Мемоари (Матија Ненадовић)/IV

←III

Мемоари Писац: Матија Ненадовић Мемоари

V→

Мемоари Матије Ненадовића

Сад око последњи̓ дана марта 1804. године дође нама од генерал-команде варадинске одговор на она моја писма која сам из Забрежја писао и молио за помоћ. Сад не памтим сво писмо како гласи, но толико упамтио сам, да генерал-команда по вишој заповести јавља нам, да је аустријски двор са отоманским двором у највећем пријатељству и да он нама никакве помоћи ни у чему учинити не може, но да ће толико учинити и нас и турске дахије позвати да нас помире. И баш све ми се чини да је то писмо датирато 20. марта, ваљда је по римском.

Ја узмем ово писмо, зовнем мог стрица Јакова, Митра Миличанца, трговца, Коју из Свилеуве, и јоште њи̓ двојицу, прочитам им оно писмо, закунем и̓ да ником не кажу, да нама Немац неће помоћи, и да све говоримо: „Ето Немца, ето топова”, да се народ не би поплашио. Међутим, чујемо, да је владика Леонтије долазио Црноме Ђорђу, и по заповести дахијској давао му сто кеса новаца, и да све што има његово пренесе му у Немачку, да се само умири, а и помало гласало се, да се Црни Ђорђе већ умирио. Ми се поплашимо од тога да не буде истина сад, кад ми већ Шабац топом бијемо. Као генерал-команда, тако нам је и митрополит Стратимировић писао, и свима, а особито мени самом саветује и каже, да ми у свом претпријатију свагда држимо да смо турски поданици били, и да ћемо по свршетку овога дела опет турски поданици бити; зато колико боље можемо, да своје људе чувамо, да без нужде не бива крвопролитија, и да се чувамо да не бешчестимо турске џамије, хареме, турске гробове, и, једним словом, што годе Турци почитују за светињу и ми да почитујемо, да не би и добре Турке и самога султана наљутили и на гњев раздражили.

Како ја та писма примим, узмем 18 момака и пођем да нађем Црног Ђорђа, да му писма прочитам и да се договоримо, да се не би усудио когод предати и да један план имамо, по ком ћемо војевати (међутим послао је био Црни Ђорђе Павла Поповића из Вранића, да види шта ми горе радимо и бијемо ли доиста Шабац, и откуд нам топ). Дођем у Орашац крагујевачки. На брду сретнем кнеза Симу Марковића и Теодосија кнеза из Орашца; распитамо се, и они ме по оцу познаду; сјашимо и поседамо у пољу. Питају ме шта ми горе чинимо. Ја кажем, да ми Шабац бијемо и да већ и топ имамо; и кажем им, да сам ја пошао Црном Ђорђу, да се договоримо да један план узмемо. „Јербо се — велим — он туче с Турцима тамо, а ми горе, а ништа се не договарамо; а ево и писма која морам да му прочитам и на њи̓ одговор да пошљемо.” И њима прочитам писма. — Вели кнез Теодосије: „Попо, како си ти писао најпре, а ти пиши опет и одговори на то писмо; а Црни Ђорђе не зна писати, а нема ни писара, он само зна Турке тући — но се ти врати”. Ја кажем, да ја морам те морам Црнога Ђорђа наћи. „Али, вели кнез Сима, „ти не знаш путова пак можеш у Турке упасти, а тамо куд ти идеш има Турака.” Кад они виде да ме не могу никако да врате, рекну ми те уклоним све моје момке на страну, а тако и они учине, па онда искрено ми кажу: „Ми смо — веле — прекјуче ударили на Јагодину, а нисмо знали да је Кучук-Алија с крџалијама дошао, и ту нас Турци разбију, и Јагодину оставимо, и отишао је Црни Ђорђе по оном крају искупљати војску, а ми сад идемо у врбовку, пак ћемо опет до који дан ићи Ђорђу”. Тиме они мене поплаше, што не знаду где је Црни Ђорђе. Вратимо се заједно код збега у Кљештевици и ту ноћимо. Ја те ноћи препишем она писма и дам копије да они Црном Ђорђу даду, и тако ја опет дођем у Шабац.

Овај Кучук-Алија, четврти дахија, како је видно да се са Србима умирити не могу, узме многе новце, проведе га неки кнез Максим из Губереваца преким путем до у Врбицу, где је био Црни Ђорђе и Катић Јанко на конаку у хану са једно сто момака; и кад по пољу види војску, мислио је да је наша, јер није се надао Турцима с оне стране; док Кучук Алија нападне тући, а није ни у њега млого више војске било. Црни Ђорђе са оно момака тукући се с муком у планину измакне, а Кучук Алија уграби црвени ћурак Црнога Ђорђа, однесе у Крагујевац и каже: „Рајо, ја сам Црнога Ђорђа погубио, и ево му ћурка”. И тако људи му верују и заиру му донесу, и он оде к Јагодини и к Нишу, покупи крџалије и доведе у Јагодину. А наши не знали да је ту с крџалијама Кучук Алија, и тако ударе на Јагодину и буду разбијени. Како је Кучук-Алија наше од Јагодине одбио, крене се Београду, но Васа Чарапић дочекао га код Белог Потока око Авале и више од 100 глава им је одсекао и коња отео и друге којекакве пљачке. Црни Ђорђе, по други пут, после оде с војском и Јагодину очисти. Онога кнеза Максима, који је провео из Београда Кучук-Алију, кад смо после с војскама на Београд дошли, изведу нам преко Топчидера у логор, и Катић Јанко ножем га свега исече.

