Memoari (Matija Nenadović)/IV

←III

Memoari Pisac: Matija Nenadović Memoari

V→

Memoari Matije Nenadovića

Sad oko poslednji̓ dana marta 1804. godine dođe nama od general-komande varadinske odgovor na ona moja pisma koja sam iz Zabrežja pisao i molio za pomoć. Sad ne pamtim svo pismo kako glasi, no toliko upamtio sam, da general-komanda po višoj zapovesti javlja nam, da je austrijski dvor sa otomanskim dvorom u najvećem prijateljstvu i da on nama nikakve pomoći ni u čemu učiniti ne može, no da će toliko učiniti i nas i turske dahije pozvati da nas pomire. I baš sve mi se čini da je to pismo datirato 20. marta, valjda je po rimskom.

Ja uzmem ovo pismo, zovnem mog strica Jakova, Mitra Miličanca, trgovca, Koju iz Svileuve, i jošte nji̓ dvojicu, pročitam im ono pismo, zakunem i̓ da nikom ne kažu, da nama Nemac neće pomoći, i da sve govorimo: „Eto Nemca, eto topova”, da se narod ne bi poplašio. Međutim, čujemo, da je vladika Leontije dolazio Crnome Đorđu, i po zapovesti dahijskoj davao mu sto kesa novaca, i da sve što ima njegovo prenese mu u Nemačku, da se samo umiri, a i pomalo glasalo se, da se Crni Đorđe već umirio. Mi se poplašimo od toga da ne bude istina sad, kad mi već Šabac topom bijemo. Kao general-komanda, tako nam je i mitropolit Stratimirović pisao, i svima, a osobito meni samom savetuje i kaže, da mi u svom pretprijatiju svagda držimo da smo turski podanici bili, i da ćemo po svršetku ovoga dela opet turski podanici biti; zato koliko bolje možemo, da svoje ljude čuvamo, da bez nužde ne biva krvoprolitija, i da se čuvamo da ne beščestimo turske džamije, hareme, turske grobove, i, jednim slovom, što gode Turci počituju za svetinju i mi da počitujemo, da ne bi i dobre Turke i samoga sultana naljutili i na gnjev razdražili.

Kako ja ta pisma primim, uzmem 18 momaka i pođem da nađem Crnog Đorđa, da mu pisma pročitam i da se dogovorimo, da se ne bi usudio kogod predati i da jedan plan imamo, po kom ćemo vojevati (međutim poslao je bio Crni Đorđe Pavla Popovića iz Vranića, da vidi šta mi gore radimo i bijemo li doista Šabac, i otkud nam top). Dođem u Orašac kragujevački. Na brdu sretnem kneza Simu Markovića i Teodosija kneza iz Orašca; raspitamo se, i oni me po ocu poznadu; sjašimo i posedamo u polju. Pitaju me šta mi gore činimo. Ja kažem, da mi Šabac bijemo i da već i top imamo; i kažem im, da sam ja pošao Crnom Đorđu, da se dogovorimo da jedan plan uzmemo. „Jerbo se — velim — on tuče s Turcima tamo, a mi gore, a ništa se ne dogovaramo; a evo i pisma koja moram da mu pročitam i na nji̓ odgovor da pošljemo.” I njima pročitam pisma. — Veli knez Teodosije: „Popo, kako si ti pisao najpre, a ti piši opet i odgovori na to pismo; a Crni Đorđe ne zna pisati, a nema ni pisara, on samo zna Turke tući — no se ti vrati”. Ja kažem, da ja moram te moram Crnoga Đorđa naći. „Ali, veli knez Sima, „ti ne znaš putova pak možeš u Turke upasti, a tamo kud ti ideš ima Turaka.” Kad oni vide da me ne mogu nikako da vrate, reknu mi te uklonim sve moje momke na stranu, a tako i oni učine, pa onda iskreno mi kažu: „Mi smo — vele — prekjuče udarili na Jagodinu, a nismo znali da je Kučuk-Alija s krdžalijama došao, i tu nas Turci razbiju, i Jagodinu ostavimo, i otišao je Crni Đorđe po onom kraju iskupljati vojsku, a mi sad idemo u vrbovku, pak ćemo opet do koji dan ići Đorđu”. Time oni mene poplaše, što ne znadu gde je Crni Đorđe. Vratimo se zajedno kod zbega u Klještevici i tu noćimo. Ja te noći prepišem ona pisma i dam kopije da oni Crnom Đorđu dadu, i tako ja opet dođem u Šabac.

Ovaj Kučuk-Alija, četvrti dahija, kako je vidno da se sa Srbima umiriti ne mogu, uzme mnoge novce, provede ga neki knez Maksim iz Guberevaca prekim putem do u Vrbicu, gde je bio Crni Đorđe i Katić Janko na konaku u hanu sa jedno sto momaka; i kad po polju vidi vojsku, mislio je da je naša, jer nije se nadao Turcima s one strane; dok Kučuk Alija napadne tući, a nije ni u njega mlogo više vojske bilo. Crni Đorđe sa ono momaka tukući se s mukom u planinu izmakne, a Kučuk Alija ugrabi crveni ćurak Crnoga Đorđa, odnese u Kragujevac i kaže: „Rajo, ja sam Crnoga Đorđa pogubio, i evo mu ćurka”. I tako ljudi mu veruju i zairu mu donesu, i on ode k Jagodini i k Nišu, pokupi krdžalije i dovede u Jagodinu. A naši ne znali da je tu s krdžalijama Kučuk Alija, i tako udare na Jagodinu i budu razbijeni. Kako je Kučuk-Alija naše od Jagodine odbio, krene se Beogradu, no Vasa Čarapić dočekao ga kod Belog Potoka oko Avale i više od 100 glava im je odsekao i konja oteo i druge kojekakve pljačke. Crni Đorđe, po drugi put, posle ode s vojskom i Jagodinu očisti. Onoga kneza Maksima, koji je proveo iz Beograda Kučuk-Aliju, kad smo posle s vojskama na Beograd došli, izvedu nam preko Topčidera u logor, i Katić Janko nožem ga svega iseče.

