Memoari (Matija Nenadović)/X

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Memoari
Pisac: Matija Nenadović
Memoari
Memoari Matije Nenadovića


Pišem gospodaru Đorđu opširno kako je amo i da Turci hoće jamačno doći u Šabac, jerbo je vrlo mnogo Turaka, niti mi sami možemo im zabraniti da u Šabac ne dođu, i da ćemo mi ovu našu vojsku istupiti od Šapca za Dobravu, da u narod ne pustimo.

Jakov je otiš̓o na Zabrežje volove predavati, koje smo po narodu pokupili za džebanu, i džebanu primiti. Ja i pop Luka krenemo vojsku ispod Šapca sa Dumače i u Vučijevici namestimo. Treći, četvrti li dan, zaboravio sam, dođe vezir i pet paša i sva ordija u Šabac. Napuniše sve šabačko polje. Prosuše puške pucati i po sata su neprekidno pucali, kao naša parada što bez komande puca, i šest topova jednako, zato da bi našu vojsku većma poplašili.

Međutim došlo je pismo od gospodara Ćorđa, da je on razbio na Moravi Turke i da u Topoli kupi vojsku i da će nama skoro doći. U koji je dan bosanska vojska pošla za u Šabac, u onaj isti dan Hadži-beg Srebrnica izišao na planinu Rožanj prema valjevskoj nahiji, poslao, i nekoliko sela ozgo zapalio. Kad vojska dimove opazi, a oni noćom svi otrčaše svoje familije uklanjati s puta.

Pisali smo i ja i Luka Jakovu, kako je kod nas, kako Hadži-beg od Sokola pali valjevsku i komad šabačke nahije, i on je pisao Katiću i knezu Simi da dovedu indat, i počeli se u Drenu — selu valjevske nahije — skupljati. Ja čujem, da je Karađorđe došao na Beli Brod, i odem k njemu. On vodi sa sobom kneza Teodosiju iz Knića i Gružana oko trista vojnika; Milan i Miloš Obrenovići s Rudničanima, i gornji kraj beogradske nahije. Dođem ja. On do Boga ljutit; samo što se pozdravismo, pak opet ćuti. Malo posle pita za vojsku. Kažem: kako gornji kraj opazi gde Hadži-beg pali kuće, a oni otrčaše da roblje uklanjaju; a Posavina kako vidi, onda i oni utekoše; no odoše Jakov i knez Sima i nanovo u selu Drenu kupe, i čekaju Katića Janka, i ko je gode pobegao opet svi u vojsku dolaze. — „To nije istina”, reče, „kod Jakova nema nikoga!” I on posla Stefana, svoga momka, da vidi; ode Stefan i dođe, i kaže: kod Jakova ima, i kod kneza Sime, 4.000 vojske. On i tome kaže: „Nije istina!”

Da, — odma me je zapitao: „Kamo ti hat?” — Kažem: „Poslao sam u Zabrežje, da se malo poizleči, gdi ga je tane malo udarilo na Šapcu s Turci bijući se”. — „Nije, nije — veli — onaj tvoj hat beli, no onaj što su ti Turci poklonili i 400 dukata”. — Ja kažem: „Da su mi hata poklonili, ja bi̓ ga doista dojašio, a dukate bi̓ doneo; ali nisu, no sam ja moji̓ 18 dukata potrošio, a da sam imao, i više bi̓ potrošio, gdi sam zapao i u kakvoj sam muci i stra̓u bio”. — A, kojekuda, ko tebe posla u Turke? Ti ide po Petroburgu, ide po Beču, pak ode u Turke da sve tajne pokažeš”. — Ja kažem da ne bi nikakve tajne otkrio, makar poginuo. — „Enede! a kad Tura metne na muke, kako ne bi kazao? Ko te posla? Zar nisi imao koga poslati i zavaravati Turke, već sam sobom da ideš?” — Ja mu kažem: „Gospodaru, mi smo vam poslali i javili, da Turaka sada je pošla najveća sila, da sami ne možemo protivostati, i da oni govore da ako primimo teskere i rajaluk okabulimo, da će se oni vratiti. Tako dođe Čupić, i s dogovorom sviju ja sam očô s Čupićem. A našim odlaskom mi smo i̓ na Drini zadržali barem dvadeset dana, ako ne više”.