Међутим, ми једнако бијемо Шабац, ваљевска војска и шабачка Тавнава и Посавина. Пред Тавнавом био је кнез Станко из Бошњака; а пред Посавином кнез Теодор из Жабара, пред шабачкима био је неки Остоја Спуж, врстан човек. Мачвани су мучни људи на војни. Само неки Андрија Витомировић1 из Дреновца и Остоја Спуж држали су по неко число момака, а Ђорђе Ћурчија хода по Мачви и око Цера, слабо у Шабац долази и у бој се пушта. У априлу месецу дође глас да су зворнички паша Видајић и Мула Ножина покупили војску и дошли у Лешницу и хоће Шапцу и Мус-аги у индат. Поручимо ми кнезу мачванскому Мијаилу [Ружичићу] и Ћурчији да скупе војску под Цером, и да чекају док и наша војска дође, па да се на Турке удари. Одбере мој Стриц Јаков око 400 момака ваљевски̓ и из шабачке Тавнаве, одведе у Чокешину манастир, где само застане Ћурчију са неколико момака, а од кнеза Мијаила нема ни гласа. Хтео је Јаков око манастира бусије правити, па онда с Турцима бој заметнути и онде и̓ дочекати, но Недићи нису хтели, него изађу даље к Лешници и бој заметну, а Ћурчија Ђорђе узме своје друштво и оде у Цер а не у бој. Но Турци Лешничани, вешти онуда, проведу своју војску странпутицама с леђа, и све наше опколе, и тако се вас дан тукли у једној вртачи опколе наше војске и с њима оне славне и храбре све ајдуке и обадва Недића. Њима пред мрак нестане џебане а Турци јурише, те су се све пушкама кијачки тукли и ножевима секли, док мноштво Турака надвлада и ̓нако израњаване побију и исеку. А мој стриц Јаков с неколико више рањени̓ него здрави̓ избави се. То је бој био уочи Цвети, на Лазареву Суботу, тј. месеца априла 18. лета 1804.

Шта сам ја на Шанцу радио, док је горе стриц отишао и тукао се с Турцима — Ми смо од пре често одлазили на кленачки чардак пословима; а тако су и шабачки Турци долазили куповати што им треба. Турцима Шапчанима једнако смо говорили да они не трпе муасере (опсаде) за хатер Фочића Мус-аге и његови̓ субаша, но нека и̓ протерају из града, пак ми са њима да будемо у љубави као што смо и били, иначе и они ће сви погорети. Зато су и казали Шапчани Мус-аги: „Ја излази ти од нас, да не трпимо ми с тебе; ја ми ћемо сви Шапчани грнути напоље и раји се предати.”

Ја сам често одлазио на Кленак, где је до̓одио обрштер (Андра) Стојићевић и капетан Коста Јовановић, и они су наши добри пријатељи, и Турцима једнако говоре: „Истерајте Фочића, пак мирни будите”. Док веће склоне се и Шапчани и Мус-ага да изађе, и на чардаку начинимо капитулацију: да Мус-ага изиђе и да иде са својима у Београд, а ми са Шапчанима у миру као пре да будемо; и тако потпишемо да прекосутра рано изиђу. Иска се Мус-ага да у Босну иде, но му ми то не допустимо, но он нека иде у Београд, а може харем и децу у Босну послати. На то се Мус-агини полномошчници потпишу и обрштер за сведока, и да ће обрштер дати лађе да Мус-агин харем до Брчке испрате, а граничаре да Мус-агу од Кленка низа Саву до Земуна и у Београд пропрате. Сад Турци кажу: „Камо и Јаков да се и он потпише?” Ја им кажем да је то свеједно, „но ако баш хоћете, сутра ће и Јаков доћи”.

Сад ја кажем Шапчанима, да њи̓ова војска стоји у Лешници за коју и сами знаду, а наша према њима, пак може бити да ће се побити: „Зато дајте два Турчина од вас, да иду и да кажу да смо се ми помирили и да је Мус-ага изишао из града, но нека се војска босанска врати, да се више кавге не замеће”. Они дадоше Хаџи-Змијињака, и јоште једног стара Шапчанина, и ја дадем два момка да и̓ отпрате до турскога логора, а пишем стрицу Јакову и то ̓итро да дође, и то ноћас, и кажем зашто је. То је било у ићиндију кад су пошли, баш онај дан кад су наши разбијени, 18. априла. Кад би око 4-5 сати ноћи, али стриц дође. Чудим се ја кад пре дође моје писмо до њега, кад ли пређе он дође, и рекнем му: „Како дође тако брзо?” — „Бре — вели, — како сам ишао, споро сам дошао.” Питам је ли добио моје писмо; каже, да није, но каза како су разбијени. Ја му каза да сам уговорио да Мус-ага са своји̓ 300 субаша сутра полази. Обрадује се он. Таки наредимо троструке страже око Шапца, да не би Мус-ага дознао да је наша војска разбијена на Лешници.

Сутра рано одемо на Кленак, и Мус-ага пређе из града, са своји̓ близу 300 момака, те га граничари отпратише низа Саву до Земуна, пак у Београд (и ово ће бити око 20. априла), а његове две лађе уза Саву Немачком до Брчкога, а једна му се лађа са пртљагом потопила.

Сад кад она моја два Турчина из Шапца послата дођу у Лешницу, у војску, скоче на њи̓ Бошњаци и почну и̓ резилити и претити да и̓ исеку, што су Мус-агу пустили да оде и Србе послушали, „а ми — веле — ове смо потукли а сутра би дошли у Шабац, да и оне потучемо”. Еле се врате натраг. Како Мус-ага изађе из шаранпова, а ми сви у град, пак са Шапчанима лепо пазаримо и поздрављамо се, и спа̓ију спа̓ијом, ефендију ефендијом зовемо, какогоде први̓ година, пак опет на наше квартире, и да спремамо да војску кућама отпуштамо. Наредимо, да од Срба остане Павле из Вуконе у граду са 20 момака, док се народ ослободи Турцима долазити и доносити ко што има на продају.

