Mejrima djevojka i Dragiša serdar
| Mejrima djevojka i Dragiša serdar Pisac: Jovan Ilić |
Mejrima djevojka i Dragiša serdar
Hrani majka jedinicu šćercu,
Vjerna ljuba Omera vezira,
U Mostaru gradu bijelome,
Hranila je medom i šećerom,
Umiva je studenom rosicom,
A utire rumenom ružicom..
Lijepo je majka njegovala,
Još joj ljepše ime nadjenula,
Ljepo ime: Mejrima djevojka!
Kad je Mejri dvan'est ljeta bilo,
Sinu Mejra kano sunce jarko,
Začudi se Mejrimina majka:
»Ao Mejro, l'jepa ti si, zlato!
Rasti, Mejro, moje čedo drago,
Te dorasti majci do ramena,
Kad dorasteš majci do ramena,
Daću tebe za Dragišu mlada,
Za Dragišu Ivanbegovića,
Što ga ljepšeg u svoj Bosni nema,
U svoj Bosni i Hercegovini!
Nije lošij' sinak od babajka,
A junak je kano i babajko,
Što na sablji steče begovanje,
Kadno sultan bješe zaratio
S Arbakijom, krvavom krajinom.«
To govori lepe Mejre majka,
To govori, da se razgovori,
To govori, da je želja mine,
E se kada ašik učinila,
Za mladosti, za ljepote svoje,
Na Ivana Dragovog babajka.
Čudi s' Mejra što govori nena,
Ne zna Mejra što je muška glava,
E je Mejra u haremu rasla,
U haremu, u kavezu zlatnom.
Čudila se tri godine dako.
Kad četvrta nasta godinica,
Ev' padišah sitnu knjigu piše,
Na koljeno Omeru veziru,
Carev ferman carski besjeđaše:
»Haj, Omere, moje sivo perje!
Dede kreni tvoje Mostarane,
Mostarane do mora junake,
Da si brže caru u indatu,
Adžem se je ljuti odmetnuo,
Valja nama na Adžema poći!«
Kad je Omer knjigu proučio,
Te on viđe što mu knjiga kaže,
Na Omera neka muka dođe;
Žao mu je dvore ostaviti,
I u dvoru zlato neprošeno;
Ma ne biva obraz poturiti,
Ni careva hljeba pogaziti.
Nije šala, moja braćo draga,
Carev ferman, careva jazija!
Ode Omer na carevu vojsku,
Osta Mejra u haremu s majkom,
Broji dane, kad će koji proći,
Kad li će joj babo s boja doći.
Jedno jutro bješe poranila,
Pa izlazi na gornje čardake,
Gdjeno joj se babo prohođaše.
Pa pogleda suncu na istoku,
Sehir čini bijela Mostara;
No je mladu oči zanesoše,
Te pogleda niz b'jelu čaršiju,
(U zo čas ga majci pogledala!)
Ugledala mlađahna junaka,
Na đogatu konju pomamnome,
Ja kakav je, jad ga ne desio!
Vas u srmi i u čistom zlatu;
Ponosito glavu uzdigao,
Na glavi mu kalpak i čelenka,
Za čelenkom devet perjanica,
I deseta griva pozlaćena,
Pod kalpakom čelo povisoko,
A pod čelom oči sokolove!
Jeste lijep kano i djevojka,
Vita stasa, rumenih obraza,
Crnih veđa, mrkih nausnica,
Gospodskoga soja i pogleda,
Kud pogleda, očima strijelja,
U Mejri je srce ustr'jelio,
Pomrča joj pred očima sunce.
Osta Mejra kano ukovana,
Nit' se kreće, nit' jašmaka meće.
To je junak jedva dočekao,
Pa čardaku konja dogonjaše.
Bože mili, čuda golemoga!
Kad je Mejri sagledao lice,
Ja kakva je Mejrima djevojka!
Kakve li su oči u Mejrime!
Sažegle bi pb Stambola grada,
A nekmoli srce u junaku!
