Mejrima/4

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

ČIN PRVI
◄   ПОЈАВА III POJAVA IV ПОЈАВА V   ►

POJAVA IV
Pređašnje. Ali-paša


ALI-PAŠA:
Tu si, Mejro! A da, ja te pozvah.
Nu šta ti je? Oči su ti suzne!
Gledaj! Jedva ustaješ na noge!
MEJRIMA:
Nešto me je glava zaboljela.
ALI PAŠA:
Čelo, ruke, sve tijelo gori!
Brže, Šero, pošlji po ljekara.
MEJRIMA:
Ne trpim ga; to će proći samo.
ALI-PAŠA:
Neću da se zapusti bez nužde.
MEJRIMA:
Ne, moj babo, ne trebam ljekara;
Nemoj da se ni najmanje brineš,
Kao ptica biću sutra zdrava.
ALI-PAŠA:
Hajd’ do sutra da vidimo. Sjedi.
(Ovo mi se, valah, ne dopada;
Neću ništa da joj sad ni kažem.)
MEJRIMA:
Il’ se varam, il’ si nešto sjetan.
ALI-PAŠA:
I odviše i odviše, d'jete;
Najedanpu g a sa mnogo strana
Velike me saletile brige.
MEJRIMA:
Ne bih li ih ja doznati mogla?
ALI-PAŠA:
Za to uprav bijah i došao;
Ali kad te u tom stanju vidim
Nek ostane do sutra.
MEJRIMA:
(Da nije
Što doznao?) Bi l’ te zadržala
Ova mala glavobolja moja!
Već je slabo i osjećam, vjeruj,
A govorom iščeznuće sasvim.
ALI-PAŠA:
Sumnjam.
MEJRIMA:
Hoće doista; de, kazuj.
ALI-PAŠA:
Slušala bi nepovoljnih r'ječi;
MEJRIMA:
I ja tvojom zabrinuh se brigom,
Pa najvećma naudit’ mi može
Sad mučanje tvoje.
ALI-PAŠA:
Kad baš tako
Navaljuješ... Šerifo, iziđi. –
Prva mi je i najveća briga
Što m’ dod’jaše momčad oko dvora
Proseći te jednako u mene.
Da t’ ugodim sve odbijah dosad,
Nu i s tim se jednom prestat’ mora,
Pa je tomu krajnje već vrijeme.
Trojica te sada prose: Osman,
Mlad i krasan sin bišćanskog paše,
Čizmić, bogat u Lijevnu aga,
I Zvornički svud čuveni paša.
Bogme, ako odbiješ i ove
Ni sam ne znam kog bi već izbrala,
Okrom ako ne bi u Stambolu
Samoga nam cara čestitoga.
MEJRIMA:
O moj babo, pravo da mi kažeš,
Dod'jaše li oko dvora momčad,
Ili sama Mejrima u dvoru?
ALI-PAŠA:
Tako li mi odgovaraš, Mejro?...
Ko dobrotu ne priznaje ocu
Valjalo bi da g’ ubije rđa.
MEJRIMA:
Avaj meni! I ubiti će me.
INe htjedoh te uvrijedit’, oče;
Al’ ni r’ječi već mjeriti ne znam.
Oh, oprosti tvojoj tužnoj kćeri.
ALI-PAŠA:
Kojemu ću od tri prosioca
Da r’ječ dadem, a darove primim?
MEJRIMA:
Ako želiš da t’ iskreno kažem,
Tad nijednom, babo; ali ako
Već ne mariš da mi srce pukne,
Onda, babo, daj me komu hoćeš.
ALI-PAŠA:
Baš nijednom? Govoriš li zbilja?
Nu, napokon šta to znači, Mejro?
MEJRIMA:
Od tebe se d’jeliti ne mislim;
Pak ako ti n'jesam odveć teška,
Ostavi me u ovome kutu
Dvora tvoga; to je sve što prosim.
ALI-PAŠA:
Ali vidiš, već sam ostario,
Već zemljica privlači me sebi,
I još dugo neću joj se moći
Otimati; pa šta ćeš ti onda?
Mogu li te ostaviti za mnom
Bez odbrane u ovome dvoru,
Usamljenu i žalosnu kano
Međ’ razvalam pustu kukavicu?