Uze on malu čuturicu, napi se, pak pruži meni. Ja prineso̓ ustima i ne mogo̓ se napiti. Pomisli̓: Bože moj, kako je Karađorđe mogao pomisliti da bi̓ ja uzeo od Turaka 400 dukata a da njemu ne bi̓ kazao! i same suze zališe — ne moga̓ se rakije napiti. Spusti̓ čuturicu pokraj njegova kolena, usta̓ — a on samo pogleda — i odo̓ pod jednu šljivu, nabijem džube na glavu, i tu ne znam koliko sam plakao i suza izlio; u tom i zaspim. Rekao mu Popović Pavle iz Vranića: „Javi mu se, gospodaru, crče plačući, žao mu je”. — „Neka, neka, kojekuda, neka zna drugi put kako će u Turke ići. Zar je malo drugi̓ ljudi da i̓ šalje, kuda vidi da i̓ treba slati?” — Probudi mene Popović Pavle: „Ajde — veli, — zove te gospodar”. — Ustanem, umijem se, dođem. On sedi, i Milan, i knez Teodosije iz Knića, i Pavle Popović; sedo̓ i ja; a on odma: „Eto valjevska i šabačka se svi poplašili i zbrkali, a ovaj (rukom na me) sve što je radio i pisao sve je dobro bivalo, pak sad neće ni on, a šta ću ja sam da radim!” — Ja onda reknem: „Gospodaru, ja sam, istina, kod vezira govorio da smo mi svi caru pokorni, i da ćemo primiti aračke teskere, i caru arač dati, eda bi vezir vojsku dulje zadržao, dok i vi na Moravi Turke razbijete i nama dođete. A da smo Turke bar 20, ako ne više, dana našim odlaskom zadržali, te u Šabac nisu došli, to ćete posle se i od drugi̓ osvedočiti. A sad su mene kod vas opali, da sam od Turaka novce uzeo, i da mi odsad ni ti ni drugi kao neveri verovati kao dosad nećete. Zato mi je žao, zato sam sada u ovom magnoveniju zabun i smućen, od mene ništa zasad ne gledajte, niti mogu kao dosad što raditi”. — „Ene ga sad! Ja ne kažem da si neveran meni i narodu. No kažem da si lud. Zar ti je malo drugi̓ ljudi, makar i vojvoda, da šalješ, a ne ti sobom da ideš sam” itd. Vidim i ja posle, da nije sasvim od mene pametno bilo i od Čupića, ali je probitačno, jerbo smo zadržali Turke više od 20 dana, dok i Karađorđe dođe. „Kuma Stevo, — povika — donesi divit i ̓artiju!” — Donese Steva [Jevtić] njegov. „De — veli — uzmi, pa piši kome znaš i kako znaš”. Odem ja sada pod šljivu gde sam plakao. Pišem knezu Peji u Zabrdicu i kažem da je: „— „— — gospodar Đorđe prešao Kolubaru na Beli Brod, i da se ulogorio u selu Lajkovcu, i da je doveo 12000 vojske i petnaest topova (samo sa dva topa došao je, ali tako je onda valjalo l...ti), i da će 4000 vojske i pet topova poslati na Ub, drumom, bliže k Šapcu; i da je on čuo da se Hadži-beg ušančio u Bratačiću valjevskom, i da kod vas nema vojske, zato će gospodar Đorđe odavde pravo u Valjevo sa ovo osam hiljada vojske i jedanaest topova, iz Valjeva upravo na Hadži-bega, da ga razbije, pa koga kneza blizo Hadži-begova šanca ne zastane i svu njegovu vojsku u gomili, taj će knez na mukama umreti; a koji se vojnik ne nađe u svojoj vojsci, taj će vojnik pred njegovom kućom na kolu biti. No se glavama igrati nemojte; svak svoju vojsku, koji pušku poneti može, u gomilu, pred Hadži-bega! A eto gospodara, sutra ćemo odavde poći; pošli bi danas, ali ne možemo da volove odma iskupimo koji će topove vući. Ja sam njemu kazao da vi kod sebe imate vojske, no nisu svi, ali ste vrbovke poslali i dogonite vojnike. Zato opet velim: ako kod vas ne bude sva vaša vojska na broj, ti ne možeš živ ostati, a i mene će poseći što ga varam. A on ima dosta vojske, i bez vas može Hadži-bega razbiti i na Dr inu nagnati. U Lajkovcu julija 1806. (zaboravio sam datum). Prota Mat. Nenadović. (Ovo je Karađorđev dodatak: P. P. Gospodar Đorđe poslaće svoje momke tajno preko sela, i koga nađe kod kuće, onde će ga ubiti i na točak metnuti a kuću zapaliti. Ovo ti tajno pišem za tajne momke, da ne bi koga kod kuće zastali)”.