Planu junak kako oganj živi,
Koliko se bješe razdragao,
Toliko mu konjic podigrava,
Upropnice po tri koplja skače,
Te junaka bliže primicaše,
Dok je Mejri selam učinio,
Tri uzdaha, tri poljupca draga!
Pa besjedi neznan dobar junak:
»O Turkinjo, ljepoto djevojko!
Primi selam Dragiše serdara,
Po čemu ćeš mene poznavati,
Po selamu, po pozdravu mome!«
Ode junak uz b'jelu čaršiju
Na đogatu konju pomamnome,
A Mejrima niz gornje čardake,
Pravo ode majci u saraje,
Svojoj majci pada na krioce,
Pa besjedi Mejrima djevojka:
»Moja majko, mene boli glava!«
A majka je divno razgovara:
»Ljepa Mejro, moje čedo drago,
Nemoj mi se, dušo, raskariti!
Ako ti je žao baba tvoga,
Skoro će ti babo s boja doći,
I dovesti tankih robinjica,
I donijet svakog tezjinata:
Đul-merdžana, drobnoga bisera,
I adžemske svile i kadive!«
Besjedi joj Mejrima djevojka:
»Majko moja, umrijeti hoću!
Već ti zo vi Rosanku djevojku,
Nek mi stere mekane dušeke.«
Prepade se Mejrimina majka,
Pa dozivlje Rosanku djevojku:
»Roso moja, tanka robinjice,
Prostri Mejri mekane dušeke,
Nešto Mejru zaboljela glava,
Nahodi se oko Mejre, Roso,
Nemoj mi joj sanak pokvariti,
Neka Mejra sladak sanak spava,
Ne bi li je glava preboljela!«
To govori l'jepe Mejre majka,
Pa ostavi Mejrimu djevojku,
Ostavi je s Rosom u saraje.
Kad to vidje Mejrima rjevojka,
Hitro skoči na noge lagane
Pa se vješa Rosi oko vrata:
»Slatka Roso, Bogom posestrimo!"
Dosad si mi bila robinjica,
A od sada Bogom posestrima
Nemoj mene majci prokazati!
Slatka Roso, ne boli me glava,
Već me boli srce u njedrima,
Sa onoga Dragiše serdara,
Živo mi je srce ustr'jelio,
Roso moja, umrijeti hoću,
Kazuj l'jeka, ako Boga znadeš!«
Besjedi joj Rosanka djevojka:
»Ljepa Mejro, gospojice draga!
Da li ne znaš, gdjeno pjesma kaže
»Od sevdaha goreg jada nema!
A sevdah se sa sevdahom vida.«
Mejrima joj riječ prihvataše:
»Znadem, Roso, kako ne bih znala!
Nu otidi u Dragine dvore,
Kazuj dragom kako bolje znadeš,
Ako mu je selam od istine,
Neka noćas po mjesecu dođe
Na potajna, na malena vrata,
U đul-baštu, pod žutu nerandžu,
Neka dođe, da mu selam vratim,
Čini mi se, lakše bi mi bilo!«
To je Rosa za Boga primila,
Pa odlazi u Dragine dvore,
Te kazuje Dragiši serdaru,
Ove mu Rosa po istini kaže:
»Ljepo te je Mejra pozdravila,
Mila šćerca Omera vezira,
Ako ti je selam od istine,
Da joj noćas po mjesecu dođeš,
Na potajna, na malena vrata,
U đul-baštu, pod žutu nerandžu,
Da ti selam sa selamom vrati!«
Besjedi joj Dragiša serdaru:
»Hoću, Roso, a da kako neću!«
Pa se maši rukom u džepove,
Te izvadi trideset dukata:
»Naj ti, Roso, trideset dukata,
Te ti spremaj vezene darove,
Ako Bog da i sreća junačka,
I bolje ću tebe darivati!«
Ode Rosa Mejri u saraje,
Osta Dragi u bijelu dvoru.
Kad je vreme po večeri bilo,
Noćca dođe i mjesec izađe,
Opremi se Dragiša serdaru,
Pa on ode na potajna vrata,
Alkom kuca tiho na vratima.
