Мајка заклала сина

Извор: Викизворник


5

Мајка заклала сина

Синоћ мајка оженила Јова,
А јутрос му ситна књига дође
Од ортака с мора дебелога,
Да он иде на море дебело,
Да тргују девет годин дана.
Остаде му нељубљено злато,
Нељубљено, ни омиловано,
Па јеЈово љуби бесједио:
„Чекај мене девет годиница,
„Ако но си рода госпоцкога,
„Кад настанедесета година,
„Удаји се, и просто ти било.“
Па старици бесједио мајци:
„Чу ли мене, остарала мајка!
„Пораниједворе затворајте,
„А раније воде зафаћајте,
„Остаде ми нељубљено злато,
„Нељубљено и незагрљено,
„А ја одох на моредебело
„Трговатидевет годин дана.“
Оде Јово на море дебело,
Трговао девет годин дана.
Кад с' испунидевета година,
Оде Јово двору бијеломе,
Натовари девет сеисана,
Све дуката и сербрни пара.
Када дође двору бијеломе,
Он закуца алком на вратима,
Издвора му љуби проговара:
„Ко то куца алком на вратима?
„Алка му се о глави сломила!“
Проговара беже Јован-беже:
„0твор' врата, Јован беговице!
„Да м' је једну ноћцу преноћити
„И унијет' девет тoвaр блага.“
Кад то чула Јован-беговица,
Трком трче, те свекрви каже:
„Мајко моја, чини ми се Јово.“
Свекрвица снахи проговара:
„Мучи снахо, грло те бољело!
„Давно нам је Јово преминуо,
„Него снахо, отвори му врата,
„Некуљезе и унесе благо.“
Па му млада отворила врата,
Он ућера девет сеисана,
Mзведе га на бијелу кулу,
Даде њему каву и ракију.
Каву пије, на љубу се смије,
Па овако Јово проговара:
„Давор лице, не остало пусто!
„Давно ли си и ти остануло!
„Негрљено и необљубљено.“
Она сеје Јову осјетила,
Па говори својој свекрвици:
„Чини ми се, да је Јован бего.“
„Мучи снахо, дуго јадна била!
„Но сигурај госпоцку вечеру.“
Кад вечера на трпези била,
„Злу вечеру Јован вечерао.
Кино пије, на љубу се смије:
„Давор лице, не остало пусто!
„Одавно ли стојиш нељубљено.“
Опет снаха мајци проговара:
„Ја бих рекла и заклела бих се,
„Даје оно бежеЈован беже.“ -
А свекрва, да је Богубије!
Не вјерова, и закукати ће.
Простријеше мекане душеке,
Врхдушека брусали јастука,
Меће њему кумашли јоргане.
Леже Јово у меке душеке,
Заспа Јово као јање лудо.
Кадје било ноћи о поноћи,
Ето ти му остарале мајке,
Ђаволи јој растезали душу,
Од коже јој кројили опанке,
А кидали месо на обојке!
Она носи ноже и анџаре,
Закла Јова по грлу бијелу,
A анџар му у срце засади.
Кадје било јутро освануло,
Подранила Јован бега љуба,
Она идеу шикли одају,
Од одаје отворила врата,
Угазила у крвдо шљапака,
Па се јадна натраг повратила,
Па отиде на води студеној,
Сретају је Јовови јарани:
„Јес' ли јутрос рано уранила?
„Јеси ли се с Јовом изгрлила 2
„Јел' Јован бег здраво и весело?“
Она њима млада одговара:
„Ено бега мртва у одају,
„Закла њега ноћас стара мајка.“
Кад то чуше Јовови јарани,
Он' узеше Јован-бега мајку,
На четири коња растргоше,
На муке јој извадили душу,
Па узеше Јовову љубовцу,
Дадоше је Јовову ортаку,
И дадоше осам товар блага,
И девети за Јовову душу
По црквама и манастирима.

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Српске народне пјесме из Херцеговине (женске), за штампу их приредио Вук Стеф. Караџић, (Трошком народнијех пријатеља), у Бечу, у наклади Ане удове В. С. Караџића, 1866., стр. 45-48.