Воду носи пашина робиња;
За њом шеће беже Мехмед-беже,
Па говори пашиној робињи:
»О робињо, оба ти свијета,
Када дођеш у женску одају, 5
Ти помакни са прозора платно,
Да ја видим нашег паше шћерку.
Кунем ти се Богом истинијем,
Ја се скоро у тимаре спремам,
А прије бих тебе удомио.« 10
Говорила пашина робиња:
»Та ко не би тебе послушао,
Та ко не би, не било га мајци,
Ал’ не смијем од паше нашега,
Јер је паша платно натурио, 15
А на платну шивке растурио,
На тетике ударио кључе,
Да му шћерка не гледа сокаке,
Да не купи под прозоре момке.«
Ту се беже мало осмјехнуо: 20
»Ја робињо из пашина двора,
Ти упитај госпојицу младу:
Би ли коме лице обећала,
Ја л’ пашићу, ја ли царевићу?«
То робиња бега послушала, 25
Па упита госпојицу младу,
К’о што јој је беже говорио!
Говорила госпојица млада:
»Сједи, море, бабова робињо,
Ко је тебе томе сјетовао? 30
Ником не бих поклонила лице,
Само једном бегу Мехмед-бегу,
А бих давно, кад би дао бабо.«
То робиња бегу казивала,
Бег робињи бакшиш учинио.35