To u dvoru niko ne čujaše,
Razma jedna Rosanka djevojka,
Pa Dragiši vrata otvaraše,
Odvede ga u zelenu baštu,
Odvede ga pod žutu nerandžu,
Kraj vodice bistra šedrvana.
Malo vr'jeme zatim postojalo,
Stade škripa mestva i papuča.,
Stade zveka drobnijeh đerdana,
Zažubori svila i kadiva,
Eto ide Mejrima djevojka,
Lepša Mejra nego što je bila!
Ugleda je Dragiša serdaru,
Koliko je mlađan poželio,
Ne može je s mirom dočekati,
Zaigra mu srce u njedrima,
Zaigraše toke na prsima,
Učini mu s' časak kô godina,
Pred Mejrimu junak istrčao.
Bože mili, čuda golemoga !
Da je kome poslušati bilo,
Kako dvoje u glas jedan zbore:
»Gdje si, Mejro, moja kruno zlatna?«
»Gdje si, Dragi, sunce ogrijano?«
A sjajan se mjesec prigibaše,
Te njih dvoje mladih prisluškuje;
I vodica žubor ustavljaše,
Te njih dvoje mladih prisluškuje.
Nema kraja milom razgovoru,
Ni hesapa poljupcima dragim!
Ko će sjajne izhesapit zv'jezde,
Ko l' poljupce njine prebrojati!
Noćca tiha slatkog milovanja,
Kô da pusta na krilima leti!
Provedoše onu noćcu tihu,
U grljenju i u milovanju,
U ljubljenu i u uzdisanju,
Da ne bješe zora pohitala,
Još se mladi milovati šćahu.
Zorica ih b'jela rastavila,
Pri rastanku Dragi progovara:
»Kada ću ti, Mejro, opet doći?«
A ona mu riječ prihvataše:
»Dođ' doveče pod žutu nerandžu!«
Ode Dragi svom bijelom dvoru,
Ode Mejra gore u saraje.
Kad ujutru jutro osvanulo,
Mezul stiže i bijela knjiga,
Od Stambola grada carevoga,
Na koljeno Dragiši serdaru,
B'jela knjiga, crna slova pišu:
»Hajde, Dragi, na carevu vojsku,
Skoro ti je babo preminuo,
I serdarstvo na te ostavio,
Valja tebi pritvrdit serdarstvo!«
Kad to viđe Dragiša serdaru,
Milo mu je, i žao mu bješe;
Milo mu je megdan dijeliti,
Junačke se igre naigrati;
Žao mu je Mejru ostaviti!
No se njemu na ino ne može,
Već oprema pomamna đogata,
A kad sunce na zahodu bješe,
Sunce zađe i mjesec izađe,
Ode Dragi u Mejrine dvore,
U đul-baštu pod žutu nerandžu,
Neveselo glavu poturio,
Pita njega Mejrima djevojka:
»A što si mi, Dragi, neveseo,
Da se nisi na me rasrdio?«
Besjedi joj Dragšca serdaru:
»Ljepa Mejro, moja kruno zlatna!
Kako bih se na te rasrdio?
Na svijet bih prije omrznuo,
No što bih se na te rasrdio!
Već ja jesam, junak, neveseo,
Mezul stiže i bijela knjiga,
Od Stambola grada carevoga,
Mene care na vojsku poziva.«
Kad to začu Mejrima djevojka,
Proli suze niz bijelo lice,
Pa se vješa Dragom oko vrata:
»A moj Dragi, moje sunce jarko!
Nemoj mene, Dragi, prepadati,
Nemoj mene mladu ostavljati!«
Nju mi tješi Dragiša serdaru:
»A što bi se prepadala dušo,
Ja ću otić kod baba tvojega,
A kad vidi, da sam dobar junak,
On će tebe meni pokloniti,
Odvešću te u Primorje, Mejro!«
Al' besjedi Mejrima djevojka:
»Sve je tako, Dragiša serdaru!
