Живио је Богдан и Богданка,
Живили су за девет година.
Кад настала година десета,
Тешко се је Богдан разболио.
На умору Богданку заклиње:
"Ој, Богданко, моја вјерна љубо,
Ја умирем, а ти ћеш остати.
Не удај се за девет година,
Не оставља чедо у кол'јевци,
Нити моје ти срамоти дворе!"
Ал' бесједи љуба Богданова:
"Ој, Богдане, мили господару,
Не могу ти удовица бити,
Не могу ти ни девет неђеља,
А камоли за девет година!"
Богдан умре, Богданка остаде.
Ал' не прође ни неђељу дана,
Братац сеји просиоце води:
"Ајде, сејо, да краљица будеш!"
Ал' бесједи љуба Богданова:
"Причекајте, кићени сватови,
Докле сунце за гору заиђе;
Док затворим дворе Богданове,
Док уљуљам чедо Богданово."
Живила је за девет година,
Кад година настала десета,
Сјетила се љуба Богданова,
Сјетила се двора Богданова.
Она иде у гору зелену,
Па дозива небеску зв'јездицу:
"Ој, Бога ти, свијетла зв'јездице,
Јеси л' вид'ла дворе Богданове?
Јесу л' двори коровом обрасли?
Је л' успало чедо Богданово?
Је ли чедо љебом огладнило?
Је ли чедо водом ожеднило?
Је ли чедо жељно своје мајке?"
Ал' говори небеска зв'јездица:
"Ја сам вид'ла дворе Богданове:
јесу двори коровом обрасли.
јес' успало чедо Богданово,
Јесте чедо љебом огладнило,
Јесте чедо водом ожеднило -
Али није жељно так'е мајке!"
Кад то зачу љуба Богданова,
Не окрену двору господскоме,
Већ окрену широком језеру -
У језеру удави се млада.
