њену слабост да се све од своји' родова боји, па сам све то са Светозаром испланирао. Добро је испало, могло је из шале и горе што испасти, бар најмање какав смеј и пасош од милостиве.
Е, видите, тако се ја лепо ожени'! Имам сад и земаља и кућа и новаца доста. У спомен да се тешко мора човек борити док до чега дође, држим слугу који таку исту либерију носити мора као што сам ја носио.
Е, видите, тако се свет окреће: што данас доле, то сутра горе!
Ја сам тако најсрећнији од свију који су са мном живот проводили.
Моја сирота сестра умрла је већ давно, као виршофтерка; Резика се удала по други пут, но несрећно, па је сад вешерка; Бабика умрла је од водене болести; Марија је умрла од жалости; Лаура је добила јефтику, а супруг јој мора јошт десет година у подагри лежати; Хермина је морала побећи од мужа, јер јој је једнако Бранка пребацивао; Ливија има на кући велику таблу да је славна бабица; а Паулина — та се још тоциља по свету. Светозар је на гласу доктор и имућан човек; Рудић је добио на лутрији велико терно; Зоричић је добио бољу штацију; а Здравковића је ударио шлог — у језик.
А сирома' Бранко! Он је бог зна у којој части света; њега опет туђе сунце пали. Кад долазе ласте и ждралови, а мени је мило, — то су Бранкови сапутници.
Жао ми је Бранка. Ако о њему што чујем, преповедићу вам."