Меморандум о независности (1991)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Пошто је размотрила различите иницијативе за рјешење југословенске уставно-правне кризе и саслушала ставове, примједбе и мишљења представника свих политичких странака и полазећи од Платформе о положају Босне и Херцеговине и будућем устројству југословенске заједнице, Скупштина Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине, као највиши орган власт у оквиру права и дужности Републике и на основу Амандмана LXXI тачке 1, става 2. на Устав Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине и Закључака Скупштине Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине донесеног у складу са чланом 3. став 2., а у вези са чланом 113. Пословника Скупштине Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине (С број 132 од 14. октобра 1991. године), Скупштина Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине на заједничкој сједници вијећа Скупштине Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине од 14. октобра 1991. године доноси

МЕМОРАНДУМ

(Писмо о намјерама)

  1. Имајући у виду да су Република Србија доношењем новог устава, а републике Словенија, Хрватска и Македонија плебисцитарним и референдумским одлукама и каснијим мјерама заснованим на овим одлукама, битно и неповратно промијениле конституције Југославије и створили ново правно и чињенично стање, Скупштина Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине указују на одредбу важећег Амандмана LX на Устав Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине. Овим амандманом, према којем је Босне и Херцеговина (цитирамо) „демократска суверена држава равноправних грађана, народа Босне и Херцеговине — Муслимана, Срба и Хрвата и припадника других народа и народности који у њој живе” трајно је дефинисан уставни статус Босне и Херцеговине, односи у њој и њени односи према другима
  2. Босна и Херцеговина ће наставити да се залаже за опстанак југословенске заједнице на новим за све прихватљивим основама. У међувремену она ће се такође залагати за нормално функционисање постојећих заједничких институција, али њени представници неће присуствовати сједницма Скупштине и Предсједништва СФРЈ ако истима не присуствују представници свих република и покрајина. Евентуалне одлуке ових тијела у некомплетном саставу не обавезују Босну и Херцеговину.
  3. С обзиром на национални састав њеног становништва, Босна и Херцеговина неће прихватити никакво уставно рјешење будуће југословенске заједнице у којој не би истовремено биле и Србија и Хрватска. У будућој интеграцији — ма каква она била Босна и Херцеговина треба да буде са Србијом и Хрватском повезана на исти начин.
  4. Босна и Херцеговина тежи пуној демилитаризацији њеног простора. Узимајући то као свој дугорочни циљ, Босна и Херцеговина подржава напоре за консолидацију прекида ватре у текућем сукобу и успоставу трајног мира. Ако ова настојања из било којих разлога не успију, Босна и Херцеговина ће учинити све што је у њеној моћи да у том сукобу остане неутрална, што подразумијева да се њени грађани не ангажују ни на једној зараћеној страни и да њена територија не буде кориштена за ратне сврхе.
  5. Ставови изнесени у овом меморандуму изражавају вољу већине посланика ове скупштине и као такви политичку вољу већине грађана БиХ, те представљају обавезујући основ за понашање државних и политичких органа Републике.
  6. Полазећи од права скупштинске већине да одлучује о судбили Републике као цјелине, ова скупштина истовремено признаје право скупштинској мањини да захтијева и остварује сваки легитимни интерес — етнички, културни, економски и социјални — уз увјет да се исти оствају без примјене силе и на легалан и демократски начин.
  7. Са овим меморандумом Скупштина ће упознати нашу и међународну јавност.
  8. Овај меморандум објавити у „Службеном листу СР БиХ”.

С број 133
14. октобар 1991. године
Сарајево

Потпредсједник
Скупштине СР БиХ,
Мариофил Љубић, с.р.

Извор[уреди]