No mi srce nešto drugo kaže;
Bog će dati, te će dobro biti!«
Sažali se Dragiša serdaru,
Proli suze niz bijelo lice,
Pa sa ruke zlatan prsten skida:
»Naj ti prsten, draga dušo moja!
Ako meni suđen danak dođe,
Pomeni me po prstenu mome!«
Uze prsten Mejrima djevojka,
Pa sa ruke zlatnu burmu skida,
Suzama je burmu orosila:
»Uzmi, Dragi, ovu burmu zlatnu,
Pa kad čuješ da sam preminula,
Pomeni se našeg milovanja!«
Dragi Bože, na svemu ti hvala!
Kad vrijeme rastajanju dođe,
Teško im se bješe rastanuti!
Rastanu se, pak se i sastanu,
Jedno drugo i grli i ljubi!
Mjesec sjajni lice zaklanjaše,
Da ne gleda njihno tugovanje.
Ode Dragi na carevu vojsku,
Na Adžema, preko mora sinja;
Osta Mejra u haremu sama,
Pa procvili kano ljuta guja:
»Crni glase, da te Bog ubije!
Bolje da sam preminula mlada,
Nego što sam tebe dočekala!«
Kad ujutru jutro osvanulo,
Al' je Mejra sjetna nevesela
A pita je njena mila majka:
»Što je Mejro, ako Boga znadeš?«
Besjedi joj Mejrima djevojka:
»Ne pitaj me, moja mila majko!
Nešto mi je na srdašcu zima.«
Leže Mejra u meke dušeke,
Nit' što jede, ni vodice pije.
Tako traja tri bijela dana,
Kad četvrti danak osvanuo,
Poranila Mejrima djevojka,
Pa izlazi u zelenu baštu,
Pravo ode pod žutu nerandžu,
Pa nerandžu i grli i ljubi:
»O nerandžo, moje drvce zlatno,
Pod tobom mi moj Dragi stajaše!«
Pa se naii hlađane vodice:
»O vodice, moj bisere dragi!
Kraj tebe mi moj Dragi sjeđaše,
Bog će dati, moj će Dragi doći!«
To govori Mejrima djevojka,
To govori, grozne suze roni
Pa se vraća natrag u saraje,
Leže mlada u meke dušeke.
Malo vr'jeme zatim postojalo,
Malo vr'jeme jedan mjesec dana,
Knjiga dođe preko mora silja,
Vjernoj ljubi Omera vezira,
Crnijem je žigom žigosana,
Crna knjiga grdno progovara:
»Davran', kado, ti ne roni suza!
Ako ti je Omer poginuo:
Al' se Omer divno osvetio,
Osveti ga Dragiša serdaru,
Zagoni se na Adžema kralja,
Pogubi mu velikog ridžala,
I četiri paše učtuglije;
Još da ne bi puste bedevije
U onoga kralja adžemskoga,
I kralja bi živa uhvatio!
Tu smo čudan šićar zadobili,
I adžemsku vojsku pogubili,
Od našijeh malo ko pogibe,
Od Adžema malo ko ostade;
No se rani Dragiša serdaru,
Ustr'jeli ga str'jela tataranka,
Bog zna, kado, da l' će preboljeti!
Dragi Bože, na svemu ti hvala!
Kad je kada knjigu proučila,
Vjerna ljuba Omera vezira,
Ona kuka kano kukavica,
A pita je Mejrima djevojka:
»Okle knjiga, puota ostanula?«
Majka Mejri pravo kazivaše;
A kad Mejra glase razabrala,
Obneznani s', pa na zemlju pade.
Prepade se Mejrimina majka,
Koliko joj Mejra mila bješe,
Zaboravi na Omera svoga,
Pa besjedi Mejrimina majka:
»Ljepa Mejro, razberi se, zlato!«
A Mejra joj riječ progovara:
»Ne mogu se razabrati, majko!
I ako bi baba prežalila,
Ja ne mogu Dragišu serdara!«
Začudi se Mejrimina majka:
»Ljepa Mejro, moje čedo drago!