Међутим дође мени писмо од Црнога Ђорђа, да остане дођем у овај и овај дан у Остружницу. Стриц располагајући. Ја таки одем у Остружницу. [Кад] дођем, каже ми Црни Ђорђе, да нас зову у Земун, гди ће бити варадински ђенерал и да̓ијски полномоћници да нас мире. Ми преправимо девет пунктова шта ћемо од да̓ија зактевати, пак да се миримо (ове пунктове наћи ћете у мојим писмима). Дођу нам контроманска кола; седне Црни Ђорђе, Катић Јанко и ја, и момак Карађорђев Антоније Пљакић. И дођемо у Земун, у ђенералову башту. Седи генерал с леву страну и официра доста; у реду седе Турци, око 10-12 њи̓, о десну страну; дадоше нама тројици у зачељу три столице. А Антоније Пљакић, као што сам му уз пут казао, стане с дугом пушком иза Црнога Ђорђа, а био је личан и обучен у најлепшим хаљинама. Пита генерал Ђенеј зашто се бијемо с Турцима. Ми кажемо по реду какви смо од дахија зулум подносили, и најпосле исекоше наше кнезове, као: Алексу, Бирчанина, Станоја, Петра из Ћуприје, Хаџи-Рувима — и побројимо све друге, које смо онда добро знали, и ђадија̓у да све главне људе и оне који су у аустријском рату војевали исеку, да сама деца остану итд. — Рекоше од турске стране два му̓асила (то су од царства и финансије): „Шта је било, било; неће аге одсад онако чинити, и они се кају”. — На то Катић турски рекне: „Баш и неће! Ви седите мирно, ви сте царски му̓асили; ми на цара нисмо ни на вас цареве служитеље устали, но на дахије, с којима ̓оћемо срећу с оружјем да поделимо”. — Пита генерал Ћенеј даље: „Шта зактевате ви од Турака, шта ли Турци од вас? Мени је мој двор наредио да вас помирим”. — Ми прочитамо 9 пунктова, од који̓ први је био да 4 дахије не буду и њи̓ове све субаше у Београду — и проче, -— што ћете наћи, како реко̓, међу мојим осталим прочим писмама онога времена.

Од ти̓ наши̓ захтевања нешто Турци остављају, генерал додаје да би како до мира довео. И било је много препирке од обе стране, али од Турака мање, јербо се стиде и познају своју кривицу. (И ово да знате: било је у Топчидеру десетак кућа сламњача бугарски̓, пак су празне остале а Бугари побегли. Кад смо ми из Остружнице пошли, оставимо Аћима Дољанца из Остружнице да се прикучи оним кућама и да и̓ у ово и ово време запали пак да се уклони.) Сирома генерал мало нагибаше и на турску страну и труди се, да би како дошло се до мира, но ми често погледамо на оно што се надамо, док опазисмо у Топчидеру димове. Скочи Катић аки би не знао. Рекао би се зграну, и рече: „Нуто, господине, ви нас на царски и ваш образ преведосте преко Саве, а дахије пале куће и робе сиротињу као вуци без пастира!” Устаде и генерал, опази димове — у небо опрли — од десет кућа, пак се окрете на оне Турке, изврати кожу и повика: ,,Ви једне кесеџије, ви једни бунтовници свога цара, ви сте вашега везира убили, ви српске кнезове исекосте, и мене цар послао да народ склоним да се намирите, а ви пред очима мога цара, који је мене уместо себе послао, сиротињу палите и убијате” итд. А Турци сви вичу: „Вала није од нас нико у Врачар изишао, вала била, није наш нико!” Ђипа Катић између седећи̓ Турака и Немаца, рекао би се помами, ватра му из уста сева. Сирома командирендер нађе се у чуду, једно се боји да Јанко њи̓ кога не додирне, те би морали сви у контроманац ићи, а већма се боји да онако љутит Јанко не заметне с Турцима кавгу, и све једнако виче: „Полако Јанко, полако Јанко!” — „Лако ћу, господине, лако”, виче Катић, „јер сам овде за водом и преварен, ал̓ чућеш ме сутра на Врачару!” пак окрете се Турцима и рече: „Чујте, и дахијски и царски Турци, идите и кажите курви Кучук-Алији: ујутру рано нека изађе на Дедино Брдо или у Врачар, где он воли, па хат му, хат ми; кубура му, кубура ми; гардија му (копље, миждрак) гардија ми; сабља му, сабља ми; чиме он воли, да ја и он мејдан поделимо, а сиротиња нека мирна буде!” Уста и Црни Ђорђе и рече командиру Ћенеју: „Господине, опростите на вашем труду и доласку, ал̓ од мира ништа нема, и одсад ћете чути и видити бојева, и збогом!” Окрете се опет Катић Турцима и рече турски: „Да абир ђерет (јоште једанпут вам кажем): кажите опет курви Кучук-Алији, што му поручује Катић Јанко из Рогаче; ако је мушко, сутра рано на мејдан да ми изиђе”. — Тако опет ми на кола седнемо и одемо; пређемо у Остружницу, и ту се договоримо да иде Црни Ђорђе и Јанко Катић да купе војску, а ја у овај наш крај, тако, како ћемо 9. маја, баш на Св. Николаја, сви доћи на Топчидер. (То је све било наше Велике Недеље пред Воскресеније 1804. године).