Drugo tako isto pismo napišem knezu Milovanu Grboviću; treće knezu Miliću Kediću, četvrto Mijailu Nediću buljubaši. Odnesem njemu pisma, pročitam. „E tako, tako!” reče. Pošljem po momcima svakom.

Dok mi drugi dan iz Lajkovca u Valjevo dođosmo na konak, ali nam kazaše, da su svi oni kojima sam pisao u skupu s vojskom pred Hadži-begom kod Bratačića. Rano ujutru posla gospodar Đorđe Milana sa njegovom vojskom i njegovim bratom Milošem Obrenovićem, Lazarom Mutapom, Jovanom Kursulom, i odoše u indat Kediću, Grboviću i knezu Peji. — Sutra ujutru rano povika gospodar Đorđe: „̓Ajte, spremajte, da idemo Bratačiću”. — Počeše spremati momci, a ja iskupim glavne ljude, tj. kneza Teodosiju, buljubašu njegova Milovana iz Garaša, Hadži—Melentija [Stefanovića], arhimandrita račanskog, (jerbo je Karađorđe ljutit i u brizi, Turci sa sviju strana; slabo s kim govori) i reknem: „̓Ajdete da govorimo gospodaru Đorđu, da on ne ide sobom gore, no neka sedi ovde. Ako razbije Hadži-beg naše, svi će ovde doći; ako li ode gospodar, i, Bože sačuvaj, da Hadži-beg razbije Karađorđa, onda sve propada”. — A oni kažu: „Mi mu ne smemo govoriti; a ti, ako smeš, govori” — a spremaju. — Mučno meni da on ide. Pak odem njemu i reknem: „Gospodaru, mi smo se svi dogovorili da ti sobom ne ideš gore. Jer ako Hadži-beg razbije našu vojsku, to je ništa, kao jednu četu, i opet će se sva vojska ovde oko tebe skupiti; ako li ti ideš, pak, Bože sačuvaj, da tebe razbije, a on više vojske ima nego u nas, onda bi puk̓o glas, da je Hadži-beg razbio Karađorđa, i naše vojske i narod gde je gode koji, svi bi nadeždu izgubili, a Turci se oslobodili, i posle konečna propast svima, kad glava strada”. — „E, čiča-proto, tako je, to sve i ja znam, ali će reći: ne smede Karađorđe da iziđe Hadži-begu na bitku, a kako će sutra veziru i svoj Bosni iziđi!” Manem ja rukom, dođe Hadži-Melentije i Teodosije, počnemo svi govoriti koliko smo bolje znali, da ga ustanimo; i on odobri, bar danas da se zadrži, da čujemo za našu vojsku, koja je pred Hadži-begom, kako stoji. Tako prestade spremanje. Prođe po sata, a njemu dođe opet ̓uja, povika: „Spremajte!” Brže obališe čador. Ja opet pokupim ono moje društvo i dođemo moliti, od svake ruke dokazivati da za njega nije danas putovanje, bar dok naša vojska gore učini probu na Hadži-begu itd., i odobri. Ovo je bilo pod Kličevcem u Valjevu, na mestu gde je sada kula. Poćuta malo, pak povika: „Kuma-Stevo, ̓ajde uzmite taj top, pak otidi sa čiča-protom, Grboviću i kuma-Milanu u pomoć!” (On je mene često čiča-protom zvao.) Mi spremimo top i oko 60 konjika, pođemo; on ostade i kod njega knez Teodosije iz Knića, i sa njima oko trista vojnika.

