Milan Narandžić/XII
XII
Jedno predveče, baš u nedelju, milostiva nije se baš najbolje nalazila. Nije bila ni bolesna ni zdrava, neg' onako kao velike gospođe kad ne znadu same šta im fali. Dosta to da joj je nešto falilo.
Kod kuće nije bilo nikog osim milostive. Sve sam ja to znao. Ona se na divan naslonila, tuži se da nema apetita.
Najedanput čuje se neka lupnjava u trećoj sobi.
Milostiva, poplašena, kaže mi da vidim šta to lupa.
Ja otvorim jedna, pa druga, pa treća vrata, pa kad unutra, a ja počnem vikati: „Evo lopova!" Milostiva dotrči, a ja se već sa lopovom rvem. Vičem milostivoj da mi pomogne. Milostiva padne u nesvest, lopov u maski pobegne, a furuna razvaljena.
Sad daj vode, pa milostivu k sebi dovedi.
Dođe k se, vidi furunu razvaljenu, pa jadikuje da su je hteli pokrasti i ubiti.
Ja to isto potvrđujem.
Padne na mene, zagrli me i zove me njenim izbaviteljem. Ja joj kažem:
„Vidite, milostiva, Vi imate mlogo neprijatelja koji Vam o glavi rade."
„Znam, znam," govori kroz plač, "ko je tome uzrok. To su moji rodovi, koji bi hteli da naslede, pa mi jamu kopaju. No nećedu baš zato naslediti. Oni me zbog Vas gone, al' baš uprkos ću da učinim što se njima ne dopada. Izvadite sutra dišpenzacije, prekosutra se venčavamo i pišem Vam, posle smrti, da što je moje — budne Vaše."
Ja poljubim joj ruku, 'pa kleknem, pa joj se zaklinjem biti veran i poslušan.
Posle ove žalosne komedije odma' sam se izvukao da dobijem dišpenzaciju, jer ženske su promenljive, bog zna šta može biti za tri dana, može k sebi doći, može je ljutina proći, pa se pokajati.
Sutradan dišpenzacije su u džepu, a prekosutra sam već naj'srećniji suprug.
No da vam kažem šta je s tim lopovom bilo.
Taj lopov je bio Svetozar. Sve sam ja tako lepo uredio da se milostiva malo zaplaši. Znao sam njenu slabost da se sve od svoji' rodova boji, pa sam sve to sa Svetozarom isplanirao. Dobro je ispalo, moglo je iz šale i gore što ispasti, bar najmanje kakav smej i pasoš od milostive.
E, vidite, tako se ja lepo oženi'! Imam sad i zemalja i kuća i novaca dosta. U spomen da se teško mora čovek boriti dok do čega dođe, držim slugu koji taku istu liberiju nositi mora kao što sam ja nosio.
E, vidite, tako se svet okreće: što danas dole, to sutra gore!
Ja sam tako najsrećniji od sviju koji su sa mnom život provodili.
Moja sirota sestra umrla je već davno, kao viršofterka; Rezika se udala po drugi put, no nesrećno, pa je sad vešerka; Babika umrla je od vodene bolesti; Marija je umrla od žalosti; Laura je dobila jeftiku, a suprug joj mora jošt deset godina u podagri ležati; Hermina je morala pobeći od muža, jer joj je jednako Branka prebacivao; Livija ima na kući veliku tablu da je slavna babica; a Paulina — ta se još tocilja po svetu. Svetozar je na glasu doktor i imućan čovek; Rudić je dobio na lutriji veliko terno; Zoričić je dobio bolju štaciju; a Zdravkovića je udario šlog — u jezik.
A siroma' Branko! On je bog zna u kojoj časti sveta; njega opet tuđe sunce pali. Kad dolaze laste i ždralovi, a meni je milo, — to su Brankovi saputnici.
Žao mi je Branka. Ako o njemu što čujem, prepovediću vam."