Ја како дођем у Бранковину, кажем моме стрицу уговор. Одма поручимо за кнеза Грбовића и за Кедића да узму од сваког села најглавнији̓ по 4 по 5 људи, и дођу на Рељино Поље на скупштину и договор: који ће поћи на Врачар, који ли ће остати око нахије страже чувати, и да оставимо ко ће у нахији у одсуствију нашем тишину набљудавати. Одма се скупштина скупи, договоримо се да ми на Врачар идемо, Кедић да чува од Сокола а Грбовић од Ужица, али сваки по неко число с нама војске да пошље и да пође пред свима Милован син Николе Грбовића. А од Шапца били смо сигурни, јер кад смо Мус-агу испратили и нашега кнеза код кадије оставили, тако смо тврдо уговорили да се они од нас ни ми од њи̓ ништа не бојимо.

Сад требало је народу суд оставити. Ја сам имао кормчију и читао законе Јустинијанове и Мојсеову строгост над Јеврејима и испишем неколико параграфа из кормчије. Од који̓ побројаћу неке: 1. Ко би убио човека, да се убије и на коло метне. 2. Ко отме девојку силом (као што је гдегде бивало, а особито у каквим бунама, кад се судови побркају), тај женик, кум и стари сват шибу да трче а други штапови да се каштигују. 3. Ко украде јагње, прасе, коња или вола, тај да плати двоје и да се каштигује штаповима. 4. Ко утече из војске без допуштења, да трчи шибу. 5. Са страже који побегне, да се стреља. 6. Који се криво закуне и криво осведочи, тај ону сву штету за коју је сведочио, да плати, штаповима да се каштигује, и да му се никада више ништа не верује, и да се за свагда лажом проглаша. 7. Кад се сваде и псују, који се превати за оружје, као пола убиства, да трчи шибу, итд. 14, 15 ли пунктова. Сад у скупштини кажемо да ми сваки на своју страну с војском одлазимо, нахија остаје без старешине и суда, а народу који код кућа остаје требаће суда, зато нека скупштина изабере два поштена човека, да и̓ у Кличевцу, немачком шанцу више Ваљева, оставимо. Скупштина повиче: „Ви старешине изберите и именујте, да видимо које ви знате”. Ми представимо Петра Читака из Мушића, Грбовића кнежине, и Јована Рабаса из села Рабаса. Сва скупштина одобри да су они поштени и прави кметови, и да им се даде власт да буду и судије. Сад ја пред народом прочитам оне пунктове које сам из кормчије преписао, како су стари цареви судили, бегенишу ли они и хоћемо ли овако. Они сваки пункт један по један саслушају и повичу: „Тако, тако нек нам се суди, да нема глобе ни хатара”. Предамо те пунктове Читаку и два пандура да иду у Кличевац да начине колебе и тамо да седе и суде; што не могу расудити да нама на Врачар у логор шаљу и да узму једнога свештеника из бранковичке цркве, јербо тамо и̓ је доста било, да начине капелу макар ода шта, да онде службу служе и Бога за војинство моле.

6. маја 1804. године пођемо: ја, стриц Јаков, Живко Дабић, кнез Пеја и више отмени̓ војника. Дођемо у Уровце, где нас сва наша војска дочека. Дође нам од Шапца Остоја Спуж, Андрија Витомировић из Дреновца, по с неколико момака. Попа Луку вратимо на скелу, да и онај други топ дочека из Варадина, што је новосадски владика дао а Пуљевић оправљао, и да га, како прими, на Врачар дотера. На Палеж превозимо војску. Карађорђе је пре на дан довео крагујевачку и рудничку војску, оставио је покрај Топчидера, пак дошао у збег на Дубоко (јербо су сва оближња око Београда горња села пребегла у Немачку преко Саве према Дубоком) и поручи, да Јаков дође у збег на ручак, и он оде. Ја превезем војску и топ. Војска пева и врло весела; ал̓ кад пређе господар Црни Ђорђе па уз параду сву војску: „Добро дошли, браћо!” поздрави, и кад га видоше и његове речи: „Добро дошли, браћо моја, српски соколови!” чуше, — верујте, децо, да ту није војник остао, који запевао није, а многи је старац радосне сузе проливао, кад је тако дочекао. И преко свог Дубоког рекао би да не само војници певају, но да је и шумар и сваки листак на дрвету људски глас узео и пропевао; и тако с певањем у Остружницу 8. маја на конак дођемо.