Ja i Stevo (njegov pisar) odemo, i na jedan sat i po, blizo logora, čujemo puške mnogo pucaju. Poznamo da je boj. Po̓itamo što brže. Dođemo do Milanova šanca. Milan uvuče top u šanac i kaže: „Turci su naše razbili, i eto naši begaju”. Ja sa ono 60 konjika istrčim na brdo, imamo šta i videti: naši niz jedan potok šumarom begaju, a Turci s obe strane poljem, opkolili konjici, a pešak za našima kroz čestu trče i biju. Mi sa brda svi uglas povičemo, i nekoliko pušaka opalimo: čuše i videše Turci nas i pomisle da za nama velika vojska ide, pak pobegoše natrag, a naši, kako i mi sretosmo, okuražiše se i za Turcima. Od rečice (ta je rečica po sata od Hadži-begova šanca) naša se vojska opet povrati, i terajući Turke i ubijajući sateramo u šanac. Obilazimo sa dve strane. Knez Grbović Milovan i Miloš Obrenović s vojskom (jer je Milan u šancu) od istoka; ja s ono moga društva pređem od juga, i Mutap, Živko Dabić i Jovan Kursula. Mi smo se na jednom bregu u planini nadneli nad turski šanac i tučemo u šanac, i dobre puške lepo u šanac dobacuju, a koja zgodi, ubija. Dođe nam iz šanca kroz čestu neki dobar junak, Gača iz Skadra sokolske nahije, koji je Hadži-begu na Štiru ranu odneo (jerbo je sokolska nahija jošte politično pod Turcima) i on iz svoje dobre šešane nekoliko izbaci i jednoga ubi u šancu. Jedan povika od naši̓: „Aferim Gača!” — „Ćuti — veli, — dušu ti; ne viči Gača, veće viči: udri Đuro, jerbo ću ja sad Hadži-begu opet u šanac.” I Turci pucaju iz ,šanca na nas, no mi smo grmenje u̓valili busiju, i samo gdikoga rane, koje mi pošljemo u šanac. Tako smo se tukli dobra tri sata, dok jedanput pojaše sav turski konjik i ode severozapadu. Razgovaramo se: kuda đe? da neće Šancu? — i veće zađoše za brdo. Prođe, reci, jedan sat, a oni obišli uz jedan potok, pak jurišiše na Grbovića i na Miloša s leđa, a pešak iz šanca; onda naši nemadu kuda no pravo kroz konjike. (Tu pogine naš knez Peja i dosta drugi̓.) A drugi turski pešaci iz šanca podiđoše pod nas pucajući uz brdo, a ovi drugi navališe na nas i mi brdu barjak okrenemo, tj. Mutap, Kursula, Živko Dabić i ja i ono naše vojske, sve planinom Kokorovom. Već naši Turci ne trčaše daleko za nama. Dođemo u šanac Milanu u mrak. Na tom boju pogibe naši̓ poviše 60, ali je Turaka i od 300 više, kako nam je posle Gača kazao. U̓vali se mrak i prođoše dva sata, dođe nam Gača iz Skadra i Nikola iz Progorevca, koji su tek iz turskoga šanca izašli, i kažu: „Hoće Turci noćas da begaju; dajte vojsku da namestimo pokraj puta u busije, da se siti natučemo noćas Turaka”.