MEJRIMA:
Vaj! Zato se nimalo ne brini,
Mada stojiš na kraju života
A ja da sam istom na početku.
ALI-PAŠA:
Kakve r’ječi! Djevojko, ne luduj.
MEJRIMA:
Kad nam žalost provali u srce.
Ona grđe i brže ga grize
Nego trome, stare godinice.
ALI-PAŠA:
A kakva je u tebe to žalost?
Kaži mi je, hoću da je saznam.
MEJRIMA:
Moja žalost jest i tajna moja,
Sam Bog zna je, niko drugi neće.
ALI-PAŠA:
TI se varaš, znam je i ja... Dakle
Istina je, crn ti obraz bio!
MEJRIMA:
Šta, moj oče?
(Brzo ustaje.)
ALI-PAŠA:
TI kaura ljubiš.
MEJRIMA:
Ko je, ko je to kazao tebi?
ALI-PAŠA:
TI SI smjela i pomislit’ samo
Da s’ u crna kaura zaljubiš?
O Bog dao ne ljubila dugo!
MEJRIMA:
Ja ga ljubim, neću da te varam.
Vaj! Gnjevom se ne raspaljuj, nego
Žali mene više nego kuni;
A tu kletvu što si izrekao
Viđeti ćeš skoro ispunjenu:
Moja ljubav biće i smrt moja.
ALI-PAŠA:
Smrt, dakako, a kakova znaš li?
Evo ću ti to kazati odmah:
Turkinjica koja tako zgr'ješi,
Bila ona i kći padišina,
Sašije se u dugačku vreću,
A s njom mačka i ljutica zmija;
Mačka da joj grebe nokt’ma grudi,
Da joj s’ zmija oko vrata svija,
Pa sve skupa u vodu se baci
Da ih sunce već ne vidi nikad.
Djevojci je taka u nas plata;
A momku se odsiječe glava,
Ostrag mu se među noge metne,
Pa se tako ostavi na drumu
Dokle god ga zv’jeri ne raznesu.
Sad mi kaži ko je taj kaurin
Što je smio da t’ obmane tako?
MEJRIMA:
Zar ga ne znaš? Je li to moguće?
Sve znaš, samo imena mu ne znaš!
ALI-PAŠA:
Ti ćeš mi ga, ti, sad, odmah reći.
MEJRIMA:
ON je spasen; oh radosti moje!
Sad ne marim već nizašta drugo.
ALI-PAŠA:
Ime, ime, da mu ime čujem.
MEJRIMA:
Zar od mene? Ha, neka se prije
Sva provale nada mnom nebesa.
ALI-PAŠA:
Reći ćeš ga, proroka mi moga!
Na živu ćeš reći mi ga silu.
MEJRIMA:
Nema sile na zemlji ni nebu
Koja bi me na to privoljela.
ALI-PAŠA:
O, po vječnog Boga! Prkosiš mi?
U inat si sa mnom udarila?
Nož vidiš li? Vidiš li nož ovaj?
Il' poslušaj, il’ ćeš mrtva pasti.
MEJRIMA:
I dosad se noža slabo bojah,
A sada me svu na mrve s’jeci
Nećeš ipak doznati što želiš.
ALI-PAŠA:
Smrče mi se, smrče pred očima,
Imenuj ga, huda zločasnice.
MEJRIMA:
Nikad, nikad; slobodno me ubij.
ALI-PAŠA:
Imenuj ga, imenuj.
(Diže na nju nož.)
MEJRIMA (pada u nesvijest):
Ah! Babo!
ALI-PAŠA:
Šta bi ovo? U nesv’jest je pala!
Šta da radim?... O nesrećni oče,
Ovo ti je jedino dijete.
(Baca nož i nosi je na divan.)
Srce kuca... Mejrimo!... Ne čuje...
Pomoć, pomoć! Šerifo, doleti.
(Šerifa ulazi.)
ŠERIFA:
Gospodaru... Avaj! Šta bi sa njom?
ALI-PAŠA:
Prenemože. Vode daj, daj vode.
ŠERIFA:
Eto m’ odmah.
ALI-PAŠA:
Lele, lele meni!...
Kćeri moja, Mejrimo, i nalik
Tvoje smrti nesnosan je meni.
A da sada doista je mrtvu