Međutim, mi jednako bijemo Šabac, valjevska vojska i šabačka Tavnava i Posavina. Pred Tavnavom bio je knez Stanko iz Bošnjaka; a pred Posavinom knez Teodor iz Žabara, pred šabačkima bio je neki Ostoja Spuž, vrstan čovek. Mačvani su mučni ljudi na vojni. Samo neki Andrija Vitomirović1 iz Drenovca i Ostoja Spuž držali su po neko čislo momaka, a Đorđe Ćurčija hoda po Mačvi i oko Cera, slabo u Šabac dolazi i u boj se pušta. U aprilu mesecu dođe glas da su zvornički paša Vidajić i Mula Nožina pokupili vojsku i došli u Lešnicu i hoće Šapcu i Mus-agi u indat. Poručimo mi knezu mačvanskomu Mijailu [Ružičiću] i Ćurčiji da skupe vojsku pod Cerom, i da čekaju dok i naša vojska dođe, pa da se na Turke udari. Odbere moj Stric Jakov oko 400 momaka valjevski̓ i iz šabačke Tavnave, odvede u Čokešinu manastir, gde samo zastane Ćurčiju sa nekoliko momaka, a od kneza Mijaila nema ni glasa. Hteo je Jakov oko manastira busije praviti, pa onda s Turcima boj zametnuti i onde i̓ dočekati, no Nedići nisu hteli, nego izađu dalje k Lešnici i boj zametnu, a Ćurčija Đorđe uzme svoje društvo i ode u Cer a ne u boj. No Turci Lešničani, vešti onuda, provedu svoju vojsku stranputicama s leđa, i sve naše opkole, i tako se vas dan tukli u jednoj vrtači opkole naše vojske i s njima one slavne i hrabre sve ajduke i obadva Nedića. Njima pred mrak nestane džebane a Turci juriše, te su se sve puškama kijački tukli i noževima sekli, dok mnoštvo Turaka nadvlada i ̓nako izranjavane pobiju i iseku. A moj stric Jakov s nekoliko više ranjeni̓ nego zdravi̓ izbavi se. To je boj bio uoči Cveti, na Lazarevu Subotu, tj. meseca aprila 18. leta 1804.

Šta sam ja na Šancu radio, dok je gore stric otišao i tukao se s Turcima — Mi smo od pre često odlazili na klenački čardak poslovima; a tako su i šabački Turci dolazili kupovati što im treba. Turcima Šapčanima jednako smo govorili da oni ne trpe muasere (opsade) za hater Fočića Mus-age i njegovi̓ subaša, no neka i̓ proteraju iz grada, pak mi sa njima da budemo u ljubavi kao što smo i bili, inače i oni će svi pogoreti. Zato su i kazali Šapčani Mus-agi: „Ja izlazi ti od nas, da ne trpimo mi s tebe; ja mi ćemo svi Šapčani grnuti napolje i raji se predati.”

Ja sam često odlazio na Klenak, gde je do̓odio obršter (Andra) Stojićević i kapetan Kosta Jovanović, i oni su naši dobri prijatelji, i Turcima jednako govore: „Isterajte Fočića, pak mirni budite”. Dok veće sklone se i Šapčani i Mus-aga da izađe, i na čardaku načinimo kapitulaciju: da Mus-aga iziđe i da ide sa svojima u Beograd, a mi sa Šapčanima u miru kao pre da budemo; i tako potpišemo da prekosutra rano iziđu. Iska se Mus-aga da u Bosnu ide, no mu mi to ne dopustimo, no on neka ide u Beograd, a može harem i decu u Bosnu poslati. Na to se Mus-agini polnomoščnici potpišu i obršter za svedoka, i da će obršter dati lađe da Mus-agin harem do Brčke isprate, a graničare da Mus-agu od Klenka niza Savu do Zemuna i u Beograd proprate. Sad Turci kažu: „Kamo i Jakov da se i on potpiše?” Ja im kažem da je to svejedno, „no ako baš hoćete, sutra će i Jakov doći”.

Sad ja kažem Šapčanima, da nji̓ova vojska stoji u Lešnici za koju i sami znadu, a naša prema njima, pak može biti da će se pobiti: „Zato dajte dva Turčina od vas, da idu i da kažu da smo se mi pomirili i da je Mus-aga izišao iz grada, no neka se vojska bosanska vrati, da se više kavge ne zameće”. Oni dadoše Hadži-Zmijinjaka, i jošte jednog stara Šapčanina, i ja dadem dva momka da i̓ otprate do turskoga logora, a pišem stricu Jakovu i to ̓itro da dođe, i to noćas, i kažem zašto je. To je bilo u ićindiju kad su pošli, baš onaj dan kad su naši razbijeni, 18. aprila. Kad bi oko 4-5 sati noći, ali stric dođe. Čudim se ja kad pre dođe moje pismo do njega, kad li pređe on dođe, i reknem mu: „Kako dođe tako brzo?” — „Bre — veli, — kako sam išao, sporo sam došao.” Pitam je li dobio moje pismo; kaže, da nije, no kaza kako su razbijeni. Ja mu kaza da sam ugovorio da Mus-aga sa svoji̓ 300 subaša sutra polazi. Obraduje se on. Taki naredimo trostruke straže oko Šapca, da ne bi Mus-aga doznao da je naša vojska razbijena na Lešnici.

Sutra rano odemo na Klenak, i Mus-aga pređe iz grada, sa svoji̓ blizu 300 momaka, te ga graničari otpratiše niza Savu do Zemuna, pak u Beograd (i ovo će biti oko 20. aprila), a njegove dve lađe uza Savu Nemačkom do Brčkoga, a jedna mu se lađa sa prtljagom potopila.

Sad kad ona moja dva Turčina iz Šapca poslata dođu u Lešnicu, u vojsku, skoče na nji̓ Bošnjaci i počnu i̓ reziliti i pretiti da i̓ iseku, što su Mus-agu pustili da ode i Srbe poslušali, „a mi — vele — ove smo potukli a sutra bi došli u Šabac, da i one potučemo”. Ele se vrate natrag. Kako Mus-aga izađe iz šaranpova, a mi svi u grad, pak sa Šapčanima lepo pazarimo i pozdravljamo se, i spa̓iju spa̓ijom, efendiju efendijom zovemo, kakogode prvi̓ godina, pak opet na naše kvartire, i da spremamo da vojsku kućama otpuštamo. Naredimo, da od Srba ostane Pavle iz Vukone u gradu sa 20 momaka, dok se narod oslobodi Turcima dolaziti i donositi ko što ima na prodaju.

