Менада
| Менада Писац: Мирко Королија |
Са дивљим, бледим ружама у коси
дугој и прашној, врела, полунага,
вришти и игра; крши јој се снага,
и уски сандал клизи с ногу боси’.
Лозовим лишћем тирс овијен носи
и кротал тресе; и њедра јој драга
залило вино, и пламена влага
очи и лице ужарено роси.
Страшћу и слашћу миришу јој уста;
опија, пали њена пјесма пуста.
Гомиле јуре, луде, пјане, плахе,
помамно за њом, и улице звоне
од пјесме, цике и од страсти боне...
Ах, еухоѐ, Бахе, Бахе, Бахе!
Извор[уреди]
- Петровић, Б. 1971. Српска књижевност у сто књига, књига 57: Песници 1. Нови Сад: Матица српска, Српска књижевна задруга. стр. 239.
|