Milan ne da, no kaže: „Ovo su turski špioni, hoće da našu vojsku Turkom izdadu”. Ja kažem da su ovo naši prijatelji, „nji̓ dobro poznajem, i ovaj Gača vas dan je s nama bio i Turke tukao”; aja, ne veruje i ne da. U šancu se zadržimo, ranjenike ispratimo koje u Valjevo, a neke svojim kućama. — Zovnem ja Mijaila Nedića iz Osječne buljubašu, i reknem njemu da uzme vredni̓ momaka, koliko više može, da ide da zapali tursko selo Petrc, Hadži-begu iza leđa. On to posluša, i ode sa 200 momaka. U taj čas dođe meni pismo od Karađorđa. Ukratko piše: „Kako — veli — primiš ovo pismo, taj čas ̓ajde ovamo, i povezi top, a ta vojska gdi je neka stoji do druge zapovesti”. Ja onaj čas po̓itam s topom i osvanem kod njega u Valjevu. Putujući onu noć, vidim ždraku što je Nedić sav Petrc popalio. Kad vidi Hadži-beg vatru iza leđa a vojsku pred sobom, on ostavi šanac u Bratačiću i pobegne natrag na Rožanj. Nedić, popalivši Petrc gde Turci pobegoše, udari na stražnje i dosta i̓ pobije i pljačke i konja uzme. Ja ostavim momka, da mi, kad svane i razbere jesu li Turci pobegli, kao što nam kaza Gača i Nikola, ili jošte u šancu stoje, haber donese.

Kako se sastanem s Karađorđem, kažem gornja opstojateljstva, i reknem: „Nadam se da će Hadži-beg pobeći, jerbo nam dobri naši prijatelji kažu”; i da će moj momak rano haber doneti za Hadži-bega. — Karađorđe: „E, moj čiča-proto, evo i gore nevolje: udarili Turci od Šapca, i naša se vojska pobila i Katić Janko poginuo; a drugo, ništa ne znam kuda je naša, kuda li je turska vojska okrenula. No gde ću ja daniti i čekati, dok bolje razberemo o vojskama?” Ja kažem: „Gospodaru, u Kosiriću kod moji vodenica, onde ima za konje trave, u vodenici brašna, mogu momci ̓leba namesiti”. On ostavi mene i kneza Teodosiju, viš̓ Valjeva sa ono 300 Gružana s topom, da onde čuvamo, ako bi Hadži-beg prodro i u Valjevo doš̓o. Ja mu kažem: „Gospodaru, meni će moj momak doneti haber ozgo, iako bude Hadži-beg noćas vratio se natrag, ja ću izbaciti pet topova; ako li bude osvanuo u svome šancu, ja ću izbaciti tri topa; ako li bi, sačuvaj Bože, ovde prodro, vi ćete čuti i više topova”. On uze oko stotine svoji̓ momaka i ode.

Tek prošlo četiri — više li manje li — sati, dotrča meni u Valjevo momak: „Muštuluk, neli, Hadži-beg noćas uteče natrag na planinu”. Ja odma ispalim pet topova, da čuje Karađorđe, da je Hadži-beg pobegao, da se zna po tom opstojateljstvu vladati, i opet pošljem momka, da mu iz usta kaže. No on, kako je čuo pet topova, sve je znao. Uverio se da se Hadži-beg natrag povratio. Eto Ti njegove pisme. „Kako primiš — veli — pismo, kreni vojsku svu i top, ̓ajde pravo na Ub i gdi budem čućeš, da me stigneš.” Ja se odma krenem sa kneza-Teodosijem, povezemo top, i onaj dan pro-. đem kasabu Ub, i u noći stignem ga u Ljubiniću na konaku. Sutra u Orašac na konak, gdi nam dođe Jakov i knez Sima iz Beljina na dogovor, i više buljubaša, i oni opet u Beljin odoše; mi noćimo, sutra dođemo i mi u logor u Beljin.

Kako je Karađorđe čuo, da je Janko Katić poginuo, odma je poslao svoja četiri momka, da dođe brat Jankov, Marko, Janku na mesto, i povede od svoje knežine svu vojsku. Jerbo kako je Janko poginuo, i mrtva ga otpratili, sva je njegova vojska vratila se kućama, govoreći: kad nemamo našeg starešine s kime smo se naučili vojevati.

