Мејрима дјевојка и Драгиша сердар

Јован Илић

Мејрима дјевојка и Драгиша сердар Писац: Јован Илић

Мејрима дјевојка и Драгиша сердар

Храни мајка јединицу шћерцу,
Вјерна љуба Омера везира,
У Мостару граду бијеломе,
Хранила је медом и шећером,
Умива је студеном росицом,
А утире руменом ружицом..
Лијепо је мајка његовала,
Још јој љепше име надјенула,
Лјепо име: Мејрима дјевојка!
Кад је Мејри дван'ест љета било,
Сину Мејра кано сунце јарко,
Зачуди се Мејримина мајка:
»Ао Мејро, л'јепа ти си, злато!
Расти, Мејро, моје чедо драго,
Те дорасти мајци до рамена,
Кад дорастеш мајци до рамена,
Даћу тебе за Драгишу млада,
За Драгишу Иванбеговића,
Што га љепшег у свој Босни нема,
У свој Босни и Херцеговини!
Није лошиј' синак од бабајка,
А јунак је кано и бабајко,
Што на сабљи стече беговање,
Кадно султан бјеше заратио
С Арбакијом, крвавом крајином.« 
То говори лепе Мејре мајка,
То говори, да се разговори,
То говори, да је жеља мине,
Е се када ашик учинила,
За младости, за љепоте своје,
На Ивана Драговог бабајка.
Чуди с' Мејра што говори нена,
Не зна Мејра што је мушка глава,
Е је Мејра у харему расла,
У харему, у кавезу златном.
Чудила се три године дако.
Кад четврта наста годиница,
Ев' падишах ситну књигу пише,
На кољено Омеру везиру,
Царев ферман царски бесјеђаше:
»Хај, Омере, моје сиво перје!
Деде крени твоје Мостаране,
Мостаране до мора јунаке,
Да си брже цару у индату,
Аџем се је љути одметнуо,
Ваља нама на Аџема поћи!« 
Кад је Омер књигу проучио,
Те он виђе што му књига каже,
На Омера нека мука дође;
Жао му је дворе оставити,
И у двору злато непрошено;
Ма не бива образ потурити,
Ни царева хљеба погазити.
Није шала, моја браћо драга,
Царев ферман, царева јазија!
Оде Омер на цареву војску,
Оста Мејра у харему с мајком,
Броји дане, кад ће који проћи,
Кад ли ће јој бабо с боја доћи.
Једно јутро бјеше поранила,
Па излази на горње чардаке,
Гдјено јој се бабо прохођаше.
Па погледа сунцу на истоку,
Сехир чини бијела Мостара;
Но је младу очи занесоше,
Те погледа низ б'јелу чаршију,
(У зо час га мајци погледала!)
Угледала млађахна јунака,
На ђогату коњу помамноме,
Ја какав је, јад га не десио!
Вас у срми и у чистом злату;
Поносито главу уздигао,
На глави му калпак и челенка,
За челенком девет перјаница,
И десета грива позлаћена,
Под калпаком чело повисоко,
А под челом очи соколове!
Јесте лијеп кано и дјевојка,
Вита стаса, румених образа,
Црних веђа, мрких наусница,
Господскога соја и погледа,
Куд погледа, очима стријеља,
У Мејри је срце устр'јелио,
Помрча јој пред очима сунце.
Оста Мејра кано укована,
Нит' се креће, нит' јашмака меће.
То је јунак једва дочекао,
Па чардаку коња догоњаше.
Боже мили, чуда големога!
Кад је Мејри сагледао лице,
Ја каква је Мејрима дјевојка!
Какве ли су очи у Мејриме!
Сажегле би пб Стамбола града,
А некмоли срце у јунаку!
Плану јунак како огањ живи,
Колико се бјеше раздрагао,
Толико му коњиц подиграва,
Упропнице по три копља скаче,
Те јунака ближе примицаше,
Док је Мејри селам учинио,
Три уздаха, три пољупца драга!
Па бесједи незнан добар јунак:
»О Туркињо, љепото дјевојко!
Прими селам Драгише сердара,
По чему ћеш мене познавати,
По селаму, по поздраву моме!« 
Оде јунак уз б'јелу чаршију
На ђогату коњу помамноме,
А Мејрима низ горње чардаке,
Право оде мајци у сараје,
Својој мајци пада на криоце,
Па бесједи Мејрима дјевојка:
»Моја мајко, мене боли глава!« 
А мајка је дивно разговара:
»Лјепа Мејро, моје чедо драго,
Немој ми се, душо, раскарити!
Ако ти је жао баба твога,
Скоро ће ти бабо с боја доћи,
И довести танких робињица,
И донијет сваког тезјината:
Ђул-мерџана, дробнога бисера,
И аџемске свиле и кадиве!« 
Бесједи јој Мејрима дјевојка:
»Мајко моја, умријети хоћу!
Већ ти зо ви Росанку дјевојку,
Нек ми стере мекане душеке.« 
Препаде се Мејримина мајка,
Па дозивље Росанку дјевојку:
»Росо моја, танка робињице,
Простри Мејри мекане душеке,
