Мејрима/1
ЧИН ПРВИ
ПОЈАВА I
АЛИ-ПАША:
Ето чусте како ферман гласи;
Шта ко мисли, господо, нек каже.
ФЕИЗ:
Није много ту мислити, пашо,
А још нам је мање казивати,
Доста, валах, што и саслушасмо.
Но слободно баци тај смет тамо
Ђе и друге стамболске фермане
Прах покрива и гризлице једу.
РУСТАН:
Бог убио травничког везира!
Он је нама замео то масло,
Ну, свеца ми! И покусаће га.
Већ нам много ти фермани царски
А још више дод’јаше везири;
Кој’ год дође, гори од пређашњег,
Сви промјена не знам каквих хоће,
Сви пуцају од жестоке жеље
Да кукавној олакшају раји;
Док овамо сва им брига пуста
Да поједу тусто месо сами,
А оставе голе кости нама.
Ну, гако ми вјере пророкове!
Ја не глодах још ничијих кости,
Па ни сада нећу османлијских;
А ви сваки што је кому драго.
ДУРАТ:
Богме, ни ми нећемо режећи
Грабити се око њих к'о пашчад.
Царева је, ал’ и наша Босна,
Више наша него и царева,
Он господар именом, ми дјелом.
Што имамо није нам он дао,
Већ од давних имамо дједова
Прије него и гласа је било
Тим османским царима у св’јету.
Пак ако су сада наумили
Да отимљу и газе нас срамно,
Сви на ноге, жалосна нам мајка,
Да до једног изгинемо прије
Но у Босни да то дочекамо.
АСАН:
И ја велим, Дурат-беже, тако;
Ну немојмо само пренаглити,
Него прије виђимо по Босни
Шта ће радит’ остала господа.
ЋАМИЛ:
Ласно ј’ увјек сабљу истргнути
Али није повући у коре;
Зло по оног ком с’ у руци сломи.
АСАН:
Осман-беже, шта ли нам ти велиш?
Хоће ли се царскому ферману
Поклонити Крајина поносна?
ОСМАН:
Мислим хоће прије него неће.
Више пута Крајина се наша
С Османлијам крвила о Босни,
А сва Босна стала, па гледала.
Сад Крајина опаметила се.
АСАН:
Јадна ти јој памет, побратиме,
Да ли сада пркосу је вр’јеме?
РУСТАН:
Можемо ли барем поуздат’ се
У старога Мостарскога пашу?
ФЕИЗ:
Ја бих прије и у Циганина:
Мостарац је свач’ја улизица,
Не можеш га никад ухватити
Ни за главу ни за реп, што веле,
Испуже се ко змија из шаке.
АЛИ-ПАША:
Видим да се неслоге бојите;
Добро и то кад је увиђате.
Неслогаа је међу нама дакле,
А пред нама два непријатеља:
Раја која освете је жедна,
А за рајом султанова војска.
Помислите зрело, па кажите
Је ли нама на то насртати.
ДУРАТ:
Какве трице о раји нам причаш?
Бојазомје она одојена,
Па не смије рога помолити.
А када би баш и смјела штогод
Лак би са њом испао нам пос’о.
Па ни с царским тим низамлијама
Не б много разлике баш било.
Гледам ово што их је по Босни,
Ни ђавољи налик на јунака.
Алаха ми! Сваки би наш Турчин
Однио их по двоје на зубу.
Дајте само да се ми сложимо,
Па ни раје ни делија таких
Ни најмање није бојати се.
АЛИ-ПАША:
Млади момче, ти бесједиш смјело,
Много смјело, мало разборито.
И Даије биоградске тако
Бесјеђаху, па им виђех главе
На зидинам биоградског града,
А слободну у Србији рају.
Па мшљаше тако и Усејин,
Змај босански, о низамлијама,
Онај Усо пред којим је Стамбол
Задрхтао од голема страха,
И звјезда царска побл'јеђела.
Ну послије виђех Усејина
Испред истих ових низамлија
Ђе врат ломи преко воде Саве,
Те умрије у Стамболу сужањ.
Већ нијесмо што бијасмо некад;
Још бујамо старом охолошћу,
Али старе нестаде нам снаге.
ЋАМИЛ:
Право велиш, колико год пута
Са царском се сударисмо војском
Мало када одржасмо поље,
А никада не поразисмо је.
Што год више с царем војујемо
Сила нам се сатире све више,
А кад сасвим буде сатрвена
Скочити ће раја к’о помамна
Да нам и траг изглади у Босни.
АЛИ-ПАША:
Ћамил-беже, сад си погодио,
Ум ти бистар надалеко види:
Наша снага све то ниже пада,
А рајина скаче све навише.
Од времена оног Црног Ћорђа,
Црно м' име а још црњи спомен!
Па за њиме и Обреновића,
Не било му спомена ни трага!
Раја се је сасвим промј’енила,
Непрестано чудан неки вјетар
Њој из клете Шумадије пуше
Док јој сасвим не напуше главу.
ФЕИЗ:
АЛИ какви то се вама снови
Све једнако збијају у глави,
Те видите страшило у раји?
Ко је не зна
Мислио би по р'јечима вашим
Да би лако све нас позобала
К’о коњина шаку ситне зоби.
Тих се прича једном оканите.
АЛИ-ПАША:
ТИ ме, беже, назва сањаоцем.
Сан доиста празан је и лажан,
Ну, да видиш, некад и погоди.
А сад, беже, моји сни о раји
Баш нијесу како мислиш празни;
Што се плашим, ваљ’да плашњи видим
И узрока, кога ти не видиш.
ФЕИЗ:
Кажи нам га, па да га сви знамо.
АЛИ-ПАША:
Још је рано то за казивање.
Сада ћу вас само свјетовати
Као браћу којој добра желим
Да султански сви примите ферман,
А о буни ни знака не дате.
Сад би буна била грдан вртлог
Који би нас занио и прождр’о.
РУСТАН:
Па зар тако да гледамо мирно
Како цар нам с’јече од хаљине
Све острижак по острижак док нас
Не остави ка’ копилад голе?
Ко не види да он на то смјера?
Па код тога питам, ефендијо,
Остаје ли нама штогод друго
Ван оружје да бранимо своје?
А ако је какве опасности
За наш живот у бојном оружју,
Није ли је и у мировању
За имање и господство наше?
Двије штете, обедвије грдне,
Ну код друге ко мари за прву?
ДУРАТ:
А што велиш, болан, о низаму
И смијешном његовом од’јелу
Којим би нас цар нагрдит’ хтио?
Овога ми божијега сунца!
Крст бих прије но гад онај на се.
РУСТАН:
Ни за длаку да не попустимо.
Шта велите, људи?
МНОГИ:
Ни за длаку.
ДУРАТ:
Чуо си нас, пашо ефендијо.
АЛИ-ПАША:
Тај одговор да у Травник пошљем?
ДУРАТ:
Како хоћеш, шиљи ил’ не шиљи.
АЛИ-ПАША:
Не, прије се добро промислите,
Па да с’ опет једном састанемо.
(Сви одлазе ван Османа.)
Стару мазгу хајд’ управљај уздом,
Она иде куд је научила.
Јеси л’, беже, с њима или са мном?
ОСМАН:
Ја сам с тобом, а са мном Крајина.
Али за то уздарју се надам
Што га јучер у тебе запросих.
АЛИ-ПАША:
Још ћу данас с ћерком говорити;
Ријеч њена ту пред мојом иде. —
А гле Новка! Уђи и причекај. —
Ходи, беже, још на двије рјечи.
(Отиду.)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 121 година.
|