Мили Боже чуда големога:
Просијала звијезда Даница
У сред дана, кајно у сред ноћи!
То не била звијезда Даница,
Већ то био Милаковић Јово. 5
Од њег љепшег у свијету нема.
Пашиница л'јепу шћерку има,
И шћи јој се ашик учинила,
Па је својој мајци говорила:
„Ој, Бога ти, моја мила мајко, 10
„Потурчи ми Милаковић Јова!“
Пашиница пашу умолила —
Спрема паша баше и кавазе
Да доведу Милаковић Јова.
Ал' се Јово јаду осјетио 15
И кавазе на нож дочекао,
Двојици је руку осјекао,
А трећему главу одрубио. —
Свезаше му руке наопако,
Па га воде паши господару, 20
А паша га на вјешала даје,
Нека знаде, шта паша ваљаде,
Нека знаде, шта су јењичари,
Јењичари и царски кавази.
Одведоше Јову на вјешала. — 25
Трипут се је земљица потресла,
И трипут се сунце ухватило:
Нек свјет знаде да је поштен Јова!
Српске народне пјесме покупљене по Босни, збирка Косте Х. Ристића; На корист фонда К. Х. Ристића издало на свијет Српско учено друштво; У Биограду у Државној штампарији, 1873., стр. 119-120.