Нешто Мејру забољела глава,
Находи се око Мејре, Росо,
Немој ми јој санак покварити,
Нека Мејра сладак санак спава,
Не би ли је глава пребољела!« 
То говори л'јепе Мејре мајка,
Па остави Мејриму дјевојку,
Остави је с Росом у сараје.
Кад то видје Мејрима рјевојка,
Хитро скочи на ноге лагане
Па се вјеша Роси око врата:
»Слатка Росо, Богом посестримо!"
Досад си ми била робињица,
А од сада Богом посестрима
Немој мене мајци проказати!
Слатка Росо, не боли ме глава,
Већ ме боли срце у њедрима,
Са онога Драгише сердара,
Живо ми је срце устр'јелио,
Росо моја, умријети хоћу,
Казуј л'јека, ако Бога знадеш!« 
Бесједи јој Росанка дјевојка:
»Лјепа Мејро, госпојице драга!
Да ли не знаш, гдјено пјесма каже
»Од севдаха горег јада нема!
А севдах се са севдахом вида.« 
Мејрима јој ријеч прихваташе:
»Знадем, Росо, како не бих знала!
Ну отиди у Драгине дворе,
Казуј драгом како боље знадеш,
Ако му је селам од истине,
Нека ноћас по мјесецу дође
На потајна, на малена врата,
У ђул-башту, под жуту неранџу,
Нека дође, да му селам вратим,
Чини ми се, лакше би ми било!« 
То је Роса за Бога примила,
Па одлази у Драгине дворе,
Те казује Драгиши сердару,
Ове му Роса по истини каже:
»Лјепо те је Мејра поздравила,
Мила шћерца Омера везира,
Ако ти је селам од истине,
Да јој ноћас по мјесецу дођеш,
На потајна, на малена врата,
У ђул-башту, под жуту неранџу,
Да ти селам са селамом врати!« 
Бесједи јој Драгиша сердару:
»Хоћу, Росо, а да како нећу!« 
Па се маши руком у џепове,
Те извади тридесет дуката:
»Нај ти, Росо, тридесет дуката,
Те ти спремај везене дарове,
Ако Бог да и срећа јуначка,
И боље ћу тебе даривати!« 
Оде Роса Мејри у сараје,
Оста Драги у бијелу двору.
Кад је време по вечери било,
Ноћца дође и мјесец изађе,
Опреми се Драгиша сердару,
Па он оде на потајна врата,
Алком куца тихо на вратима.
То у двору нико не чујаше,
Разма једна Росанка дјевојка,
Па Драгиши врата отвараше,
Одведе га у зелену башту,
Одведе га под жуту неранџу,
Крај водице бистра шедрвана.
Мало вр'јеме затим постојало,
Стаде шкрипа мества и папуча.,
Стаде звека дробнијех ђердана,
Зажубори свила и кадива,
Ето иде Мејрима дјевојка,
Лепша Мејра него што је била!
Угледа је Драгиша сердару,
Колико је млађан пожелио,
Не може је с миром дочекати,
Заигра му срце у њедрима,
Заиграше токе на прсима,
Учини му с' часак ко̂ година,
Пред Мејриму јунак истрчао.
Боже мили, чуда големога !
Да је коме послушати било,
Како двоје у глас један зборе:
»Гдје си, Мејро, моја круно златна?« 
»Гдје си, Драги, сунце огријано?« 
А сјајан се мјесец пригибаше,
Те њих двоје младих прислушкује;
И водица жубор устављаше,
Те њих двоје младих прислушкује.
Нема краја милом разговору,
Ни хесапа пољупцима драгим!
Ко ће сјајне изхесапит зв'језде,
Ко л' пољупце њине пребројати!
Ноћца тиха слатког миловања,
Ко̂ да пуста на крилима лети!
Проведоше ону ноћцу тиху,
У грљењу и у миловању,
У љубљену и у уздисању,
Да не бјеше зора похитала,
Још се млади миловати шћаху.
Зорица их б'јела раставила,
При растанку Драги проговара:
»Када ћу ти, Мејро, опет доћи?« 
А она му ријеч прихваташе:
»Дођ' довече под жуту неранџу!« 
Оде Драги свом бијелом двору,
Оде Мејра горе у сараје.
Кад ујутру јутро освануло,
Мезул стиже и бијела књига,
Од Стамбола града царевога,
На кољено Драгиши сердару,
Б'јела књига, црна слова пишу:
»Хајде, Драги, на цареву војску,
Скоро ти је бабо преминуо,
И сердарство на те оставио,
Ваља теби притврдит сердарство!« 
Кад то виђе Драгиша сердару,
Мило му је, и жао му бјеше;
Мило му је мегдан дијелити,
Јуначке се игре наиграти;
Жао му је Мејру оставити!
Но се њему на ино не може,
Већ опрема помамна ђогата,
А кад сунце на заходу бјеше,
Сунце зађе и мјесец изађе,
Оде Драги у Мејрине дворе,
У ђул-башту под жуту неранџу,
Невесело главу потурио,
Пита њега Мејрима дјевојка:
»А што си ми, Драги, невесео,
Да се ниси на ме расрдио?« 
Бесједи јој Драгшца сердару:
»Лјепа Мејро, моја круно златна!
Како бих се на те расрдио?
На свијет бих прије омрзнуо,
Но што бих се на те расрдио!
Већ ја јесам, јунак, невесео,
Мезул стиже и бијела књига,
Од Стамбола града царевога,
Мене царе на војску позива.« 
Кад то зачу Мејрима дјевојка,
Проли сузе низ бијело лице,
Па се вјеша Драгом око врата:
»А мој Драги, моје сунце јарко!
Немој мене, Драги, препадати,
Немој мене младу остављати!« 
Њу ми тјеши Драгиша сердару:
»А што би се препадала душо,
Ја ћу отић код баба твојега,
А кад види, да сам добар јунак,
Он ће тебе мени поклонити,
Одвешћу те у Приморје, Мејро!« 
Ал' бесједи Мејрима дјевојка:
»Све је тако, Драгиша сердару!
Но ми срце нешто друго каже;
Бог ће дати, те ће добро бити!« 
Сажали се Драгиша сердару,
Проли сузе низ бијело лице,
Па са руке златан прстен скида:
»Нај ти прстен, драга душо моја!
Ако мени суђен данак дође,
Помени ме по прстену моме!« 
Узе прстен Мејрима дјевојка,
Па са руке златну бурму скида,
Сузама је бурму оросила:
»Узми, Драги, ову бурму златну,
Па кад чујеш да сам преминула,
Помени се нашег миловања!« 
Драги Боже, на свему ти хвала!
Кад вријеме растајању дође,
Тешко им се бјеше растанути!
Растану се, пак се и састану,
Једно друго и грли и љуби!
Мјесец сјајни лице заклањаше,
Да не гледа њихно туговање.
Оде Драги на цареву војску,
На Аџема, преко мора сиња;
Оста Мејра у харему сама,
Па процвили кано љута гуја:
»Црни гласе, да те Бог убије!
Боље да сам преминула млада,
Него што сам тебе дочекала!« 
Кад ујутру јутро освануло,
Ал' је Мејра сјетна невесела
А пита је њена мила мајка:
»Што је Мејро, ако Бога знадеш?« 
Бесједи јој Мејрима дјевојка:
»Не питај ме, моја мила мајко!
Нешто ми је на срдашцу зима.« 
Леже Мејра у меке душеке,
Нит' што једе, ни водице пије.
Тако траја три бијела дана,
Кад четврти данак освануо,
Поранила Мејрима дјевојка,
Па излази у зелену башту,
Право оде под жуту неранџу,
Па неранџу и грли и љуби:
»О неранџо, моје дрвце златно,
Под тобом ми мој Драги стајаше!« 
Па се наии хлађане водице:
»О водице, мој бисере драги!
Крај тебе ми мој Драги сјеђаше,
Бог ће дати, мој ће Драги доћи!« 
То говори Мејрима дјевојка,
То говори, грозне сузе рони
Па се враћа натраг у сараје,
Леже млада у меке душеке.
Мало вр'јеме затим постојало,
Мало вр'јеме један мјесец дана,
Књига дође преко мора сиља,
Вјерној љуби Омера везира,
Црнијем је жигом жигосана,
Црна књига грдно проговара:
»Давран', кадо, ти не рони суза!
Ако ти је Омер погинуо:
Ал' се Омер дивно осветио,
Освети га Драгиша сердару,
Загони се на Аџема краља,
Погуби му великог риџала,
И четири паше учтуглије;
Још да не би пусте бедевије
У онога краља аџемскога,
И краља би жива ухватио!
Ту смо чудан шићар задобили,
И аџемску војску погубили,
Од нашијех мало ко погибе,
Од Аџема мало ко остаде;
Но се рани Драгиша сердару,
Устр'јели га стр'јела татаранка,
Бог зна, кадо, да л' ће пребољети!
Драги Боже, на свему ти хвала!
Кад је када књигу проучила,
Вјерна љуба Омера везира,
Она кука кано кукавица,
А пита је Мејрима дјевојка:
»Окле књига, пуота останула?« 
Мајка Мејри право казиваше;
А кад Мејра гласе разабрала,
Обнезнани с', па на земљу паде.
Препаде се Мејримина мајка,
Колико јој Мејра мила бјеше,
Заборави на Омера свога,
Па бесједи Мејримина мајка:
»Лјепа Мејро, разбери се, злато!« 
А Мејра јој ријеч проговара:
»Не могу се разабрати, мајко!
И ако би баба прежалила,
Ја не могу Драгишу сердара!« 
Зачуди се Мејримина мајка:
»Лјепа Мејро, моје чедо драго!
Отклен ће ти Драги мио бити?
Ти си, Мејро, у медресе била,
Да ли не знаш што инџиел каже:
Грехота је гледат у каура,
А некмоли за каура поћи!« 
Збори њојзи Мејрима дјевојка,
Тужно збори, а с душом се бори:
»Прођ' се, мајко, књиге инџиела!
Добро знадем што инџиел каже:
Инџиел је што на срцу пише!
Драгино је име уписано,
Уписано насред срца мога;
Не могу га, мајко, прежалити,
Не могу га млада преживјети.« 
То изусти, лаку душу пусти.

