Mejrima/13
POJAVA V
MEJRIMA:
Više mislim i više se čudim,
Kakve ovo jedna iza druge
Nesreće me sve to grđe gone
Tek r’ječ dadoh da ću za Osmana,
Misleć’ da je s Ljubicom daleko,
A eto mi proklete vijesti
Da je Živan preoteo curu,
A ranjen se Osman povratio.
Sad će oba da svatove kupe;
Nu sveca mi i svečeve ćabe!
Oba će ih skupiti zaludu.
Oh! Da mi je te Ljubice ovđe!
Noktima bih istrgla joj srce,
Pa ga njemu bacila u obraz.
Nek mi samo dođe on večeras!
Ili mojoj podleći će volji,
Il’ će ovđe ostaviti glavu.
(Ulazi Šerifa.)
ŠERIFA:
Živan ne htje ni da me sasluša.
A kamoli da ovamo dođe.
MEJRIMA:
I s tom v’jesti preda me si smjela?
Eto t’ plate.
(Udara je.)
ŠERIFA:
Mejrimo! Ti biješ?
MEJRIMA:
Satrću te; svemu si ti kriva,
Ti najviše dražaše mi ljubav.
ŠERIFA:
Pošalih se u zao čas s tobom;
Živan čeka da ga zovneš amo.
MEJRIMA:
Rugaš mi se, robinjo prokleta!
ŠERIFA:
Proroka mi! On je u gradini.
MEJRIMA:
U gradini? Dovede ga zbilja?...
Kakvim čudom savlada mu otpor?
ŠERIFA:
TO ćeš kašnje znati; sad ga primi.
MEJRIMA:
Odvedi ga pod grm onaj. — Idem
Da za njime zatvorim sva vrata.
Jesu l’ konji spremni?
ŠERIFA:
Svej’uredu.
(Mejrima otide.)
Ako joj se sada usprotivi?
Alaha mi! Može svašta biti.
Moram s’ ovđe u blizini naći.
(Otide.)
|