Мејрима/40
| ◄ ПОЈАВА XI | ПОЈАВА XII | ► |
ПОЈАВА XII
НОВКО:
Побратиме!
(Грле се.)
ГЛАСОВИ:
Живјели!
ХАРАМБАША:
Да живе
Домовина и слобода наша
Затрпана у гробу в’јекова!
Свануо је св’јетли дан ускрса,
Те на небу полумјесец бл’једи.
Посавина, Стари Влах, Подриње,
Све то светим пламеном узбукта
Ја с везиром сретнув се у путу
Подијелих мегдан, и надбих га.
Сад хитајмо на Високо, браћо.
НОВКО:
Високо је у рукама нашим.
ХАРАМБАША:
Зар? Од када?
НОВКО:
Вечерас је пало,
Баш кад Турци погубит’ ме хтјеше.
АЛИ-ПАША:
Шта још нећу овђе чути! Везир
Потучен је, а Високо пало!
ХАРАМБАША:
Кога видим! Ту је Али-паша!
НОВКО:
А над мртвом својом кћерју. Гледај.
Жали оца, штуј Турчина добра.
ХАРАМБАША:
С добрим добар, са злима сам зао
Али-пашо, ничега се не бој.
АЛИ-ПАША:
Св’јет се стари срушава у пропаст,
А искаче из пропасти нови;
На овоме мени мјеста нема.
Ја се дакле међу развалине
Св’јета мога с ћерком закопавам.
(Узима нож са земље и убија се.)
РАДАТ:
Убио се!
НОВКО:
Јадан Али-паша!
Баш погибе као прави Турчин.
ХАРАМБАША:
Ми живјели и слобода наша!
У бој, браћо, да из ц’јеле земље
Истјерамо старог угњетача.
ЗБОР:
Јуриш, јуриш, јуриш!
Нек свак у бој лети;
Који изостану
Да су ти проклети!
Нашто нама вјера
Кад јој нема храма,
Кад топузом Турчин
Крст нам свети слама?
Нашто домовина
Л'јепа и пространа
Када у њој сила
Господује страна?
Нашто дјеца мила,
Турчин кад их губи,
Сестрице и жене
Турчин кад их љуби?
Штогод нам је мило,
Штогод нам је свето,
Све сатире, скврни
Племе то проклето.
Стидан одљуд ко би
Хтио то трпјети.
Гинути је боље
Него роб живјети.
У бој, у бој когод
Крсти се нек лети,
Који изостану
Ти нав’јек проклети!
ПАДА ЗАВЈЕСА
Референце
[уреди]
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 121 година.
|