Međutim dođe meni pismo od Crnoga Đorđa, da ostane dođem u ovaj i ovaj dan u Ostružnicu. Stric raspolagajući. Ja taki odem u Ostružnicu. [Kad] dođem, kaže mi Crni Đorđe, da nas zovu u Zemun, gdi će biti varadinski đeneral i da̓ijski polnomoćnici da nas mire. Mi prepravimo devet punktova šta ćemo od da̓ija zaktevati, pak da se mirimo (ove punktove naći ćete u mojim pismima). Dođu nam kontromanska kola; sedne Crni Đorđe, Katić Janko i ja, i momak Karađorđev Antonije Pljakić. I dođemo u Zemun, u đeneralovu baštu. Sedi general s levu stranu i oficira dosta; u redu sede Turci, oko 10-12 nji̓, o desnu stranu; dadoše nama trojici u začelju tri stolice. A Antonije Pljakić, kao što sam mu uz put kazao, stane s dugom puškom iza Crnoga Đorđa, a bio je ličan i obučen u najlepšim haljinama. Pita general Đenej zašto se bijemo s Turcima. Mi kažemo po redu kakvi smo od dahija zulum podnosili, i najposle isekoše naše knezove, kao: Aleksu, Birčanina, Stanoja, Petra iz Ćuprije, Hadži-Ruvima — i pobrojimo sve druge, koje smo onda dobro znali, i đadija̓u da sve glavne ljude i one koji su u austrijskom ratu vojevali iseku, da sama deca ostanu itd. — Rekoše od turske strane dva mu̓asila (to su od carstva i finansije): „Šta je bilo, bilo; neće age odsad onako činiti, i oni se kaju”. — Na to Katić turski rekne: „Baš i neće! Vi sedite mirno, vi ste carski mu̓asili; mi na cara nismo ni na vas careve služitelje ustali, no na dahije, s kojima ̓oćemo sreću s oružjem da podelimo”. — Pita general Ćenej dalje: „Šta zaktevate vi od Turaka, šta li Turci od vas? Meni je moj dvor naredio da vas pomirim”. — Mi pročitamo 9 punktova, od koji̓ prvi je bio da 4 dahije ne budu i nji̓ove sve subaše u Beogradu — i proče, -— što ćete naći, kako reko̓, među mojim ostalim pročim pismama onoga vremena.

Od ti̓ naši̓ zahtevanja nešto Turci ostavljaju, general dodaje da bi kako do mira doveo. I bilo je mnogo prepirke od obe strane, ali od Turaka manje, jerbo se stide i poznaju svoju krivicu. (I ovo da znate: bilo je u Topčideru desetak kuća slamnjača bugarski̓, pak su prazne ostale a Bugari pobegli. Kad smo mi iz Ostružnice pošli, ostavimo Aćima Doljanca iz Ostružnice da se prikuči onim kućama i da i̓ u ovo i ovo vreme zapali pak da se ukloni.) Siroma general malo nagibaše i na tursku stranu i trudi se, da bi kako došlo se do mira, no mi često pogledamo na ono što se nadamo, dok opazismo u Topčideru dimove. Skoči Katić aki bi ne znao. Rekao bi se zgranu, i reče: „Nuto, gospodine, vi nas na carski i vaš obraz prevedoste preko Save, a dahije pale kuće i robe sirotinju kao vuci bez pastira!” Ustade i general, opazi dimove — u nebo oprli — od deset kuća, pak se okrete na one Turke, izvrati kožu i povika: ,,Vi jedne kesedžije, vi jedni buntovnici svoga cara, vi ste vašega vezira ubili, vi srpske knezove isekoste, i mene car poslao da narod sklonim da se namirite, a vi pred očima moga cara, koji je mene umesto sebe poslao, sirotinju palite i ubijate” itd. A Turci svi viču: „Vala nije od nas niko u Vračar izišao, vala bila, nije naš niko!” Đipa Katić između sedeći̓ Turaka i Nemaca, rekao bi se pomami, vatra mu iz usta seva. Siroma komandirender nađe se u čudu, jedno se boji da Janko nji̓ koga ne dodirne, te bi morali svi u kontromanac ići, a većma se boji da onako ljutit Janko ne zametne s Turcima kavgu, i sve jednako viče: „Polako Janko, polako Janko!” — „Lako ću, gospodine, lako”, viče Katić, „jer sam ovde za vodom i prevaren, al̓ čućeš me sutra na Vračaru!” pak okrete se Turcima i reče: „Čujte, i dahijski i carski Turci, idite i kažite kurvi Kučuk-Aliji: ujutru rano neka izađe na Dedino Brdo ili u Vračar, gde on voli, pa hat mu, hat mi; kubura mu, kubura mi; gardija mu (koplje, miždrak) gardija mi; sablja mu, sablja mi; čime on voli, da ja i on mejdan podelimo, a sirotinja neka mirna bude!” Usta i Crni Đorđe i reče komandiru Ćeneju: „Gospodine, oprostite na vašem trudu i dolasku, al̓ od mira ništa nema, i odsad ćete čuti i viditi bojeva, i zbogom!” Okrete se opet Katić Turcima i reče turski: „Da abir đeret (jošte jedanput vam kažem): kažite opet kurvi Kučuk-Aliji, što mu poručuje Katić Janko iz Rogače; ako je muško, sutra rano na mejdan da mi iziđe”. — Tako opet mi na kola sednemo i odemo; pređemo u Ostružnicu, i tu se dogovorimo da ide Crni Đorđe i Janko Katić da kupe vojsku, a ja u ovaj naš kraj, tako, kako ćemo 9. maja, baš na Sv. Nikolaja, svi doći na Topčider. (To je sve bilo naše Velike Nedelje pred Voskresenije 1804. godine).

