Mećava (Jesenjin)
←Pismo dedi (Jesenjin) | Mećava Pisac: Sergej Jesenjin |
Proleće (Jesenjin)→ |
Predite, dani, pređu negdašnjice,
Ne menja dušu preplet istih niti.
Ne!
Ne sjedinih razdvojeno lice,
Voljenom sebi
Uvek tuđ ću biti.
Hoću da čitam, al' mi klone ruka,
Nad knjigom zevam,
Tonući u san...
Pod oknom vetar
Otegnuto kuka,
Kao da nekom
Sluti sudnji dan.
Promukli klen,
Bez pramena na glavi,
Crn, u nebesa
Mrmlja o prošlosti.
Ma kakav klen?
To sramni stub je pravi,
Na kom se veša,
Il' se lome kosti.
I prvog mene
Obesiti treba,
Prekrstivši mi ruke naopako,
Zato što pesmom
Prozuklom do neba
Ne dadoh kraju
Da spi skriven mrakom.
Ne volim
Kada pevac peva
I velim:
Da mi daju moć,
Svakom bih pevcu
Iščupao creva,
Da petlov glas
Ne muti tihu noć.
Al' smetnuh s uma
Da sam poput petla
Iz petnih žila
Dozivao plavet,
Gazeći sveti pradedovski zavet
Srcem i stihom burnim,
Željan svetla.
Mećava ciči
K'o pred klanje brav.
Ledena magla rasprostrla krila.
Zastrt je snegom
Vidik sav,
Blizina se
S daljinom
Slila.
Mesec, zacelo,
Pojedoše kuje -
Ne videh davno
Da se nebo zlati.
Kudelju prede, nit beskrajnu snuje,
S vretenom stara
Besedi mi mati.
A gluvi mačak
Važno klima glavom,
Prateći s banka
Pričanja nemušta.
Ne vele zalud
Susedi sa stravom
Da crne sove
On je slika sušta.
Kroz trepavice,
Dok san oči sklapa,
Ispreda mi se
Basnoslovna bajka:
Pokazuje mi
Šipak mačja šapa,
S Lelejske gore
Veštica mi majka.
Da li sam bolan,
Il' me stigle čini -
Misli mi blude
Kao crna jata,
Odjeke sluktim
Grobarskih lopata
I leleke zvonika
U daljini.
Zjapi mi raka -
Vidim: to ja skapah -
Uz alilujski
Vapaj crkvenjaka
To moja ruka
Mrtve kapke sklapa,
Stavlja za san
Dva bakarna petaka.
Od ovih para
Sa dva mrtva oka
Grobaru će se ogrejati lice -
Kad me pokopa,
Daće ih za čokanj
Rakije majke mučenice.
Držaće slovo:
„Bela vrana!
Ludov'o đilkoš,
'Vat'o zjala...
A nije mog'o ni pet strana
Da utuvi
Iz 'Kapitala'!”
prev. Miroslav Topić