Otklen će ti Dragi mio biti?
Ti si, Mejro, u medrese bila,
Da li ne znaš što indžiel kaže:
Grehota je gledat u kaura,
A nekmoli za kaura poći!«
Zbori njojzi Mejrima djevojka,
Tužno zbori, a s dušom se bori:
»Prođ' se, majko, knjige indžiela!
Dobro znadem što indžiel kaže:
Indžiel je što na srcu piše!
Dragino je ime upisano,
Upisano nasred srca moga;
Ne mogu ga, majko, prežaliti,
Ne mogu ga mlada preživjeti.«
To izusti, laku dušu pusti.
Ilićeve napomene[uredi]
U pesmu iz ove zbirke unesen je tekst iz 17 kn>. S. K.. O ovom izdanju. 565 Zadruge. Ali su u nju uneseni i neki stihovi iz »Pesama«
1858, I rukopisa i »Dahira« i oni su štampani kurzivnim Slovima. Iz »Pesama« 1858 ušli su u pesmu ove zbirke stihovi : 70, 108, 112, 119, 149, 169, 189, 289, 308, 336, 340, 362, 364 (slagačkom pogreškom ovaj poslednji stih nije štampan kurzivom nego običnim slovima). Stihovi : 70, 108, 112, 119, 169 i 362 ne nalaze se u I rukopisu. U njemu nema ni stihova : 79, 84, 164, 176, ni stnha 256 koji se nalazi u svim drugim tekstovima, ni stihova : 258,364. Stihova 70, 79, 84, 108, 112, 119, 149, 169, 189, 210, 289, 308, 336, 340, 362, 364 nema u »Dahirama«. U »Pesmama« 1858 ni u II rukopisu i 17 knj. S. K. Zadruge nema stiha »Kraj vodice bistra šadrvana«, a ima ga samo u I rukopisu. Nije unesen ni u tekst ove zbirke. U »Pesmama« 1858 nema stihova 164, 176 i 258 iz ove zbirke.
Ima još nekih razlika u pojedinim rečenicama i izrazima. 14 i 15 stih u ovoj zbirci u I rukopisu su spojeni u jedan : »Rasti, Mejro, majci do ramena«. U stihu 95 mesto : »oganj živi« u »Pesmama« 1858 stoji : »vatra živa«. ; u 102 st. mesto : »pa besjedi« stoji ; »pa govori« ; u 113 mesto: »jao majko« stoji:» moja majko«;U 123, 153 i 178 mesto : »besjedi joj« stoji : »al' besjedi« ; u 136 mesto : »to govori« stoji : »to izreče«. ; u 230 mesto : »da ne bješe« stoji : »i da ne bi« ; u 257 mesto : »u Mejrine dvore« stoji : »pod žutu nerandžu« ; u 274 mesto : »pa se vješa« stoji; »obesi se«. ; u 298 mesto : »pa kad« stoji : ako ; u 315 mesto : »sjetna nevesela« stoji : »tužna i žalosna« (tako je i u I rukopisu) ; u 341 mesto : »knjiga dođe« stoji : »knjiga stiže«. (tako i u I rukopisu). Stih 362, unesen u tekst ove zbirke iz »Pesama« 1858, u I rukopisu glasi : »A moj Bože, čuda golemoga«. 380 stih glasi u I rukopisu i »Pesmama«: »Besedi joj njena mila majka«.
142 stih uzet je iz I rukopisa i iz »Pesama« a on u 17 knj. S. K. Zadruge glasi : »Roso moja, tanka robinjice«. U 176 stihu zadržan je raniji izraz ; »riječ progovara«, umesto »riječ prihvataše«.
Napomene[uredi]
- Ova pesma izdata u: Pesme 1858 ; I rukopis ; Dahire; S. K. Zadruga, 17.
Izvori[uredi]
- Jovan Ilić: Celokupna dela, strana 166 - 179 , Biblioteka srpskih pisaca, Narodna prosveta.
|