Ja kako dođem u Brankovinu, kažem mome stricu ugovor. Odma poručimo za kneza Grbovića i za Kedića da uzmu od svakog sela najglavniji̓ po 4 po 5 ljudi, i dođu na Reljino Polje na skupštinu i dogovor: koji će poći na Vračar, koji li će ostati oko nahije straže čuvati, i da ostavimo ko će u nahiji u odsustviju našem tišinu nabljudavati. Odma se skupština skupi, dogovorimo se da mi na Vračar idemo, Kedić da čuva od Sokola a Grbović od Užica, ali svaki po neko čislo s nama vojske da pošlje i da pođe pred svima Milovan sin Nikole Grbovića. A od Šapca bili smo sigurni, jer kad smo Mus-agu ispratili i našega kneza kod kadije ostavili, tako smo tvrdo ugovorili da se oni od nas ni mi od nji̓ ništa ne bojimo.

Sad trebalo je narodu sud ostaviti. Ja sam imao kormčiju i čitao zakone Justinijanove i Mojseovu strogost nad Jevrejima i ispišem nekoliko paragrafa iz kormčije. Od koji̓ pobrojaću neke: 1. Ko bi ubio čoveka, da se ubije i na kolo metne. 2. Ko otme devojku silom (kao što je gdegde bivalo, a osobito u kakvim bunama, kad se sudovi pobrkaju), taj ženik, kum i stari svat šibu da trče a drugi štapovi da se kaštiguju. 3. Ko ukrade jagnje, prase, konja ili vola, taj da plati dvoje i da se kaštiguje štapovima. 4. Ko uteče iz vojske bez dopuštenja, da trči šibu. 5. Sa straže koji pobegne, da se strelja. 6. Koji se krivo zakune i krivo osvedoči, taj onu svu štetu za koju je svedočio, da plati, štapovima da se kaštiguje, i da mu se nikada više ništa ne veruje, i da se za svagda lažom proglaša. 7. Kad se svade i psuju, koji se prevati za oružje, kao pola ubistva, da trči šibu, itd. 14, 15 li punktova. Sad u skupštini kažemo da mi svaki na svoju stranu s vojskom odlazimo, nahija ostaje bez starešine i suda, a narodu koji kod kuća ostaje trebaće suda, zato neka skupština izabere dva poštena čoveka, da i̓ u Kličevcu, nemačkom šancu više Valjeva, ostavimo. Skupština poviče: „Vi starešine izberite i imenujte, da vidimo koje vi znate”. Mi predstavimo Petra Čitaka iz Mušića, Grbovića knežine, i Jovana Rabasa iz sela Rabasa. Sva skupština odobri da su oni pošteni i pravi kmetovi, i da im se dade vlast da budu i sudije. Sad ja pred narodom pročitam one punktove koje sam iz kormčije prepisao, kako su stari carevi sudili, begenišu li oni i hoćemo li ovako. Oni svaki punkt jedan po jedan saslušaju i poviču: „Tako, tako nek nam se sudi, da nema globe ni hatara”. Predamo te punktove Čitaku i dva pandura da idu u Kličevac da načine kolebe i tamo da sede i sude; što ne mogu rasuditi da nama na Vračar u logor šalju i da uzmu jednoga sveštenika iz brankovičke crkve, jerbo tamo i̓ je dosta bilo, da načine kapelu makar oda šta, da onde službu služe i Boga za vojinstvo mole.

6. maja 1804. godine pođemo: ja, stric Jakov, Živko Dabić, knez Peja i više otmeni̓ vojnika. Dođemo u Urovce, gde nas sva naša vojska dočeka. Dođe nam od Šapca Ostoja Spuž, Andrija Vitomirović iz Drenovca, po s nekoliko momaka. Popa Luku vratimo na skelu, da i onaj drugi top dočeka iz Varadina, što je novosadski vladika dao a Puljević opravljao, i da ga, kako primi, na Vračar dotera. Na Palež prevozimo vojsku. Karađorđe je pre na dan doveo kragujevačku i rudničku vojsku, ostavio je pokraj Topčidera, pak došao u zbeg na Duboko (jerbo su sva obližnja oko Beograda gornja sela prebegla u Nemačku preko Save prema Dubokom) i poruči, da Jakov dođe u zbeg na ručak, i on ode. Ja prevezem vojsku i top. Vojska peva i vrlo vesela; al̓ kad pređe gospodar Crni Đorđe pa uz paradu svu vojsku: „Dobro došli, braćo!” pozdravi, i kad ga vidoše i njegove reči: „Dobro došli, braćo moja, srpski sokolovi!” čuše, — verujte, deco, da tu nije vojnik ostao, koji zapevao nije, a mnogi je starac radosne suze prolivao, kad je tako dočekao. I preko svog Dubokog rekao bi da ne samo vojnici pevaju, no da je i šumar i svaki listak na drvetu ljudski glas uzeo i propevao; i tako s pevanjem u Ostružnicu 8. maja na konak dođemo.