Турци из Београда опазе, где је војска (крагујевачка и рудничка) на Топчидер дошла, па изађу и коњик и пешак, а наши пређу преко Топчидера. Побију се, но Турака је много било и наше натерају на Топчидер, те се преко 17 Рудничана удаве, које смо после, кад смо логор поставили, нашли и повадили. А око 20 момака затвори се у пашину кућу која је била на два боја, и под чардаком рибњак, где је везир лети излазио на теферич (то је било на овој првој чесми великој идући из Београда пећини). Таман ми с нашом војском из Жаркова долазимо, и чујемо где пушке пуцају, а дотрча момак Црном Ђорђу и рече: „Ударише Турци многи а наши се туку, али су врло у стра̓у.” А господар Ђорђе само повика: „Потрчи коњик, а и пешак брже хајде!” па ободе дората и оде. Сва војска потрча, потрча и ја; а Немац Мата тобџија повика: „Забога, господине прото, оста топ сам. Куда ћу сад ја с топом?” Ја онда једва уставим Јеремију из Козличића и Зарију из Кутешице, и ја останем; али не смедо̓ за војском топ на ћуприју да терам, јер то положеније места не знам, но уз поље окренем к шумару. Напред отрчим на коњу, из брда видим да сам добро погодно баш према Турцима. Кару оставим у чести, а с топом потрчимо према Турцима с брда у по стране, баш онде где је кнез Милош начинио после кућу и станару. Свучемо топ у по стране. А Турци коњици притисли сво поље изнад пашине куће, а по пољу бејаше свуда пшеница посејана, а пешак опколио кућу и на кућу пуцају, у којој Пљакић и наш момак Пава и поп Сретен и јошт са 15 момака изнутра се бране. Али су Турци у једне собе већ ушли и запалили, те кућа с једнога краја гори, а наша војска прелази преко Топчидера, али не може брзо да пређе преко воденички̓ брана. Напунимо, помажући и ја тобџији, топ. Али шта ћемо сад? Топ гледи управо из стране у нашу војску; ето сад невоље! Нема се чим да закопа, да се кундак спусти и топ у Турке подигне. Но невоља изиђе на ум. Потрчимо преко стране, нађемо два повелика камена, подметнемо под точкове: топ се диже управо у турске коњике. Опали тобџија те једнога бела хата погоди, а лако је погодити, јербо су коњици турски били густи као шума. Како наш топ пуче, а наши се војници тргоше натраг, док доле повикаше: „Наш је топ, наш је топ!” а они опет у напредак, а турски коњици прскоше. Међутим, топ опет напунисмо и управо у пешаке, који су кућу опколили; ђуле паде, а пешаци оставише кућу и побегоше сви за брдо, а наша војска за њима (а на свом брду пшеница већ влатава). Кажу, да је викао Карађорђе: „Не идите даље, не идите!” Ал̓ ко чује, ко не чује, и тако наши испадну на брдо, а Турци на брду чекају, пак се поврате и наше заокупе, те још седам осам глава одсеку. „А, којекуда, по души вас, виче вама Ђока: не идите даље, превариће Турци, ал̓ ви Ђоке не слушате!” рекао им после Карађорђе. Сад они из куће и из пламена изађу, црни као Арапи, које од дима а које од барута. Одонда мене Пљакић прозове побратимом. То је било 9. маја, лицем на летњег Св. Николу 1804. године.

Сад с леве стране Топчидера поставимо логоре, свака нахија башка. До аде на камењаку био је кнез Сима; до њега у малој дољи Карађорђе и Катић Јанко заједно с момцима; Јаков и ја, и сва ваљевска нахија, више камене ћуприје, ћуприју чувамо; Младен Миловановић, код ̓Ајдук-Чесме; Милан Обреновић ниже њега, све с леве стране Топчидера; Чарапић Васа на Камаљу према ̓Ајдук-Чесми, и чувао је друма од Стамбола. И одатле изилазимо преко Топчидера и с Турцима се често по Врачару бијемо, и Турци истерају чето-каик до за аду, и одатле нас топом туку.

Док дође писмо од бимбаше Миленка Стојковића господару Ђорђу: Турци неће другоме да се предаду но хоће самом Црном Ђорђу. Миленко је одма, отприлике кад и ми, устао и с пожаревачком нахијом Пожаревац уму̓асерио, чувао и тукао се. Карађорђе узе Јакова, Јанка Катића, кнеза Симу, нашег новог кнеза Пеју, зета Живка Дабића, Милана, од шабачке нахије Спужа Остоју и Ћурчију с њиним момцима, јербо је од шабачке нахије војске било мало и Јаков је њима командирао, а Лука је после комендантом постао. — Митрополит Стратимировић пошље нам као чадор цркву војену, и пошље сав окрут, као: антимис, путир и проче све за божествену литургију потребно. Ту смо служили, и све старешине на службу су долазили. — Карађорђе са свима другим које сам именовао оде на Пожаревац, да предаје, и одвуче топ. Ја останем на команди.

Чују Турци да је отишао Карађорђе и све остале старешине и да и̓ нема у логору, изађу и нагло на нас ударе и до камене ћуприје дотрче на Топчидер, где смо се ми јако утврдили, и које пушкама које картачом — јербо нам је био дошао и други топић — дочекамо и̓ и много и̓ побијемо, а они односе, и више и̓ ранимо. По дугом боју они се врате, а ми за њима на брдо. И кад видимо да они одиста побегоше, фришко извучемо топић онај други (за који је Лука остао те дотерао, а онај први отерао је Карађорђе и Јаков на Пожаревац), и Турке све ђулетима у леђа, а они у трк побегоше. У Савамали бејаше око 50-60 турски̓ кућа и једна џамија; а кад се Турци не смедоше у оне куће уставити, но сви побегоше и у Варош-капију уђоше, онда ја и поп Лука с војском уђемо у оне куће, а веће је био близу мрак. Кад се смркне лепо, а ми заповедимо, те све попале, и вратимо се у логор за Топчидер.

Кад Турци у Пожаревцу даду Црном Ђорђу доста коња, пушака, сабаља, ножева у сребро оковани, које он на све старешине соразмерно подели, а Миленку остави више од 10 хиљада оваца, које су се у нахији арнаутске на ̓рани застале, да Миленко, узевши себи тал, друго по војсци подели. (То је било између 16. и 20. маја 1804.). Вративши се они с Пожаревца ударе на Смедерево и избаце на град неколико топића. Завичу Турци, и изиђу њему на договор и рекну му: „Бег-Ђорђе, немој да се бијемо, но иди ти на Београд, и што год с Београдом урадиш, и ми ћемо онако пристати”. И тако уговоре да се Турци напоље из града не мичу, јер ће од наше војске побијени бити, но да чекају судбину Београда. Како се Пожаревац преда и очисти од Турака, Миленко Стојковић дође с војском и начини шанац у Кумодражи; а чето-каик стоји му за Кајабурном.