̓Ajde, deco, da vam nakratko i o smrti Jankovoj štogod prepovedim. Dok se Karađorđe bavio kod Valjeva, a mi gore oko Hadži-bega, bosanski vezir i sva velika vojska od Šapca krenu se putem k Beogradu (Asan-paša držao je desno krilo preko sela i palio), dođe u selo Mesarce gde Jakov, pop Luka i Janko Katić presretnu ga i pobiju se, i po žestokom boju od obe strane, Asan-pašu razbiju i poteraju ga k Šapcu natrag. U tom teranju sustignu jednog starca, salete i poviču: „Predaj se, predaj se, Turčine, ne gini ludo”. A Turčin poviče: „Kome da se predam, koje vam je starešina?” — Vojnici poviču: „Predaj se Katiću Janku” (koji se tuna nablizo trefio); i Janko dotrči sa zapetim pištoljem u ruci, natrči na Turčina i sam poviče: „Predaj se, Turčine, baci oružje; ja sam Janko Kalić. Turčin reče: „Predaću se”, i čujući ime Katić, a znao je kako Janko hrabro Turke seče, potegne iz svoje male puščice, te Janka na mestu ubije. Sad naš komšija i paroh, pop Panta, skoči s konja i starca sveže. Ovu sam puščicu gledao u popa Pante; malo je duža od jednog aršina, ne valja tri groša. Ovo mi je ̓vako kazivao pop Panta, a i više ljudi koji su onde bili. A i starac malo je više valjao nego njegova puščica, ali prokleti ubi opakoga mudroga i preko mere hrabroga junaka, Katića Janka. Ovoga Turčina starca, kako je došao u logor Marko, brat Jankov, za svoga brata poseko je.

Dok se to gore razmrsivalo, dotle vezir sa velikom vojskom drumom prođe, dođe u selo Ušće kod Save i padne oko rečice Vukodraži, koja deli valjevsku i šabačku nahiju, na konak. Dočuju to naši, pobace Asan-pašu više terati, neka ide sam, a oni se povrate za vezirom, nađu ga na konaku, i svu noć iz šume tukli iz pušaka; a kad zora bude, oni se dalje u šumu uklone, jerbo je u Turaka vrlo mlogo vojske i topova, koje su svu noć na naše bacali, i đuleta i kartače, a u naši̓ nije topa bilo. — Sad vezir videći kako naši nođom napadaju i biju, a možda je čuo da je Asan-paša razbijen, ostavi put k Beogradu, vrati se natrag i, brzo terajući, opet dođe u šabačko polje na svoje staro mesto.

U to vreme, čujući to Miloje Petrović, koji je imao šanac kod Beograda u Ciganskoj Bari, kud protiče Mokri Lug u Savu, da su Turci od Šapca pošli k Beogradu, i Beograci često na njega udarali, vrlo se bio poplašio sa ono malo vojske i bećara: ali se opet hrabro branio i održao šanac, dok je doznao da su se Turci gore razbili na Vukodraži.

̓Ajdete opet gore. Kad iz Orašca dođemo u Beljin, u logor, zastanemo i Milana ̓de je njegovu vojsku doveo. (Jerbo kako je čuo Karađorđe da je Hadži-beg stuknut natrag, pisao je i poslao svoga momka, da odma s vojskom dođe, a da ostane Grbović Milovan, i Kedić Milić i Nedić, da čuVaju, da se ne bi Hadži-beg povratio k Valjevu ili pošao na Šabac, nama za leđa.) Sad u Beljinu u logoru predanimo. Tu je Karađorđe; ljutit, slabo s kojim govori, sve ćuti. Dok mu nešto pisar njegov, valjda je skrivio — on đipi, pak ti moga Stevu batinom, batinom; niko ne sme da se prikuči, da moli, a od njega se ne otima. Dok već u neko doba potrčasmo moliti i Stevu oturismo, te pobeže, a on krdžalinku do̓vati da ubije, a Steva se umeša u vojnike i tako se spase. Sad sva i vojska i vojvode i kapetani gledaju to, i jedan s Drugim šaplje: „Jaoj, brate, kad on od svoga momka i pisara tako radi, ja šta će od nas, ako skrivimo, biti”. Uđe sloga, i, da je rekao onda: „̓ajte svi na Savu, da pregazite”, — tu se ne bi smeo naći jedan koji ne bi na Savu nagazio, a to li na Mišarsko Polje.

