Мећава (Јесењин)

Извор: Викизворник

Мећава
Писац: Сергеј Јесењин


Предите, дани, пређу негдашњице,
Не мења душу преплет истих нити.
Не!
Не сјединих раздвојено лице,
Вољеном себи
Увек туђ ћу бити.

Хоћу да читам, ал' ми клоне рука,
Над књигом зевам,
Тонући у сан...
Под окном ветар
Отегнуто кука,
Као да неком
Слути судњи дан.

Промукли клен,
Без прамена на глави,
Црн, у небеса
Мрмља о прошлости.
Ма какав клен?
То срамни стуб је прави,
На ком се веша,
Ил' се ломе кости.

И првог мене
Обесити треба,
Прекрстивши ми руке наопако,
Зато што песмом
Прозуклом до неба
Не дадох крају
Да спи скривен мраком.

Не волим
Када певац пева
И велим:
Да ми дају моћ,
Сваком бих певцу
Ишчупао црева,
Да петлов глас
Не мути тиху ноћ.

Ал' сметнух с ума
Да сам попут петла
Из петних жила
Дозивао плавет,
Газећи свети прадедовски завет
Срцем и стихом бурним,
Жељан светла.

Мећава цичи
К'о пред клање брав.
Ледена магла распрострла крила.
Застрт је снегом
Видик сав,
Близина се
С даљином
Слила.

Месец, зацело,
Поједоше кује -
Не видех давно
Да се небо злати.
Кудељу преде, нит бескрајну снује,
С вретеном стара
Беседи ми мати.

А глуви мачак
Важно клима главом,
Пратећи с банка
Причања немушта.
Не веле залуд
Суседи са стравом
Да црне сове
Он је слика сушта.

Кроз трепавице,
Док сан очи склапа,
Испреда ми се
Баснословна бајка:
Показује ми
Шипак мачја шапа,
С Лелејске горе
Вештица ми мајка.

Да ли сам болан,
Ил' ме стигле чини -
Мисли ми блуде
Као црна јата,
Одјеке слуктим
Гробарских лопата
И лелеке звоника
У даљини.

Зјапи ми рака -
Видим: то ја скапах -
Уз алилујски
Вапај црквењака
То моја рука
Мртве капке склапа,
Ставља за сан
Два бакарна петака.

Од ових пара
Са два мртва ока
Гробару ће се огрејати лице -
Кад ме покопа,
Даће их за чокањ
Ракије мајке мученице.

Држаће слово:
„Бела врана!
Лудов'о ђилкош,
'Ват'о зјала...
А није мог'о ни пет страна
Да утуви
Из 'Капитала'!”

прев. Мирослав Топић