Turci iz Beograda opaze, gde je vojska (kragujevačka i rudnička) na Topčider došla, pa izađu i konjik i pešak, a naši pređu preko Topčidera. Pobiju se, no Turaka je mnogo bilo i naše nateraju na Topčider, te se preko 17 Rudničana udave, koje smo posle, kad smo logor postavili, našli i povadili. A oko 20 momaka zatvori se u pašinu kuću koja je bila na dva boja, i pod čardakom ribnjak, gde je vezir leti izlazio na teferič (to je bilo na ovoj prvoj česmi velikoj idući iz Beograda pećini). Taman mi s našom vojskom iz Žarkova dolazimo, i čujemo gde puške pucaju, a dotrča momak Crnom Đorđu i reče: „Udariše Turci mnogi a naši se tuku, ali su vrlo u stra̓u.” A gospodar Đorđe samo povika: „Potrči konjik, a i pešak brže hajde!” pa obode dorata i ode. Sva vojska potrča, potrča i ja; a Nemac Mata tobdžija povika: „Zaboga, gospodine proto, osta top sam. Kuda ću sad ja s topom?” Ja onda jedva ustavim Jeremiju iz Kozličića i Zariju iz Kutešice, i ja ostanem; ali ne smedo̓ za vojskom top na ćupriju da teram, jer to položenije mesta ne znam, no uz polje okrenem k šumaru. Napred otrčim na konju, iz brda vidim da sam dobro pogodno baš prema Turcima. Karu ostavim u česti, a s topom potrčimo prema Turcima s brda u po strane, baš onde gde je knez Miloš načinio posle kuću i stanaru. Svučemo top u po strane. A Turci konjici pritisli svo polje iznad pašine kuće, a po polju bejaše svuda pšenica posejana, a pešak opkolio kuću i na kuću pucaju, u kojoj Pljakić i naš momak Pava i pop Sreten i jošt sa 15 momaka iznutra se brane. Ali su Turci u jedne sobe već ušli i zapalili, te kuća s jednoga kraja gori, a naša vojska prelazi preko Topčidera, ali ne može brzo da pređe preko vodenički̓ brana. Napunimo, pomažući i ja tobdžiji, top. Ali šta ćemo sad? Top gledi upravo iz strane u našu vojsku; eto sad nevolje! Nema se čim da zakopa, da se kundak spusti i top u Turke podigne. No nevolja iziđe na um. Potrčimo preko strane, nađemo dva povelika kamena, podmetnemo pod točkove: top se diže upravo u turske konjike. Opali tobdžija te jednoga bela hata pogodi, a lako je pogoditi, jerbo su konjici turski bili gusti kao šuma. Kako naš top puče, a naši se vojnici trgoše natrag, dok dole povikaše: „Naš je top, naš je top!” a oni opet u napredak, a turski konjici prskoše. Međutim, top opet napunismo i upravo u pešake, koji su kuću opkolili; đule pade, a pešaci ostaviše kuću i pobegoše svi za brdo, a naša vojska za njima (a na svom brdu pšenica već vlatava). Kažu, da je vikao Karađorđe: „Ne idite dalje, ne idite!” Al̓ ko čuje, ko ne čuje, i tako naši ispadnu na brdo, a Turci na brdu čekaju, pak se povrate i naše zaokupe, te još sedam osam glava odseku. „A, kojekuda, po duši vas, viče vama Đoka: ne idite dalje, prevariće Turci, al̓ vi Đoke ne slušate!” rekao im posle Karađorđe. Sad oni iz kuće i iz plamena izađu, crni kao Arapi, koje od dima a koje od baruta. Odonda mene Pljakić prozove pobratimom. To je bilo 9. maja, licem na letnjeg Sv. Nikolu 1804. godine.

Sad s leve strane Topčidera postavimo logore, svaka nahija baška. Do ade na kamenjaku bio je knez Sima; do njega u maloj dolji Karađorđe i Katić Janko zajedno s momcima; Jakov i ja, i sva valjevska nahija, više kamene ćuprije, ćupriju čuvamo; Mladen Milovanović, kod ̓Ajduk-Česme; Milan Obrenović niže njega, sve s leve strane Topčidera; Čarapić Vasa na Kamalju prema ̓Ajduk-Česmi, i čuvao je druma od Stambola. I odatle izilazimo preko Topčidera i s Turcima se često po Vračaru bijemo, i Turci isteraju četo-kaik do za adu, i odatle nas topom tuku.

Dok dođe pismo od bimbaše Milenka Stojkovića gospodaru Đorđu: Turci neće drugome da se predadu no hoće samom Crnom Đorđu. Milenko je odma, otprilike kad i mi, ustao i s požarevačkom nahijom Požarevac umu̓aserio, čuvao i tukao se. Karađorđe uze Jakova, Janka Katića, kneza Simu, našeg novog kneza Peju, zeta Živka Dabića, Milana, od šabačke nahije Spuža Ostoju i Ćurčiju s njinim momcima, jerbo je od šabačke nahije vojske bilo malo i Jakov je njima komandirao, a Luka je posle komendantom postao. — Mitropolit Stratimirović pošlje nam kao čador crkvu vojenu, i pošlje sav okrut, kao: antimis, putir i proče sve za božestvenu liturgiju potrebno. Tu smo služili, i sve starešine na službu su dolazili. — Karađorđe sa svima drugim koje sam imenovao ode na Požarevac, da predaje, i odvuče top. Ja ostanem na komandi.

Čuju Turci da je otišao Karađorđe i sve ostale starešine i da i̓ nema u logoru, izađu i naglo na nas udare i do kamene ćuprije dotrče na Topčider, gde smo se mi jako utvrdili, i koje puškama koje kartačom — jerbo nam je bio došao i drugi topić — dočekamo i̓ i mnogo i̓ pobijemo, a oni odnose, i više i̓ ranimo. Po dugom boju oni se vrate, a mi za njima na brdo. I kad vidimo da oni odista pobegoše, friško izvučemo topić onaj drugi (za koji je Luka ostao te doterao, a onaj prvi oterao je Karađorđe i Jakov na Požarevac), i Turke sve đuletima u leđa, a oni u trk pobegoše. U Savamali bejaše oko 50-60 turski̓ kuća i jedna džamija; a kad se Turci ne smedoše u one kuće ustaviti, no svi pobegoše i u Varoš-kapiju uđoše, onda ja i pop Luka s vojskom uđemo u one kuće, a veće je bio blizu mrak. Kad se smrkne lepo, a mi zapovedimo, te sve popale, i vratimo se u logor za Topčider.

Kad Turci u Požarevcu dadu Crnom Đorđu dosta konja, pušaka, sabalja, noževa u srebro okovani, koje on na sve starešine sorazmerno podeli, a Milenku ostavi više od 10 hiljada ovaca, koje su se u nahiji arnautske na ̓rani zastale, da Milenko, uzevši sebi tal, drugo po vojsci podeli. (To je bilo između 16. i 20. maja 1804.). Vrativši se oni s Požarevca udare na Smederevo i izbace na grad nekoliko topića. Zaviču Turci, i iziđu njemu na dogovor i reknu mu: „Beg-Đorđe, nemoj da se bijemo, no idi ti na Beograd, i što god s Beogradom uradiš, i mi ćemo onako pristati”. I tako ugovore da se Turci napolje iz grada ne miču, jer će od naše vojske pobijeni biti, no da čekaju sudbinu Beograda. Kako se Požarevac preda i očisti od Turaka, Milenko Stojković dođe s vojskom i načini šanac u Kumodraži; a četo-kaik stoji mu za Kajaburnom.