Илићеве напомене

     У песму из ове збирке унесен је текст из 17 кн>. С. К.. О овом издању. 565 Задруге. Али су у њу унесени и неки стихови из »Песама« 
1858, I рукописа и »Дахира« и они су штампани курзивним Словима. Из »Песама« 1858 ушли су у песму ове збирке стихови : 70, 108, 112, 119, 149, 169, 189, 289, 308, 336, 340, 362, 364 (слагачком погрешком овај последњи стих није штампан курзивом него обичним словима). Стихови : 70, 108, 112, 119, 169 и 362 не налазе се у I рукопису. У њему нема ни стихова : 79, 84, 164, 176, ни стнха 256 који се налази у свим другим текстовима, ни стихова : 258,364. Стихова 70, 79, 84, 108, 112, 119, 149, 169, 189, 210, 289, 308, 336, 340, 362, 364 нема у »Дахирама«. У »Песмама« 1858 ни у II рукопису и 17 књ. С. К. Задруге нема стиха »Крај водице бистра шадрвана«, а има га само у I рукопису. Није унесен ни у текст ове збирке. У »Песмама« 1858 нема стихова 164, 176 и 258 из ове збирке.
     Има још неких разлика у појединим реченицама и изразима. 14 и 15 стих у овој збирци у I рукопису су спојени у један : »Расти, Мејро, мајци до рамена«. У стиху 95 место : »огањ живи« у »Песмама« 1858 стоји : »ватра жива«. ; у 102 ст. место : »па бесједи« стоји ; »па говори« ; у 113 место: »јао мајко« стоји:» моја мајко«;У 123, 153 и 178 место : »бесједи јој« стоји : »ал' бесједи« ; у 136 место : »то говори« стоји : »то изрече«. ; у 230 место : »да не бјеше« стоји : »и да не би« ; у 257 место : »у Мејрине дворе« стоји : »под жуту неранџу« ; у 274 место : »па се вјеша« стоји; »обеси се«. ; у 298 место : »па кад« стоји : ако ; у 315 место : »сјетна невесела« стоји : »тужна и жалосна« (тако је и у I рукопису) ; у 341 место : »књига дође« стоји : »књига стиже«. (тако и у I рукопису). Стих 362, унесен у текст ове збирке из »Песама« 1858, у I рукопису гласи : »А мој Боже, чуда големога«. 380 стих гласи у I рукопису и »Песмама«: »Беседи јој њена мила мајка«.
     142 стих узет је из I рукописа и из »Песама« а он у 17 књ. С. К. Задруге гласи : »Росо моја, танка робињице«. У 176 стиху задржан је ранији израз ; »ријеч проговара«, уместо »ријеч прихваташе«.

Напомене

• Ова песма издата у: Песме 1858 ; I рукопис ; Дахире; С. К. Задруга, 17.

Извори

• Јован Илић: Целокупна дела, страна 166 - 179 , Библиотека српских писаца, Народна просвета.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Илић, умро 1901, пре 123 године.