Мејрима/4

ЧИН ПРВИ

ПОЈАВА IV

ПОЈАВА IV
Пређашње. Али-паша

АЛИ-ПАША:
Ту си, Мејро! А да, ја те позвах.
Ну шта ти је? Очи су ти сузне!
Гледај! Једва устајеш на ноге!
МЕЈРИМА:
Нешто ме је глава забољела.
АЛИ ПАША:
Чело, руке, све тијело гори!
Брже, Шеро, пошљи по љекара.
МЕЈРИМА:
Не трпим га; то ће проћи само.
АЛИ-ПАША:
Нећу да се запусти без нужде.
МЕЈРИМА:
Не, мој бабо, не требам љекара;
Немој да се ни најмање бринеш,
Као птица бићу сутра здрава.
АЛИ-ПАША:
Хајд’ до сутра да видимо. Сједи.
(Ово ми се, валах, не допада;
Нећу ништа да јој сад ни кажем.)
МЕЈРИМА:
Ил’ се варам, ил’ си нешто сјетан.
АЛИ-ПАША:
И одвише и одвише, д'јете;
Наједанпу г а са много страна
Велике ме салетиле бриге.
МЕЈРИМА:
Не бих ли их ја дознати могла?
АЛИ-ПАША:
За то управ бијах и дошао;
Али кад те у том стању видим
Нек остане до сутра.
МЕЈРИМА:
(Да није
Што дознао?) Би л’ те задржала
Ова мала главобоља моја!
Већ је слабо и осјећам, вјеруј,
А говором ишчезнуће сасвим.
АЛИ-ПАША:
Сумњам.
МЕЈРИМА:
Хоће доиста; де, казуј.
АЛИ-ПАША:
Слушала би неповољних р'јечи;
МЕЈРИМА:
И ја твојом забринух се бригом,
Па највећма наудит’ ми може
Сад мучање твоје.
АЛИ-ПАША:
Кад баш тако
Наваљујеш... Шерифо, изиђи. –
Прва ми је и највећа брига
Што м’ дод’јаше момчад око двора
Просећи те једнако у мене.
Да т’ угодим све одбијах досад,
Ну и с тим се једном престат’ мора,
Па је тому крајње већ вријеме.
Тројица те сада просе: Осман,
Млад и красан син бишћанског паше,
Чизмић, богат у Лијевну ага,
И Зворнички свуд чувени паша.
Богме, ако одбијеш и ове
Ни сам не знам ког би већ избрала,
Окром ако не би у Стамболу
Самога нам цара честитога.
МЕЈРИМА:
О мој бабо, право да ми кажеш,
Дод'јаше ли око двора момчад,
Или сама Мејрима у двору?
АЛИ-ПАША:
Тако ли ми одговараш, Мејро?...
Ко доброту не признаје оцу
Ваљало би да г’ убије рђа.
МЕЈРИМА:
Авај мени! И убити ће ме.
IНе хтједох те увриједит’, оче;
Ал’ ни р’јечи већ мјерити не знам.
Ох, опрости твојој тужној кћери.
АЛИ-ПАША:
Којему ћу од три просиоца
Да р’јеч дадем, а дарове примим?
МЕЈРИМА:
Ако желиш да т’ искрено кажем,
Тад ниједном, бабо; али ако
Већ не мариш да ми срце пукне,
Онда, бабо, дај ме кому хоћеш.
АЛИ-ПАША:
Баш ниједном? Говориш ли збиља?
Ну, напокон шта то значи, Мејро?
МЕЈРИМА:
Од тебе се д’јелити не мислим;
Пак ако ти н'јесам одвећ тешка,
Остави ме у овоме куту
Двора твога; то је све што просим.
АЛИ-ПАША:
Али видиш, већ сам остарио,
Већ земљица привлачи ме себи,
И још дуго нећу јој се моћи
Отимати; па шта ћеш ти онда?
Могу ли те оставити за мном
Без одбране у овоме двору,
Усамљену и жалосну кано
Међ’ развалам пусту кукавицу?
