Milan Narandžić/I
I
Milan Narandžić često je svoje prijatelje na ručak i večeru zvao i s njima je pri dobrom jelu i vinu vesele čase provodio.
Pitaćeš ko je taj Milan Narandžić?
To je jedan čovek od siromašnog oca i matere, pa je opet sebi stekao ženu sa velikim imanjem, i to črez razne stranputice života.
Sad mu je malo više preko trijest godina, stasa je povišeg, leđa malo unapred gibnuta, noge malo krivije; obraz mu je čist i duguljast, oči zelene, glava u vrhu nešto zašiljena, pogled mu je oštar i lukav. Nosi se odveć čisto, bio je na svoju lepotu sujetan, a ženski je pol rado imao. Nije mu oskudevalo ni pameti ni oštroumija.
Kuća mu je puna. Gospođa, premda malo starija, okolo četrest i više godina, no prilična i gostoljubiva.
Sada baš nije bila kod kuće; otišla je nekud na put.
Ovom prilikom njegovi prisni drutovi i prijatelji zamolili su ga da im pripovedi njegov interesantan život, šta je preko glave premetnuo dok je došao do sadašnjeg stanja, a Milan doista za udovoljiti ih, više večera pripovedao im je pri čaši vina il' čaja.
Svi su ga slušali sa najvećim udovoljstvom, i što je god više govorio, sve im je ljubopitstvo više raslo.
Dakle Milan Narandžić ovo prepoveda:
„Ja sam se rodio u varošici N. god. 182... i to u cičoj zimi, zato i jesam tako zdrav. Mati mi je bila rodom iz doljne purgerske klase, dobra, no malo džandrljiva žena; otac mi je bio pošten krojački, il' baš čisto da reknem, šnajderski majstor. Nek mi se oprosti što pre mater spominjem, jer mati me je uprajvo ovom svetu poklonila, i često mi je u detinjstvu kradom, da otac ne vidi, jesti davala; otac pak često mi je apetit sa dizgom il' rifom pokvario.
Posle rođenja prva mi je bila ta sreća, što su mi lepo ime nadali. Krstio me je Jova berberin, i kao čovek od dobra vkusa, nadao mi je lepo ime — „Milan". Mnogi će misliti, da to u životu ništ' ne čini, il' on lepo il' ružno ime imao. Nije tako. Poznavao sam ženski' koje su mrzile na imena: Josif, Jakov, Mojsija, Avram, no dopadala su se im imena: Julijus, Emil itd. Moje je ime jošt i po tome srećno bilo, što sam ga mogao dvostruko upotrebljavati: u prostijem društvu Milan, u noblijem — Emil.
Na prve godine moga života ne mogu se dobro opomenuti, no mati moja mi je govorila da sam vrlo lep bio, i svi su njoj zavideli što tako dete ima.
Otac mi je bio ljut, namršten čovek, radio je ceo dan kao crv, kad sa jednim kalfom, kad i bez kalfe; mati mi se tek oko ručka, fruštuka i sa decama bavila. Kad nas je troje sitne dece u nedelju obukla, izgledali smo kao iz vertepa. Kažu da sam imao krive noge kar levče, al' sam onda jošt suknju nosio, pa se nije vidilo. Imao sam jednu veliku sestru od dvadeset il' valjda i više godina.
