Пролетјеше два црна гаврана
Преко Рисна, преко Леденица,
И Грахова поља великога;
И падоше посред Корјенића
На дворове аге Мекмед-аге. 5
Угледа их Мекмед-агиница,
Тере их је жељно заклињала:
"Богом вами, до два црна врана!
Откле јутрос, од кога ли града?
Кога града, од које ли земље?" 10
Ал говоре до два црна врана:
"Ми смо јутрос од Херцеговине,
Од Пераста, мјеста принципова". —
Јошт им вели Мекмед-агиница:
"Богом вами, до два црна врана! 15
Је ли здраво под Перастом војска,
И пред војском аго Мекмед-аго,
И код њега два сина његова?
Је ли здраво, је ли задобила?
Води ли ми хћери[1] Буровића? 20
Ако Бог да и срећа јуначка,
Тере ми их у двору[2] доведе,
Ја бих једну брацу даровала,
А другу бих за сина узела,
А трећу бих у двору држала, 25
Да ми везе срмоме[3] махраме!" —
Ал говоре два црна гаврана:
"Богом нами, Мехмед-агинице!
Ради бисмо боље гласе казат,
Ма не ћемо, него што је истина. 30
Није здраво под Перастом војска,
Није здраво, није задобила;
Ни пред војском аго Мехмед-аго,
Нити води хћери Буровића.
Ако ли нам млада не вјерујеш, 35
Ну, погледај низ то поље равно,
Гдје ти носу мртва Мехмед-агу,
И његова коња острижена,
А на коњу мртва Мехмед-агу,
И без главе и без десне руке!" 40
Кад то чула Мехмед-агиница,
Закукала како кукавица,
Процвиљела како љута змија.
Тјешила је свекрвица своја,
Тер кудуни плачућ говорила: 45
"Ну помучи, невјестице моја!
Ако ј’ Мехмедаго погинуо,
Лијеп ти је пород оставио:
Двије хћери и четири сина". -