Дође Кара-Ђорђе и друге поглавице, са сјајном од Турака пљачком, свак у свој логор (у Топчидеру). Сад већ мој први нађени лиферант Стефан Живковић има 60 Чивута у Земуну, који потајно вију фишеке и све трећи четврти дан ноћом у аду по 7-8 буради фишека претура; а ми по народу покупимо новаца и у трговаца узајмимо, и све му плаћамо. Сад је веће лакше било: све су старешине у гомили, пак се старамо. Али је Живковић на сто тридесет добивао, и себи капитал начинио, и колико он донесе, то ми на Врачару за дан за два бијући се потрошимо, пак опет: „донеси!” као крадом, али то све Немци знаду, али кроз прсте гледе. Све четири дахије седе у граду и излазе на бој са крџалијама, које је Кучук Алија под плату довео. Ми смо имали плаћена пријатеља у Земуну, и како разбере да ће Турци сутра на нас ударити, он дође према нама у раван, куд ̓но има насип Лауданове ћуприје, натрпа трске или сламе, запали велики пламен — видимо и већ познамо да ће Турци сутра изаћи на бој, и бивамо спремни. А лако је дознати, јер земунски трговци и терџоман сваки дан у Београд прелазе својим пословима, пак дознаду. Тако смо на Топчидеру стајали, и нас неколико договарамо се. Будући да смо Немца у почетку молили да нас прими, пак не хтеде, треба да пошљемо и Руса тражимо. Он је наш јединоверни и једино кровни, он ће нама помоћи. У месецу јулију (1804.) пређе нам и Петар Новаковић Чардаклија, аустријски ритмајстор, кога је жена била је у Будиму код руске принцезе, која је била за палатином. Чардаклија био је своју жену са Стојковићем Атанасијем и Теодором Филиповићем послао у Росију (ми нисмо знали да је тамо његова жена), па зато и он навали да се иде у Росију. Тако одреде мене, Чардаклију и Јову Протића из Пожаревца. Пређе и неки Гаја (Николајевић) с Чардаклијом (кога ћете доста писама међ мојим ̓артијама наћи). Начинимо прошенија како смо умели, попишемо од сваке нахије гдегоде има какви̓ зидина, развалина или гомила камења од цркве и монастира, и кажемо да су то све Турци сад поразоравали, да би со тим Руса на већи гњев подигли и ражалили, да за толике цркве освету учини.

Ми како смо дошли на Врачар, одма смо оно прошеније, које смо пред генералом у Земуну од дахија тражили, послали преко Немачке у Цариград са 9 пунктова, а може бити да је и Аустрија писала како јаничари неће да пристану на мир. — Стојећи и тукући се ми с Турцима по Врачару, дође нам од везира из Босне Бећир-паше, у почетку или у половини јулија месеца 1804., бурунтија; а тако исто и Турцима донесе везиров дивитар-ага: да обе стране од бојева престану и да је њега султан одредио да дође и Србе и дахије помири. Тако и ми и Турци од боја престанемо. Прошенија (за Русију) стоје готова, но за њи̓ мало људи знаде, јербо ми кријући то све радимо и чекамо док дође Бећир-паша, да видимо шта ће бити, пак у Росију да идемо. Везир дође близу Дрине. Пишемо ми и питамо нашег пријатеља Хаџи-Сали-бега у Сребрници: како ћемо дочекати везира, и колика му је војска. И то ћете Хаџи-бегово писмо наћи у мојим писмима, где вели: код везира је, које његове тевабије, које бега и спахија, 7500. Ви ћете на Дрину — вели — послати неколико одабрани̓ кмети без силаја који ће га дочекати; а ви ћете кнезови на Врачару дочекати га са војском усулиле, а и ја ћу с њим у ордији доћи, и прочаја. Ми од Мачве наредимо кметове да га на Дрини дочекају. У Шабац пошљемо кнеза Милована Грбовића са 50 коњаника, а на Палеж оде Јаков, кнез Сима и Катић Јанко са 600 коњика.

Дође везир на конак на Беле Воде, у Жарково. Сутрадан спреми се Карађорђе и ми сви с њиме, око 2000 коњаника бољег од бољега, све са оружјем. Коњици около стоје, а ми са Карађорђем уђемо у чадор везиру на разговор. Катић толмачи. (Заборавио сам казати: ону ноћ, кад је везир на конак на Беле Воде дошао, све четири дахије седну у лађе и низ Дунав без фамилије побегну. Може бити да је и везир рекао да бегају). Ту нам везир златна брда обећава, но најпосле Карађорђе рече: „Фала ти, честити паша, ми знамо да цар нама зулума не чини и рад је, и тебе је послао да нас умириш. Али дахије су ноћас низ воду побегле, они ће у Видину војску покупити, и опет на нас ударити, као што су и за Хаџи-Муста-паше чинили, док га веће и убише. Зато ти укратко кажем, да четири дахије докле годе нама у руке не дођу мртви или живи, никаква мира дотле нема, нити о миру говори! И збогом!” — Везир Бећир-паша уплаши се, и рече: „Бег-Ђорђе, отур! отур! и кажи ми кога имаш да пошљем у Адакале, а ја ћу послати на стрица Реџепова да и̓ побије”. — „Имам” рече Карађорђе ,,Миленка бимбашу”. — И тако везир напише бурунтију Реџепову стрицу, да изда четири дахије, да и̓ Миленко бимбаша побије и главе донесе. Тако исто и Реџеп-ага своме стрицу пише: Ако не побије Фочића Мемеда, Мула-Јусуфа, Кучук-Алију и Аганлију, да ће он од Бећир-паше погинути. (Даду писма бимбаши Миленку Стојковићу, он узме момке, седне на чето-каик, дође у Адакале, покаже писма стрицу Реџепову, а чету је оставио напољу. Реџепов стриц види везирову бурунтију и Реџепово писмо, и рекне: „Иди, пак дођи, кад се смркне”. Миленко дође, он му покаже собе где су дахије. Миленко опколи, Турци угасе свеће. Миленко запали доста крпа и баци унутра, засветли се, и они споља све побију, главе одсеку и у Београд донесу.)