МЕЈРИМА:
Вај! Зато се нимало не брини,
Мада стојиш на крају живота
А ја да сам истом на почетку.
АЛИ-ПАША:
Какве р’јечи! Дјевојко, не лудуј.
МЕЈРИМА:
Кад нам жалост провали у срце.
Она грђе и брже га гризе
Него троме, старе годинице.
АЛИ-ПАША:
А каква је у тебе то жалост?
Кажи ми је, хоћу да је сазнам.
МЕЈРИМА:
Моја жалост јест и тајна моја,
Сам Бог зна је, нико други неће.
АЛИ-ПАША:
ТИ се вараш, знам је и ја... Дакле
Истина је, црн ти образ био!
МЕЈРИМА:
Шта, мој оче?
(Брзо устаје.)
АЛИ-ПАША:
ТИ каура љубиш.
МЕЈРИМА:
Ко је, ко је то казао теби?
АЛИ-ПАША:
ТИ СИ смјела и помислит’ само
Да с’ у црна каура заљубиш?
О Бог дао не љубила дуго!
МЕЈРИМА:
Ја га љубим, нећу да те варам.
Вај! Гњевом се не распаљуј, него
Жали мене више него куни;
А ту клетву што си изрекао
Виђети ћеш скоро испуњену:
Моја љубав биће и смрт моја.
АЛИ-ПАША:
Смрт, дакако, а какова знаш ли?
Ево ћу ти то казати одмах:
Туркињица која тако згр'јеши,
Била она и кћи падишина,
Сашије се у дугачку врећу,
А с њом мачка и љутица змија;
Мачка да јој гребе нокт’ма груди,
Да јој с’ змија око врата свија,
Па све скупа у воду се баци
Да их сунце већ не види никад.
Дјевојци је така у нас плата;
А момку се одсијече глава,
Остраг му се међу ноге метне,
Па се тако остави на друму
Докле год га зв’јери не разнесу.
Сад ми кажи ко је тај каурин
Што је смио да т’ обмане тако?
МЕЈРИМА:
Зар га не знаш? Је ли то могуће?
Све знаш, само имена му не знаш!
АЛИ-ПАША:
Ти ћеш ми га, ти, сад, одмах рећи.
МЕЈРИМА:
ОН је спасен; ох радости моје!
Сад не марим већ низашта друго.
АЛИ-ПАША:
Име, име, да му име чујем.
МЕЈРИМА:
Зар од мене? Ха, нека се прије
Сва провале нада мном небеса.
АЛИ-ПАША:
Рећи ћеш га, пророка ми мога!
На живу ћеш рећи ми га силу.
МЕЈРИМА:
Нема силе на земљи ни небу
Која би ме на то привољела.
АЛИ-ПАША:
О, по вјечног Бога! Пркосиш ми?
У инат си са мном ударила?
Нож видиш ли? Видиш ли нож овај?
Ил' послушај, ил’ ћеш мртва пасти.
МЕЈРИМА:
И досад се ножа слабо бојах,
А сада ме сву на мрве с’јеци
Нећеш ипак дознати што желиш.
АЛИ-ПАША:
Смрче ми се, смрче пред очима,
Именуј га, худа злочаснице.
МЕЈРИМА:
Никад, никад; слободно ме убиј.
АЛИ-ПАША:
Именуј га, именуј.
(Диже на њу нож.)
МЕЈРИМА (пада у несвијест):
Ах! Бабо!
АЛИ-ПАША:
Шта би ово? У несв’јест је пала!
Шта да радим?... О несрећни оче,
Ово ти је једино дијете.
(Баца нож и носи је на диван.)
Срце куца... Мејримо!... Не чује...
Помоћ, помоћ! Шерифо, долети.
(Шерифа улази.)
ШЕРИФА:
Господару... Авај! Шта би са њом?
АЛИ-ПАША:
Пренеможе. Воде дај, дај воде.
ШЕРИФА:
Ето м’ одмах.
АЛИ-ПАША:
Леле, леле мени!...
