Мајка Фату ситно плетијане,
У косу јој заплијеће злато,
Па плетући Фату свјетоваше:
„О, Фатимо, моја ћери драга!
Када будеш преко Цариграда, 5
Смјерно ајде, не клањај се често,
Гледаће те царе са дивана
И царица са висока града,
Гледаће те, па ће говорити:
„„Од како је свијет постануо, 10
Није љепше младе пролазило,
Што је јутрос Фатима ђевојка!““
Фатима је мајку послушала —
Смјерно иде, не клања се често.
Њу је дивно мајка свјетовала, 15
Да не гледа на јунаке млада,
Но да гледа у земљу преда се.
Српске народне пјесме из околине херцегновске и дубровачке, скупио и за штампу приредио Вељко Радојевић, Издање скупљaчeво Фресно, Кал. 1912., стр. 132.