Кад везир с конака од Бели̓ Вода пође, ми изведемо нашу војску вртаљ сата од камене Цареве Ћуприје у поље, ставимо је око пута у две параде око 12 фати у далеко, поставимо један топ на једном крају, откуд везир у параде улази, а други на крају стражњем од ћуприје. Како везир и војска његова међу параде уђе, наши топови почеше пуцати, један на једном а други на другом крају; у јадни̓ Бошњака и у везира капи крви у образи нема, тако су се утрашили. Прођу и оду у доњи град. Сутра рано мој стриц, Катић, кнез Сима, Грбовић и више кнезова оду у град, однесу они̓ 9 пунктова које смо у Земуну од пуномоћника дахијски захтевали, а и кад смо на Врачар дошли на Порту послали; тако кнезови и Бећир-паши прочитају и кажу, да се по овоме можемо умирити итд. Бећир-паша одговори: „Иншала, иншала, јошт ће боље бити, све ћете добити”.

Дођу кнезови, и како је обичај био, да и Карађорђе и друге старешине у ваљевској војсци код цркве се (од шатора) скупљају у ̓ладу, тако се и сад покупише. Кнезови казују да је везир прошеније одобрио и да је јоште боље обећао да ће он уредити. Запитамо и̓: „Кад је везир све обећао испунити, јесте ли тражили да, или он или ми, заМолимо од Немца једног чиновника који ће на нашем уговору бити, пак ако би ми покварили уговор, нека Немци пишу у Стамбол да смо ми криви; ако ли Турци покваре и зулум почну, да Немац јави султану која је страна крива?” — Кнезови одговоре: „Богме, то нисмо искали, а ваљало би, но иди сутра пак ишти!” — Ја сутра узмем са собом Петра Новаковића. Одем најпре код Хаџи-Сали-бега, јоште мога оца пријатеља, и кажем по реду зашто сам дошао. Хаџи-Сали-бег вели: „То је добро, то треба да иштете, и ако не буде од комшије Немца на уговору сведока, све ће бити празно”. — Пође он с нама да нам толмачи. Дођемо везиру и кажемо да су кнезови дошли и од њега обећање његово казали да ће нас у добар мир поставити, и да ће оне наше пунктове које су кнезови јуче код њега представљали испунити, „и да ћеш, честити пашо, јошт боље уредити него што ми иштемо; како то кнезови народу казаше, сва војска углас повика: да живи наш султан Селим и наш везир Бећир-паша!” То му исказа Хаџи-Сали-бег из Сребрнице, а паши се насмејаше образи, поглади велику белу браду и рече: „Иншала, иншала, даси-јапарум!” Пођем опет скуту, пољубим и рекнем: „Јошт и ово те народ поздравио и љуби ти скут: да на ту нашу погодбу и уговор зовнеш или ти, или ми да зовнемо једнога од немачкога двора човека, да нам буде сведок уговора, па ако ми преступимо, нека Немци јаве нашему цару да пошље војску своју и нека све Србе исече; ако ли Турци покваре и нама зулум почну чинити, као што су чинили, нека Немци, као наше најближе комшије, јаве нашему цару, нека цар пошље свога једнога везира и војску да нас одбрави”. Кад Хаџи-бег истолмачи, онда ти мој везир закрвави очима пак громогласно: „Олмаз, олмаз!” —, и јоште громовитије по трећи пут: „Олмаз! (не може) — рече. „У нашега цара земљу не сме се нико мешати; у нашега цара доста има верни̓ Турака који ће му казати ко буде крив.” Пођемо скуту и одемо.

Дођем у логор, опет се искупе старешине, и Карађорђе пита ме: „Е, којекуда, шта си добио?” — „Добио сам три велика олмаза”, одговорим ја, „неће паша сведока”, и по реду све искажем. — А Карађорђе, кад све саслуша, рече: „Ене-де сад! Зар ви мислите тако да се умирите, па кућама. Нема ту мира, одсад ће да буду бојеви велики. Но ти спремај, пак иди куд си пошао!” (тј. у Русију). То је све, чини ми се, било последњег дана месеца јулија 1804. лета.