Dođe Kara-Đorđe i druge poglavice, sa sjajnom od Turaka pljačkom, svak u svoj logor (u Topčideru). Sad već moj prvi nađeni liferant Stefan Živković ima 60 Čivuta u Zemunu, koji potajno viju fišeke i sve treći četvrti dan noćom u adu po 7-8 buradi fišeka pretura; a mi po narodu pokupimo novaca i u trgovaca uzajmimo, i sve mu plaćamo. Sad je veće lakše bilo: sve su starešine u gomili, pak se staramo. Ali je Živković na sto trideset dobivao, i sebi kapital načinio, i koliko on donese, to mi na Vračaru za dan za dva bijući se potrošimo, pak opet: „donesi!” kao kradom, ali to sve Nemci znadu, ali kroz prste glede. Sve četiri dahije sede u gradu i izlaze na boj sa krdžalijama, koje je Kučuk Alija pod platu doveo. Mi smo imali plaćena prijatelja u Zemunu, i kako razbere da će Turci sutra na nas udariti, on dođe prema nama u ravan, kud ̓no ima nasip Laudanove ćuprije, natrpa trske ili slame, zapali veliki plamen — vidimo i već poznamo da će Turci sutra izaći na boj, i bivamo spremni. A lako je doznati, jer zemunski trgovci i terdžoman svaki dan u Beograd prelaze svojim poslovima, pak doznadu. Tako smo na Topčideru stajali, i nas nekoliko dogovaramo se. Budući da smo Nemca u početku molili da nas primi, pak ne htede, treba da pošljemo i Rusa tražimo. On je naš jedinoverni i jedino krovni, on će nama pomoći. U mesecu juliju (1804.) pređe nam i Petar Novaković Čardaklija, austrijski ritmajstor, koga je žena bila je u Budimu kod ruske princeze, koja je bila za palatinom. Čardaklija bio je svoju ženu sa Stojkovićem Atanasijem i Teodorom Filipovićem poslao u Rosiju (mi nismo znali da je tamo njegova žena), pa zato i on navali da se ide u Rosiju. Tako odrede mene, Čardakliju i Jovu Protića iz Požarevca. Pređe i neki Gaja (Nikolajević) s Čardaklijom (koga ćete dosta pisama međ mojim ̓artijama naći). Načinimo prošenija kako smo umeli, popišemo od svake nahije gdegode ima kakvi̓ zidina, razvalina ili gomila kamenja od crkve i monastira, i kažemo da su to sve Turci sad porazoravali, da bi so tim Rusa na veći gnjev podigli i ražalili, da za tolike crkve osvetu učini.

Mi kako smo došli na Vračar, odma smo ono prošenije, koje smo pred generalom u Zemunu od dahija tražili, poslali preko Nemačke u Carigrad sa 9 punktova, a može biti da je i Austrija pisala kako janičari neće da pristanu na mir. — Stojeći i tukući se mi s Turcima po Vračaru, dođe nam od vezira iz Bosne Bećir-paše, u početku ili u polovini julija meseca 1804., buruntija; a tako isto i Turcima donese vezirov divitar-aga: da obe strane od bojeva prestanu i da je njega sultan odredio da dođe i Srbe i dahije pomiri. Tako i mi i Turci od boja prestanemo. Prošenija (za Rusiju) stoje gotova, no za nji̓ malo ljudi znade, jerbo mi krijući to sve radimo i čekamo dok dođe Bećir-paša, da vidimo šta će biti, pak u Rosiju da idemo. Vezir dođe blizu Drine. Pišemo mi i pitamo našeg prijatelja Hadži-Sali-bega u Srebrnici: kako ćemo dočekati vezira, i kolika mu je vojska. I to ćete Hadži-begovo pismo naći u mojim pismima, gde veli: kod vezira je, koje njegove tevabije, koje bega i spahija, 7500. Vi ćete na Drinu — veli — poslati nekoliko odabrani̓ kmeti bez silaja koji će ga dočekati; a vi ćete knezovi na Vračaru dočekati ga sa vojskom usulile, a i ja ću s njim u ordiji doći, i pročaja. Mi od Mačve naredimo kmetove da ga na Drini dočekaju. U Šabac pošljemo kneza Milovana Grbovića sa 50 konjanika, a na Palež ode Jakov, knez Sima i Katić Janko sa 600 konjika.

Dođe vezir na konak na Bele Vode, u Žarkovo. Sutradan spremi se Karađorđe i mi svi s njime, oko 2000 konjanika boljeg od boljega, sve sa oružjem. Konjici okolo stoje, a mi sa Karađorđem uđemo u čador veziru na razgovor. Katić tolmači. (Zaboravio sam kazati: onu noć, kad je vezir na konak na Bele Vode došao, sve četiri dahije sednu u lađe i niz Dunav bez familije pobegnu. Može biti da je i vezir rekao da begaju). Tu nam vezir zlatna brda obećava, no najposle Karađorđe reče: „Fala ti, čestiti paša, mi znamo da car nama zuluma ne čini i rad je, i tebe je poslao da nas umiriš. Ali dahije su noćas niz vodu pobegle, oni će u Vidinu vojsku pokupiti, i opet na nas udariti, kao što su i za Hadži-Musta-paše činili, dok ga veće i ubiše. Zato ti ukratko kažem, da četiri dahije dokle gode nama u ruke ne dođu mrtvi ili živi, nikakva mira dotle nema, niti o miru govori! I zbogom!” — Vezir Bećir-paša uplaši se, i reče: „Beg-Đorđe, otur! otur! i kaži mi koga imaš da pošljem u Adakale, a ja ću poslati na strica Redžepova da i̓ pobije”. — „Imam” reče Karađorđe ,,Milenka bimbašu”. — I tako vezir napiše buruntiju Redžepovu stricu, da izda četiri dahije, da i̓ Milenko bimbaša pobije i glave donese. Tako isto i Redžep-aga svome stricu piše: Ako ne pobije Fočića Memeda, Mula-Jusufa, Kučuk-Aliju i Aganliju, da će on od Bećir-paše poginuti. (Dadu pisma bimbaši Milenku Stojkoviću, on uzme momke, sedne na četo-kaik, dođe u Adakale, pokaže pisma stricu Redžepovu, a četu je ostavio napolju. Redžepov stric vidi vezirovu buruntiju i Redžepovo pismo, i rekne: „Idi, pak dođi, kad se smrkne”. Milenko dođe, on mu pokaže sobe gde su dahije. Milenko opkoli, Turci ugase sveće. Milenko zapali dosta krpa i baci unutra, zasvetli se, i oni spolja sve pobiju, glave odseku i u Beograd donesu.)