Кћери моја, Мејримо, и налик
Твоје смрти несносан је мени.
А да сада доиста је мртву
Ту пред собом гледам?
Ни три дни је не бих преживио.
(Долази Шерифа с водом.)
Брже амо.
ШЕРИФА:
Пусти мене, пашо.
АЛИ-ПАША:
(Сад већ видим шта је с том љубави:
Прије бих јој ишчупао срце
Из њедара него њу из срца.
О несрећно д’јете, крв жестока
Твоје мајке провире у теби.
Ох! И она љубила је тако,
Па се сама у гроб стровалила
Засл’јепљена худом љубомором.)
ШЕРИФА:
Повраћа се себи. Госпо моја!
МЕЈРИМА:
Сва малаксах.
АЛИ-ПАША:
Мејримо!
МЕЈРИМА:
Ох Боже!
Ту си јоште! Не мучи ме даље;
Ил’ ме убиј, ил’ на миру пусти.
АЛИ-ПАША:
Да т’ убијем? Ох дијете! Не знаш
Шта је мени живот твој, још не знаш.
МЕЈРИМА:
Досад са мном свагда благ бијаше;
Данас си се сасвим пром’јенио.
АЛИ-ПАША:
Ја сам исти; ну знајеш ми нарав:
Одвећ ми је плаха, а и одвећ
Ти с’ уплаши од плахости моје.
Тешка глава к рамену ти пада;
Наслони је на мој скут. О кћери,
Нас смо двоје на свијету сами,
Па шта бисмо једно без другога?
МЕЈРИМА:
А ипак ме хтједе удаљити.
АЛИ-ПАША:
Већ, Шерифо, не требаш јој; иди.
Чуј ме: док си ту лежала, мени
Многе мисли кроз ум пројурише,
А од свијех ја задржах једну;
Била добра ил’ зла, Бог нек суди.
Али прије него је искажем
Једно ћу те само запитати:
Је ли теби икако могуће
Да каурског момка заборавиш?
МЕЈРИМА:
Хотјела бих, јаох! Ал' не могу.
АЛИ-ПАША:
И толико љубиш га!
МЕЈРИМА (устаје):
Ја њега!
О мој оче, рекох мало прије:
Моја љубав биће и смрт моја.
АЛИ-ПАША:
Неће! Божју у том видим судбу,
А судба се испунити мора.
Сад, Мејримо, ничега се не бој;
Ко је момак?
МЕЈРИМА:
Ах! Бојим се ипак,
Бојим с’ ипак.
АЛИ-ПАША:
Не љут’ ме без нужде.
МЕЈРИМА:
Вај! Ти ћеш га погубити, бабо.
АЛИ-ПАША:
Алаха ми! Ни последњег роба
Тако стидно не бих преварио,
А камоли тебе, кћерку своју.
МЕЈРИМА:
Буди дакле, буди ; ево ћу се
Поуздати у рјеч ти поштену.
Бог убио и ко не вјерује
Па узетој вјери, и једнако
На податој когод изневјери.
А ако би мене постигнула
Та несрећа данас, сутра ћеш ми,
Да знаш, бабо, гроб копати мртвој.
АЛИ-ПАША:
О колико без потребе р'јечи!
МЕЈРИМА:
Могу момка казати без стида,
Јер каура њему слична нема:
Знаш Живана, Новковога сина;
Он је главом.
АЛИ-ПАША:
Он! Ха, зато Новко...
Сада ми је јасно... Причекај ме.
(Отиде.)
МЕЈРИМА:
Оде!... Шта ће бити? Је л’ могуће
Да из овог испадне што добро?
И надам се и уједно стрепим.
Да л’ науми да Живана смакне?
Не не, није то могуће, није.
Ох! Кад би ме ипак преварио!
Ножем бих се тај час ударила
Усред срца на његове очи;
Не, отров бих најжешћи попила
И умрла проклињућ’ га страшно;
Не, с ове бих бацила се куле
Да с' о земљу грозно сва раздробим,
И тим већу зададем му жалост.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 121 година.