Мегдан Дојчина јунака

Извор: Викизворник


Мегдан Дојчина јунака

Фала богу, фала јединоме,
разболе се Дојчине јуначе,
болан лежи девет годин дана,
кроз кости му трава проницала,
кроз очи му муве цролетале. 5
Посили се црни Арапине,
редом реди по Солуну граду,
телал виче: „На конак довести
младу жену и лепу девојку,
чабар вина и јалову краву, 10
товар хлеба и љуте ракије.“
Доће реда до Дојчин јунака
до његову вереницу љубу,
и његову сеју Јевросиму.
Седи љуба Дојчину уз главу, 15
седи љуба и сузе пролива,
врела суза на образ му капну,
те пробуди Дојчина јунака.
Дојчин јунак жену сагледао
па говори својој верној љуби: 20
„Чујеш мене, моја верна љубо,
каква ти је голема невоља
те ти сузе низ лице проливаш?"
Проговара Дојчинова љуба:
„Мене су ме муке напануле, 25
од турскога црног Арапина:
од кад си се јунак разболио,
отад се је Аарап посилио:
редом реди по Солуну граду,
дође реда до наши дворови 30
да идемо њему на конаке,
ја и твоја сестра Јеврооима:
да служимо на душек ракије!"
Проговара Дојчине јуначе:
— „Не бој ми се, моја верна љубо, 35
дозови ми сеју Јевросњму,
да гу пратим у младо бакалче,
да донесе триста аршин платна,
да престегнем моје болне кости,
те да идем црном Арапину, 40
да одведем и сеју и љубу."
Оде сеја у млада бакала,
и донесе триста аршин платна!
— „Иди, сејо, у млада албата,
да поткује дебела шарина, 45
да ја идем Арапу у госте."
Ал' се врати сеја од албата,
сузе рони до земље се свија:
„Болан, брате, Дојчине јуначе,
неће албат коња да поткује." 50
— „Нека, сејо, нека не поткива,
кад се вратим, скупоћу му платим!
Иди сејо, у млада ковача,
да наоштри сабљу крвавицу."
Ал' се враћа сеја од ковача, 55
сузе рони до земље се свија,
сузе рони из грла говори:
„Неће ковач сабљу да изоштри,
оће ковач моје црне очи,
у замену да изоштри сабљу." 60
— „Нека, сејо, сабља неоштрена,
кад се вратим, скупо ћу му платим."
Прекрсти се Дојчине јуначе,
прекрсти се из меке постеље,
дај ми боже туј силу јуначку 65
што ми узе за девет године!
И Бог даде силу у јунака,
Дојчин стеже своје болне кости,
стеже кости с триста аршин платна,
и сас девет ибишим тканице. 70
Води љуба дебела шарина,
сеја носи сабљу крвопију,
те спремише Дојчина јунака.
Метуше му тешку топузину.
Фала Богу, фала јединоме, 75
кад је пошо Дојчин кроз Солуна,
чаршија се од стра затворила!
Међу собом народ говорио:
„Фала Богу, фала јединоме,
од како је Дојчин преминуо, 80
такав јунак још није прошао:
калдрма се у ватру претвори!"
Далеко га Арап угледао,
али Аарап на њег' и не гледа.
„Ид' одатле један мрцотино, 85
немам с тобом сабљу да омрсим!"
Тад' повиче Дојчине јуначе:
„Чујеш турска курво Арапине,
изићи де мене на мегдану,
или ћу те коњем погазити!" 90
Кад то дочу црни Арапине,
шкрипну зуби, а на ноге скочи,
па докачи сабљу оковану,
те удари Дојчина јунака;
Дојчин му је на двоје преломи." 95
Ватише се у руке јуначке,
држаше се три дана и три ноћи.
Кад наступи и четврта ноћи
проговара црни Арапине:
„Пушти мене да не гадим зубе!" 100
Отпусти га Дојчине јуначе,
па дохвати тешку топузину.
Ал' се Арап у чуду нашао,
плећи даде па бегати стаде,
ал, стиже га Дојчин са топузом. 105
Како га је лако ударио,
за црну га земљу залепио.
Одсече му са рамена главу
па је метну коњу у теркију;
брци му се по калдрми вуку! 110
Сви Солунци ником поникоше,
и у црну земљу погледаше.
Тад Дојчине оде код албата:
„Од' овамо млади албатине,
што си мене коња потковао, 115
да ти платим, да ти нисам дужан
пружи руку да ти скупо платим!"
Одсече му руку до рамена.
„Па сад иди по Солуну граду,
па се хвали солунки девојки 120
како умеш коње да поткиваш!"
Па се враћа код млада ковача:
оди вамо да ти скупо платим,
што си мени сабљу изоштрио!"
Изврти му сјајне очи црне, 125
и даде му стотину дуката:
„Па сад иди по Солуну граду,
те ти певај Дојчинову славу."
Па се врати до младо бакалче,
и води му сеју Јевросиму: 130
„Зете мили, ти младо бакалче,
ево теби моја мила сеја,
моја сеја, твоја верна љуба!"
И даде му три стотин дуката:
ево плаћам што ми платно даде, 135
ја отидо своме белом двору."
Бакалче се до земље савија,
црну земљу пред Дојчина љуби:
— „Хвала шуро, Дојчине јуначе,
хвала Богу и на твоме дару, 140
дуго ти се име спомињало,
докле траје земља и градови,
докле тече сунца и месеца!"



Певач и место записа[уреди]

Народна песма из среза власотиначког. Власотинце, чуо од овоје мајке Војислав С. Половић, гимназист.

Референце[уреди]

Извор[уреди]

  • „Кића“ бр. 9, 26. Фебруара, 1922. стр. 3-4.