Kad vezir s konaka od Beli̓ Voda pođe, mi izvedemo našu vojsku vrtalj sata od kamene Careve Ćuprije u polje, stavimo je oko puta u dve parade oko 12 fati u daleko, postavimo jedan top na jednom kraju, otkud vezir u parade ulazi, a drugi na kraju stražnjem od ćuprije. Kako vezir i vojska njegova među parade uđe, naši topovi počeše pucati, jedan na jednom a drugi na drugom kraju; u jadni̓ Bošnjaka i u vezira kapi krvi u obrazi nema, tako su se utrašili. Prođu i odu u donji grad. Sutra rano moj stric, Katić, knez Sima, Grbović i više knezova odu u grad, odnesu oni̓ 9 punktova koje smo u Zemunu od punomoćnika dahijski zahtevali, a i kad smo na Vračar došli na Portu poslali; tako knezovi i Bećir-paši pročitaju i kažu, da se po ovome možemo umiriti itd. Bećir-paša odgovori: „Inšala, inšala, jošt će bolje biti, sve ćete dobiti”.

Dođu knezovi, i kako je običaj bio, da i Karađorđe i druge starešine u valjevskoj vojsci kod crkve se (od šatora) skupljaju u ̓ladu, tako se i sad pokupiše. Knezovi kazuju da je vezir prošenije odobrio i da je jošte bolje obećao da će on urediti. Zapitamo i̓: „Kad je vezir sve obećao ispuniti, jeste li tražili da, ili on ili mi, zaMolimo od Nemca jednog činovnika koji će na našem ugovoru biti, pak ako bi mi pokvarili ugovor, neka Nemci pišu u Stambol da smo mi krivi; ako li Turci pokvare i zulum počnu, da Nemac javi sultanu koja je strana kriva?” — Knezovi odgovore: „Bogme, to nismo iskali, a valjalo bi, no idi sutra pak išti!” — Ja sutra uzmem sa sobom Petra Novakovića. Odem najpre kod Hadži-Sali-bega, jošte moga oca prijatelja, i kažem po redu zašto sam došao. Hadži-Sali-beg veli: „To je dobro, to treba da ištete, i ako ne bude od komšije Nemca na ugovoru svedoka, sve će biti prazno”. — Pođe on s nama da nam tolmači. Dođemo veziru i kažemo da su knezovi došli i od njega obećanje njegovo kazali da će nas u dobar mir postaviti, i da će one naše punktove koje su knezovi juče kod njega predstavljali ispuniti, „i da ćeš, čestiti pašo, jošt bolje urediti nego što mi ištemo; kako to knezovi narodu kazaše, sva vojska uglas povika: da živi naš sultan Selim i naš vezir Bećir-paša!” To mu iskaza Hadži-Sali-beg iz Srebrnice, a paši se nasmejaše obrazi, pogladi veliku belu bradu i reče: „Inšala, inšala, dasi-japarum!” Pođem opet skutu, poljubim i reknem: „Jošt i ovo te narod pozdravio i ljubi ti skut: da na tu našu pogodbu i ugovor zovneš ili ti, ili mi da zovnemo jednoga od nemačkoga dvora čoveka, da nam bude svedok ugovora, pa ako mi prestupimo, neka Nemci jave našemu caru da pošlje vojsku svoju i neka sve Srbe iseče; ako li Turci pokvare i nama zulum počnu činiti, kao što su činili, neka Nemci, kao naše najbliže komšije, jave našemu caru, neka car pošlje svoga jednoga vezira i vojsku da nas odbravi”. Kad Hadži-beg istolmači, onda ti moj vezir zakrvavi očima pak gromoglasno: „Olmaz, olmaz!” —, i jošte gromovitije po treći put: „Olmaz! (ne može) — reče. „U našega cara zemlju ne sme se niko mešati; u našega cara dosta ima verni̓ Turaka koji će mu kazati ko bude kriv.” Pođemo skutu i odemo.

Dođem u logor, opet se iskupe starešine, i Karađorđe pita me: „E, kojekuda, šta si dobio?” — „Dobio sam tri velika olmaza”, odgovorim ja, „neće paša svedoka”, i po redu sve iskažem. — A Karađorđe, kad sve sasluša, reče: „Ene-de sad! Zar vi mislite tako da se umirite, pa kućama. Nema tu mira, odsad će da budu bojevi veliki. No ti spremaj, pak idi kud si pošao!” (tj. u Rusiju). To je sve, čini mi se, bilo poslednjeg dana meseca julija 1804. leta.