Веће како је везир дошао, стало је свуда примирје. Иду наши људи у Београд и Смедерево слободно. Од наше нахије отпустимо четири кумнаније, да се код кућа одморе месец дана, пак да дођу до ове измену на Врачару. Пођем ја и дођем кући у Бранковину, да се спремим за Русију, ал̓ ето ти Дамјана из Кутешице к мени: „Хајде — нели — забога, ено Турака на Дрини и није и̓ врло млого; излазе те пљачкају пак опет на Дрину, а ми седимо на Симину Брду. Тамо је Лука Грбовић и Ћурчија, али један другога не слуша, а лако би Турке (тј. Мус-агу) разбили”. — (Овога смо Дамјана из Кутешице је и стриц у почетку слали у Црну Гору владици и графу Ивелићу у Рисан, и молили; но Ивелић одговара, да је његов господар, тј. Рус, с Турчином у великој љубави, но упућује нас у Цариград, да султана молимо. И то ћете Ивелићево писмо наћи у мојим ̓артијама, а владичино је изгубљено.) Дамјан једнако салетио: „Хајде!” — Ја му кажем да без војске нећу ићи. — „Хајде — вели — војске има доста за ове Турке, само старешине нема.” — Ја одма пошљем за оне четири кумпаније које су на одмор отишле, и скупим, и близу Добраве дођемо, пак ћемо преко Варне навише, али дотрча један Србин на коњу и каже да дођоше Турци у Шабац, уђоше у град, „и ја — вели — једва утеко̓”. Ја одредим две кумпаније да чувамо ћуприју на Добрани код Крнуле, а две да пошљем на велики од Шапца друм да и ону ћуприју код Мрђеноваца чувамо, и одатле пишем на мезул стрицу на Врачар, да су Турци у Шабац ушли. Наређујући ја војску на ћуприје, сат ли два ли прођу, ал̓ ето ти двојице на коњима иду, и кажу ми, да се само два сата задржаваше Турци у граду, пак се опет натраг вратише и одоше кроз Китог. Ја са оно четири кумпаније кренем се преко Варне и дођем на Ново Село код Дрине, дозовем и ону са Симина Брда војску, добро се известим даје Мус-ага, кога смо у априлу месецу из Шапца у Београд сатерали, преко Земуна отишао у Босну, самовољнике покупио и увребао, крадом прошао испод наше војске, дошао у Шабац, ископао своје новце, натоварио и одма побегао у Босну; кажу, да је имао сто ока дуката. Однео сто ока дуката, у Шапцу на баиру одсекао 70 глава, јербо се нико није надао. И онда су посекли Радомира оца Павла Радомировића. То је било 6. августа 1804. године, лицем на Преображеније.

Заборавио сам казати: како је дошао Црни Ђорђе са Пожаревца са прочима — одма Ђорђе Ћурчија зовне: „Ко је ћурчинац, хајде за миом!” Накупи 10, 15 ли бескућаца, удари у Грабовац ваљевски, по̓ара један дућан робе некога Ђорђа Маџара и однесе; и тако све узгред зулум је чинио до Мачве; по Мачви, ̓ода и истражује где што турско да нађе. Узме у своју руку митровачку скелу, намести свога брата на скели, скеларину наплаћује себи. Млого пута био је опомињат од Црнога Ђорђа и од свију да се тога прође, и на Врачар у војску дође; но бадава, он вели: „Ја границу чувам, од скеле новце за џебану дајем”. А нигде се са Турцима није побио. Ћурчија био је из Босута немачкога.

Како сам ја са Добране јавио стрицу да су Турци у Шабац дошли, и Јаков и кнез Сима с војском по̓итају, и кад чују да сам ја на Новом Селу, тамо дођу. Ја само један дан будем с њима, пак ми кажу да идем на Врачар, а они други трећи ли дан убију Ћурчију и његово друштво.

Ја кад дођем на Врачар, искам новаца од Јанка; вели: „Немам, ишти од Црнога Ђорђа”, а он каже: „Док дође Јаков и Сима”. — Сви веле: „Иди, шта чекаш?” а ниједан не даје паре. Но ја, кад сам отишао до куће да се спремим, понео сам двеста педесет дуката своји̓ сопствени̓; али то је мало за велики пут. Најпосле питам ја Чардаклију колико најмање за тај пут може бити доста, јербо ја нисам никуд од Сарајева даље путовао. Он вели: „Може 300 дуката”. — Кажем ја њему, да ја имам 250, а колико он има па да идемо; а Јова Протић трговац је, понеће за се што му треба. — Чардаклија каже: „Ја немам више него ови̓ 11 форинти и ову пушку, но дај ишти јошт ако даду; ако ли не даду, да идемо и са то 250, пак докле дођемо; Руси поповима добро деле, просићемо”. Заречемо се: баш да пођемо, па макар не дошли више; ако где и погинемо, доста је браће и на Врачару погинуло за свој род. Сад тога дана дотера Стева Живковић џебану, и сви се састанемо код Црног Ђорђа, и опет о путу и трошку поменемо. Господар Ђорђе каже: „Којекуда, ја сам при путу (чини ми се кући је полазио), но ето јакова и Симе и Јанка; нека вам даду две три хиљаде гроша, пак идите”. Видимо да је мало, али — шта ћемо? — и то кабулимо. Сад са Живковићем уговоримо у који ће дан послати нам чамац и возаре, које смо му одавно наручили, да буде готов кад заиштемо. Стева се обећа послати нам. Јоште каже: „И ја ћу на другом чамцу потерати нешто олова да продам у Адакале, и тако ћемо кроз Ђердап заједно проћи”. — „Помози Боже — рекосмо ми — то је јошт боље, јер ми ионако нисмо Ђердапу вешти.” Сад пишемо Миленку, да он пише Јови Протићу у који ће нас дан дочекати у Раму на Дунаву. Дође уречени дан за полазак, и дође и чамац са три возара. Кажем ја сад Јакову да је дошао чамац и заиштемо новаца, он ми каже: „Иди Сими, нека он даде!” Одем Сими. — „Иди Катићу, нека он даде!” — И тако сам ишао свакоме по двапут и баш ниједан ни грошића. Ја најпосле дођем онако љутит нашем чадору, зовнем попа Симу из Бранковине, и мало за кућу наручим, па онда узмем прошенија која су одавно била готова, и рекнем мом стрицу Јакову: „Збогом остај!” „Зар — вели — доиста оде?” — „Одо̓ у име Бога” — „А дадоше ли ти новаца?” — упита ме даље. — „Дадоше колико и ти” — одговорим ја. — Он на то рече: „Стави мало!” и даде ми 50 дуката.

Извори

• Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Ненадовић, умро 1854, пре 170 година.