Tu nam u Beljin dođe Miloš Stojićević Pocerac (do to doba nije bio znatan), od svoji̓ Poceraca poutek̓o. Sad Karađorđe obu opanke i pušku na rame, pa peške, i mi, nas oko sto pedeset, za njime, premda se njegov konj, dorat, i naši̓ nekoliko konja, a i moj, poizdaleka za nama, vodi; ali mi svi u opancima za njim peške uz Dobranu, kud nas Miloš provodi, više šumom nego poljem, do Cera planine, ispod Cera dođemo u Dvorište Miloša Obilića. Noćimo. Od našega društva otide nekoliko momaka kroz Kitog, na drum kuda Turci već iz Bosne slobodno u Šabac prolaze; pobiju se i donesu pet glava turski̓. Onde su dovedena tri kmeta pocerska, koji su išli u Turke i ̓ranu nosili. Pita Karađorđe: „Čije se ovo Dvorište zove?” — Kažu: „Zove se Miloša Obilića, vojvode pocerskog, Dvorište”. — „E, kojekuda, posecite ovu trojicu, turske udvorice, koji vole Turcima nego svojoj braći Srbima; a ovo neka bude (rukom na Miloša Stojićevića) vojvoda Miloš Pocerac, Milošu Obiliću na mesto! A vi, Pocerci (okrete se njima, jerbo je onde s Milošem došlo nekoliko, oko sto, Poceraca), vidite kako ova trojica platiše svojim glavama, koji vole Turcima nego svojoj braći Srbima; tako ćete i vi svi koji odsad ne uzasluša ovoga moga i vašega vojvodu Miloša. A ti, vojvoda pocerski, ako moje zapovesti ne ispunjavaš, ovim ćeš tragom proći.” Pokloni se Miloš i pođe mu ruci; on ne dade ruke, no se u obraz poljubiše. — I reče Miloš: „Gospodaru, sto života da imam, svi̓ ću sto izgubiti, a tvoju ću volju i zapovest do smrti ispunjavati”.

— Stoje oni Pocerci u najvećem stra̓u, gledajući onu trojicu bez glava, dok jedan reče: „Gospodaru, nismo imali među sobom svoga vojvode, oprosti nam dosad, a odsad mi svi za našim vojvodom a on za tobom u goru i u vodu!” A i drugi svi: „U goru, u vodu, za našim vojvodom”. Ori se stotinu i više glasova, da čoveku i suze poteku. — „Eto, kojekuda, da je prosto, a odsad da vas vidim! Čuvajte se da vam u take gosti ne dolazim”. Svi mu se, i mi i Pocerci, poklonismo i blagodarismo. Pocerci pođoše ruci; on se po s nekim u obraz poljubi. Te ti bogme i mi s vojvodom svi i sa svima ljubi se u obraze (kao dobra familija na Božić oko pune sofre): „Naša braća, naša braća! Hristos posred nas!”

Vratimo se u logor. Kad sutra da vidiš naše braće Poceraca sa svojim vojvodom — nagrnu kao skakavac u logor! Ne verujem da je koji smeo ostati, već ako kakav vrlo prestareo, da sa̓rani onu trojicu posečeni̓. — Eto, šta u svoje vreme važi pametna strogost: pogubiti trojicu za sačuvati hiljadama. Istina, da meni ne pristoji ovako misliti i govoriti, ali i Hristos Spasitelj sebe je dao na smrt, da spase sav rod čelovječeski. Tako je i Karađorđe radio. Prikučimo se pobliže Dobrani; Karađorđe nađe jedan proštac sebi iz livade, i zapovedi da svaki vojnik, pešak i konjik, nađe proštac i pregotovi, koga puška ne može probiti. Ovo je (gore pripovedano) bivalo od maja 1806. do 30. julija. Pođemo, 31. julija; dođemo na Mišar; po priličnom boju načinimo šanac.


Izvori[uredi]

  • Antologija srpske književnosti [1]


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Matija Nenadović, umro 1854, pre 168 godina.