Mati je rado kradom pecvarila, a osobito je kafu rado pila, pa i nama je davala. U ono doba nije se baš u svakoj kući kafa pila, a kod zanadžije retkost je bila, pa obično majstori ljutili su se na žene kada su kafu pile. I otac moj u najveću je jarost došao kada je mater kod kafe ufatio. Bilo je onda svakog belaja. Sve je govorio da će mu kafa kuću upropastiti. Do šeste godine učio me otac kod kuće azbuki, i malo moliti se, pa onda me poslao u školu. Tu se sad za mene nov svet rodio. Već sam onda plundre počeo nositi. Tu se već započela poznanstva sa mlogim decama. Tu mi prohuja jedna godina kao jedan san. Iz škole pa kući, pa uči lekciju, pa na egzamen pred oca. Osobito znao mi je otac aritmetiku vrlo dobro i počeo me u njoj obučavati. Druga deca kad nije bilo škole išla su kojekud, a ja, kako iz škole, a ono svuci čizme pa uči. Nije mi dao otac da derem čizme, a kao majstor čovek nije mogao dopustiti da bosonog idem. E tako sam provodio prve godine moga školovanja. Otac mi je načinio torbu za knjige, koja se zvala teka, pa na dizgi obešena visela mi je kao patrontaš; čizme sam imao jake, sa dutplovanim đonom, koji je bio sa jakim ekserma iscifran, plundre grube, jake, hozentrogeri od dizge, a na glavi kapa od sedam ćoškova 'od mandžestra, onakva ista u kakvoj Lutera moluju. Tako sam onda izgledao. U ovom školskom životu nije se ništ' tako važno događalo. Učio sam se dobro, računati sam znao od sviju moji drugova najboljma. No jedno me je najvećma mučilo. Bio sam uvek gladan. Kod kuće, istina, imao sam dosta jesti, lebac je istina bio crn, al' dobar; no sve je to meni malo bilo. Mati mi je često dodavala kradom čančić rezanaca sa sirom; naravno, morao sam brzo jesti, da me otac ne ufati; ne jedanput gušeći se sa rezanci našao me otac i pesnicom po vratu pomagao im klizati se. No do jednog sata opet sam bio gladan. Moji drugovi znali su za to i zvali me proždrljivim. Ako ujutru u školi, pre neg' što će učitelj doći, moji drugovi, koji svoj fruštuk ne mogu da izedu, a oni sa mnom u pogodbu, pa mi dadu po šest do deset palica, pa tek legnem za po kifle dragovoljno. Kod kuće osim matere na ruci mi je bila moja sestra, seka Jula. Ona je bila na glasu devojka. Pored pendžera prolazili su mnogi gavaleri. Ja sam morao mnogo puti na strani biti, da njoj javim ko ide iz drugog il' trećeg sokaka, pa kad joj dobar glas donesem, grošić ne fali. Katkad me je opet terala da kod kuće ne larmam, pa opet grošić. Katkad opet morao sam stajati na vrati kujnski da niko unutra ne uđe; šta više, i mojim drugovima zapretio sam onda ulazak. Moja seka imala je neki beli pra' u jednoj kutici, pa kad se sa nekom vodom umivala i praom trla, a ja sam decu jurio iz kujne: „Napolje, deco, mojoj seki nije se još obraz osušio! — Deca iziđu, a ja za ovu uslugu od moje seke opet grošić. Svi su posle falili moju seku da je lepa; mati da izađe iz kože od radosti kad čuje da joj je kći nobl. Al' sve to ocu nije se dopadalo. Ne jedanput seka Jula begala je ispred očinot rifa, i to ponajviše zbog toga što hoće šešir da nosi i daje se od gavalera frajlom titulirati. U to doba tek velike gospođe i frajle nosile su šešire, i šešir bio je u tako velikom počitanju, da su se dame davale u šeširu portretirati. Koliko je puti bilo kavge u našoj kući zbog šešira! Otac ne da, mati brani kćer. „Mani se ti toga, ona sve sluti na gospodstvo, valja da joj je suđeno; ta koliko su već nji' kojekakvi' srećkima postale, pa zašto ne bi i naša Julka, kojoj para u varoši nema?" Ovako je moja mati mislela, al' drukčije otac. On kako vidi šešir, odma' s njim u vatru, a mati i Julka ne daj, te je odma' rusvaj gotov. Ja sam onda najvećma stradao, pa gledao sam odma' kako ću se tavana dočepati, pa onda niti ručka niti večere, jer se sve razišlo kud koje: otac u meanu, mati na užinu kod tete Jele, a seka k drugarici jednoj, koja je sedela baš do kuće vicenotaroša Markovića, a ja ostade bez jela, pa gladuj.