Милан Наранџић/I
I
Милан Наранџић често је своје пријатеље на ручак и вечеру звао и с њима је при добром јелу и вину веселе часе проводио.
Питаћеш ко је тај Милан Наранџић?
То је један човек од сиромашног оца и матере, па је опет себи стекао жену са великим имањем, и то чрез разне странпутице живота.
Сад му је мало више преко тријест година, стаса је повишег, леђа мало унапред гибнута, ноге мало кривије; образ му је чист и дугуљаст, очи зелене, глава у врху нешто зашиљена, поглед му је оштар и лукав. Носи се одвећ чисто, био је на своју лепоту сујетан, а женски је пол радо имао. Није му оскудевало ни памети ни оштроумија.
Кућа му је пуна. Госпођа, премда мало старија, около четрест и више година, но прилична и гостољубива.
Сада баш није била код куће; отишла је некуд на пут.
Овом приликом његови присни друтови и пријатељи замолили су га да им приповеди његов интересантан живот, шта је преко главе преметнуо док је дошао до садашњег стања, а Милан доиста за удовољити их, више вечера приповедао им је при чаши вина ил' чаја.
Сви су га слушали са највећим удовољством, и што је год више говорио, све им је љубопитство више расло.
Дакле Милан Наранџић ово преповеда:
„Ја сам се родио у варошици Н. год. 182... и то у цичој зими, зато и јесам тако здрав. Мати ми је била родом из дољне пургерске класе, добра, но мало џандрљива жена; отац ми је био поштен кројачки, ил' баш чисто да рекнем, шнајдерски мајстор. Нек ми се опрости што пре матер спомињем, јер мати ме је упрајво овом свету поклонила, и често ми је у детињству крадом, да отац не види, јести давала; отац пак често ми је апетит са дизгом ил' рифом покварио.
После рођења прва ми је била та срећа, што су ми лепо име надали. Крстио ме је Јова берберин, и као човек од добра вкуса, надао ми је лепо име — „Милан". Многи ће мислити, да то у животу ништ' не чини, ил' он лепо ил' ружно име имао. Није тако. Познавао сам женски' које су мрзиле на имена: Јосиф, Јаков, Мојсија, Аврам, но допадала су се им имена: Јулијус, Емил итд. Моје је име јошт и по томе срећно било, што сам га могао двоструко употребљавати: у простијем друштву Милан, у ноблијем — Емил.
На прве године мога живота не могу се добро опоменути, но мати моја ми је говорила да сам врло леп био, и сви су њој завидели што тако дете има.
Отац ми је био љут, намрштен човек, радио је цео дан као црв, кад са једним калфом, кад и без калфе; мати ми се тек око ручка, фруштука и са децама бавила. Кад нас је троје ситне деце у недељу обукла, изгледали смо као из вертепа. Кажу да сам имао криве ноге кар левче, ал' сам онда јошт сукњу носио, па се није видило. Имао сам једну велику сестру од двадесет ил' ваљда и више година.
Мати је радо крадом пецварила, а особито је кафу радо пила, па и нама је давала. У оно доба није се баш у свакој кући кафа пила, а код занаџије реткост је била, па обично мајстори љутили су се на жене када су кафу пиле. И отац мој у највећу је јарост дошао када је матер код кафе уфатио. Било је онда сваког белаја. Све је говорио да ће му кафа кућу упропастити. До шесте године учио ме отац код куће азбуки, и мало молити се, па онда ме послао у школу. Ту се сад за мене нов свет родио. Већ сам онда плундре почео носити. Ту се већ започела познанства са млогим децама. Ту ми прохуја једна година као један сан. Из школе па кући, па учи лекцију, па на егзамен пред оца. Особито знао ми је отац аритметику врло добро и почео ме у њој обучавати. Друга деца кад није било школе ишла су којекуд, а ја, како из школе, а оно свуци чизме па учи. Није ми дао отац да дерем чизме, а као мајстор човек није могао допустити да босоног идем. Е тако сам проводио прве године мога школовања. Отац ми је начинио торбу за књиге, која се звала тека, па на дизги обешена висела ми је као патронташ; чизме сам имао јаке, са дутплованим ђоном, који је био са јаким ексерма исцифран, плундре грубе, јаке, хозентрогери од дизге, а на глави капа од седам ћошкова 'од манџестра, онаква иста у каквој Лутера молују. Тако сам онда изгледао. У овом школском животу није се ништ' тако важно догађало. Учио сам се добро, рачунати сам знао од свију моји другова најбољма. Но једно ме је највећма мучило. Био сам увек гладан. Код куће, истина, имао сам доста јести, лебац је истина био црн, ал' добар; но све је то мени мало било. Мати ми је често додавала крадом чанчић резанаца са сиром; наравно, морао сам брзо јести, да ме отац не уфати; не једанпут гушећи се са резанци нашао ме отац и песницом по врату помагао им клизати се. Но до једног сата опет сам био гладан. Моји другови знали су за то и звали ме прождрљивим. Ако ујутру у школи, пре нег' што ће учитељ доћи, моји другови, који свој фруштук не могу да изеду, а они са мном у погодбу, па ми даду по шест до десет палица, па тек легнем за по кифле драговољно. Код куће осим матере на руци ми је била моја сестра, сека Јула. Она је била на гласу девојка. Поред пенџера пролазили су многи гавалери. Ја сам морао много пути на страни бити, да њој јавим ко иде из другог ил' трећег сокака, па кад јој добар глас донесем, грошић не фали. Каткад ме је опет терала да код куће не лармам, па опет грошић. Каткад опет морао сам стајати на врати кујнски да нико унутра не уђе; шта више, и мојим друговима запретио сам онда улазак. Моја сека имала је неки бели пра' у једној кутици, па кад се са неком водом умивала и праом трла, а ја сам децу јурио из кујне: „Напоље, децо, мојој секи није се још образ осушио! — Деца изиђу, а ја за ову услугу од моје секе опет грошић. Сви су после фалили моју секу да је лепа; мати да изађе из коже од радости кад чује да јој је кћи нобл. Ал' све то оцу није се допадало. Не једанпут сека Јула бегала је испред очинот рифа, и то понајвише због тога што хоће шешир да носи и даје се од гавалера фрајлом титулирати. У то доба тек велике госпође и фрајле носиле су шешире, и шешир био је у тако великом почитању, да су се даме давале у шеширу портретирати. Колико је пути било кавге у нашој кући због шешира! Отац не да, мати брани кћер. „Мани се ти тога, она све слути на господство, ваља да јој је суђено; та колико су већ њи' којекакви' срећкима постале, па зашто не би и наша Јулка, којој пара у вароши нема?" Овако је моја мати мислела, ал' друкчије отац. Он како види шешир, одма' с њим у ватру, а мати и Јулка не дај, те је одма' русвај готов. Ја сам онда највећма страдао, па гледао сам одма' како ћу се тавана дочепати, па онда нити ручка нити вечере, јер се све разишло куд које: отац у меану, мати на ужину код тете Јеле, а сека к другарици једној, која је седела баш до куће виценотароша Марковића, а ја остаде без јела, па гладуј.