Veće kako je vezir došao, stalo je svuda primirje. Idu naši ljudi u Beograd i Smederevo slobodno. Od naše nahije otpustimo četiri kumnanije, da se kod kuća odmore mesec dana, pak da dođu do ove izmenu na Vračaru. Pođem ja i dođem kući u Brankovinu, da se spremim za Rusiju, al̓ eto ti Damjana iz Kutešice k meni: „Hajde — neli — zaboga, eno Turaka na Drini i nije i̓ vrlo mlogo; izlaze te pljačkaju pak opet na Drinu, a mi sedimo na Siminu Brdu. Tamo je Luka Grbović i Ćurčija, ali jedan drugoga ne sluša, a lako bi Turke (tj. Mus-agu) razbili”. — (Ovoga smo Damjana iz Kutešice je i stric u početku slali u Crnu Goru vladici i grafu Iveliću u Risan, i molili; no Ivelić odgovara, da je njegov gospodar, tj. Rus, s Turčinom u velikoj ljubavi, no upućuje nas u Carigrad, da sultana molimo. I to ćete Ivelićevo pismo naći u mojim ̓artijama, a vladičino je izgubljeno.) Damjan jednako saletio: „Hajde!” — Ja mu kažem da bez vojske neću ići. — „Hajde — veli — vojske ima dosta za ove Turke, samo starešine nema.” — Ja odma pošljem za one četiri kumpanije koje su na odmor otišle, i skupim, i blizu Dobrave dođemo, pak ćemo preko Varne naviše, ali dotrča jedan Srbin na konju i kaže da dođoše Turci u Šabac, uđoše u grad, „i ja — veli — jedva uteko̓”. Ja odredim dve kumpanije da čuvamo ćupriju na Dobrani kod Krnule, a dve da pošljem na veliki od Šapca drum da i onu ćupriju kod Mrđenovaca čuvamo, i odatle pišem na mezul stricu na Vračar, da su Turci u Šabac ušli. Naređujući ja vojsku na ćuprije, sat li dva li prođu, al̓ eto ti dvojice na konjima idu, i kažu mi, da se samo dva sata zadržavaše Turci u gradu, pak se opet natrag vratiše i odoše kroz Kitog. Ja sa ono četiri kumpanije krenem se preko Varne i dođem na Novo Selo kod Drine, dozovem i onu sa Simina Brda vojsku, dobro se izvestim daje Mus-aga, koga smo u aprilu mesecu iz Šapca u Beograd saterali, preko Zemuna otišao u Bosnu, samovoljnike pokupio i uvrebao, kradom prošao ispod naše vojske, došao u Šabac, iskopao svoje novce, natovario i odma pobegao u Bosnu; kažu, da je imao sto oka dukata. Odneo sto oka dukata, u Šapcu na bairu odsekao 70 glava, jerbo se niko nije nadao. I onda su posekli Radomira oca Pavla Radomirovića. To je bilo 6. avgusta 1804. godine, licem na Preobraženije.

Zaboravio sam kazati: kako je došao Crni Đorđe sa Požarevca sa pročima — odma Đorđe Ćurčija zovne: „Ko je ćurčinac, hajde za miom!” Nakupi 10, 15 li beskućaca, udari u Grabovac valjevski, po̓ara jedan dućan robe nekoga Đorđa Madžara i odnese; i tako sve uzgred zulum je činio do Mačve; po Mačvi, ̓oda i istražuje gde što tursko da nađe. Uzme u svoju ruku mitrovačku skelu, namesti svoga brata na skeli, skelarinu naplaćuje sebi. Mlogo puta bio je opominjat od Crnoga Đorđa i od sviju da se toga prođe, i na Vračar u vojsku dođe; no badava, on veli: „Ja granicu čuvam, od skele novce za džebanu dajem”. A nigde se sa Turcima nije pobio. Ćurčija bio je iz Bosuta nemačkoga.

Kako sam ja sa Dobrane javio stricu da su Turci u Šabac došli, i Jakov i knez Sima s vojskom po̓itaju, i kad čuju da sam ja na Novom Selu, tamo dođu. Ja samo jedan dan budem s njima, pak mi kažu da idem na Vračar, a oni drugi treći li dan ubiju Ćurčiju i njegovo društvo.

Ja kad dođem na Vračar, iskam novaca od Janka; veli: „Nemam, išti od Crnoga Đorđa”, a on kaže: „Dok dođe Jakov i Sima”. — Svi vele: „Idi, šta čekaš?” a nijedan ne daje pare. No ja, kad sam otišao do kuće da se spremim, poneo sam dvesta pedeset dukata svoji̓ sopstveni̓; ali to je malo za veliki put. Najposle pitam ja Čardakliju koliko najmanje za taj put može biti dosta, jerbo ja nisam nikud od Sarajeva dalje putovao. On veli: „Može 300 dukata”. — Kažem ja njemu, da ja imam 250, a koliko on ima pa da idemo; a Jova Protić trgovac je, poneće za se što mu treba. — Čardaklija kaže: „Ja nemam više nego ovi̓ 11 forinti i ovu pušku, no daj išti jošt ako dadu; ako li ne dadu, da idemo i sa to 250, pak dokle dođemo; Rusi popovima dobro dele, prosićemo”. Zarečemo se: baš da pođemo, pa makar ne došli više; ako gde i poginemo, dosta je braće i na Vračaru poginulo za svoj rod. Sad toga dana dotera Steva Živković džebanu, i svi se sastanemo kod Crnog Đorđa, i opet o putu i trošku pomenemo. Gospodar Đorđe kaže: „Kojekuda, ja sam pri putu (čini mi se kući je polazio), no eto jakova i Sime i Janka; neka vam dadu dve tri hiljade groša, pak idite”. Vidimo da je malo, ali — šta ćemo? — i to kabulimo. Sad sa Živkovićem ugovorimo u koji će dan poslati nam čamac i vozare, koje smo mu odavno naručili, da bude gotov kad zaištemo. Steva se obeća poslati nam. Jošte kaže: „I ja ću na drugom čamcu poterati nešto olova da prodam u Adakale, i tako ćemo kroz Đerdap zajedno proći”. — „Pomozi Bože — rekosmo mi — to je jošt bolje, jer mi ionako nismo Đerdapu vešti.” Sad pišemo Milenku, da on piše Jovi Protiću u koji će nas dan dočekati u Ramu na Dunavu. Dođe urečeni dan za polazak, i dođe i čamac sa tri vozara. Kažem ja sad Jakovu da je došao čamac i zaištemo novaca, on mi kaže: „Idi Simi, neka on dade!” Odem Simi. — „Idi Katiću, neka on dade!” — I tako sam išao svakome po dvaput i baš nijedan ni grošića. Ja najposle dođem onako ljutit našem čadoru, zovnem popa Simu iz Brankovine, i malo za kuću naručim, pa onda uzmem prošenija koja su odavno bila gotova, i reknem mom stricu Jakovu: „Zbogom ostaj!” „Zar — veli — doista ode?” — „Odo̓ u ime Boga” — „A dadoše li ti novaca?” — upita me dalje. — „Dadoše koliko i ti” — odgovorim ja. — On na to reče: „Stavi malo!” i dade mi 50 dukata.

Izvori

• Antologija srpske književnosti [1]

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Matija Nenadović, umro 1854, pre 170 godina.