Tu pred sobom gledam?
Ni tri dni je ne bih preživio.
(Dolazi Šerifa s vodom.)
Brže amo.
ŠERIFA:
Pusti mene, pašo.
ALI-PAŠA:
 (Sad već vidim šta je s tom ljubavi:
Prije bih joj iščupao srce
Iz njedara nego nju iz srca.
O nesrećno d’jete, krv žestoka
Tvoje majke provire u tebi.
Oh! I ona ljubila je tako,
Pa se sama u grob strovalila
Zasl’jepljena hudom ljubomorom.)
ŠERIFA:
Povraća se sebi. Gospo moja!
MEJRIMA:
Sva malaksah.
ALI-PAŠA:
Mejrimo!
MEJRIMA:
Oh Bože!
Tu si jošte! Ne muči me dalje;
Il’ me ubij, il’ na miru pusti.
ALI-PAŠA:
Da t’ ubijem? Oh dijete! Ne znaš
Šta je meni život tvoj, još ne znaš.
MEJRIMA:
Dosad sa mnom svagda blag bijaše;
Danas si se sasvim prom’jenio.
ALI-PAŠA:
Ja sam isti; nu znaješ mi narav:
Odveć mi je plaha, a i odveć
Ti s’ uplaši od plahosti moje.
Teška glava k ramenu ti pada;
Nasloni je na moj skut. O kćeri,
Nas smo dvoje na svijetu sami,
Pa šta bismo jedno bez drugoga?
MEJRIMA:
A ipak me htjede udaljiti.
ALI-PAŠA:
Već, Šerifo, ne trebaš joj; idi.
Čuj me: dok si tu ležala, meni
Mnoge misli kroz um projuriše,
A od svijeh ja zadržah jednu;
Bila dobra il’ zla, Bog nek sudi.
Ali prije nego je iskažem
Jedno ću te samo zapitati:
Je li tebi ikako moguće
Da kaurskog momka zaboraviš?
MEJRIMA:
Hotjela bih, jaoh! Al' ne mogu.
ALI-PAŠA:
I toliko ljubiš ga!
MEJRIMA (ustaje):
Ja njega!
O moj oče, rekoh malo prije:
Moja ljubav biće i smrt moja.
ALI-PAŠA:
Neće! Božju u tom vidim sudbu,
A sudba se ispuniti mora.
Sad, Mejrimo, ničega se ne boj;
Ko je momak?
MEJRIMA:
Ah! Bojim se ipak,
Bojim s’ ipak.
ALI-PAŠA:
Ne ljut’ me bez nužde.
MEJRIMA:
Vaj! Ti ćeš ga pogubiti, babo.
ALI-PAŠA:
Alaha mi! Ni poslednjeg roba
Tako stidno ne bih prevario,
A kamoli tebe, kćerku svoju.
MEJRIMA:
Budi dakle, budi ; evo ću se
Pouzdati u rječ ti poštenu.
Bog ubio i ko ne vjeruje
Pa uzetoj vjeri, i jednako
Na podatoj kogod iznevjeri.
A ako bi mene postignula
Ta nesreća danas, sutra ćeš mi,
Da znaš, babo, grob kopati mrtvoj.
ALI-PAŠA:
O koliko bez potrebe r'ječi!
MEJRIMA:
Mogu momka kazati bez stida,
Jer kaura njemu slična nema:
Znaš Živana, Novkovoga sina;
On je glavom.
ALI-PAŠA:
On! Ha, zato Novko...
Sada mi je jasno... Pričekaj me.
(Otide.)
MEJRIMA:
Ode!... Šta će biti? Je l’ moguće
Da iz ovog ispadne što dobro?
I nadam se i ujedno strepim.
Da l’ naumi da Živana smakne?
Ne ne, nije to moguće, nije.
Oh! Kad bi me ipak prevario!
Nožem bih se taj čas udarila
Usred srca na njegove oči;
Ne, otrov bih najžešći popila
I umrla proklinjuć’ ga strašno;
Ne, s ove bih bacila se kule
Da s' o zemlju grozno sva razdrobim,
I tim veću zadadem mu žalost.


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Matija Ban, umro 1903, pre 117 godina.