5
Majka zaklala sina
Sinoć majka oženila Jova,
A jutros mu sitna knjiga dođe
Od ortaka s mora debeloga,
Da on ide na more debelo,
Da trguju devet godin dana.
Ostade mu neljubljeno zlato,
Neljubljeno, ni omilovano,
Pa jeJovo ljubi besjedio:
„Čekaj mene devet godinica,
„Ako no si roda gospockoga,
„Kad nastanedeseta godina,
„Udaji se, i prosto ti bilo.“
Pa starici besjedio majci:
„Ču li mene, ostarala majka!
„Poranijedvore zatvorajte,
„A ranije vode zafaćajte,
„Ostade mi neljubljeno zlato,
„Neljubljeno i nezagrljeno,
„A ja odoh na moredebelo
„Trgovatidevet godin dana.“
Ode Jovo na more debelo,
Trgovao devet godin dana.
Kad s' ispunideveta godina,
Ode Jovo dvoru bijelome,
Natovari devet seisana,
Sve dukata i serbrni para.
Kada dođe dvoru bijelome,
On zakuca alkom na vratima,
Izdvora mu ljubi progovara:
„Ko to kuca alkom na vratima?
„Alka mu se o glavi slomila!“
Progovara beže Jovan-beže:
„0tvor' vrata, Jovan begovice!
„Da m' je jednu noćcu prenoćiti
„I unijet' devet tovar blaga.“
Kad to čula Jovan-begovica,
Trkom trče, te svekrvi kaže:
„Majko moja, čini mi se Jovo.“
Svekrvica snahi progovara:
„Muči snaho, grlo te boljelo!
„Davno nam je Jovo preminuo,
„Nego snaho, otvori mu vrata,
„Nekuljeze i unese blago.“
Pa mu mlada otvorila vrata,
On ućera devet seisana,
Mzvede ga na bijelu kulu,
Dade njemu kavu i rakiju.
Kavu pije, na ljubu se smije,
Pa ovako Jovo progovara:
„Davor lice, ne ostalo pusto!
„Davno li si i ti ostanulo!
„Negrljeno i neobljubljeno.“
Ona seje Jovu osjetila,
Pa govori svojoj svekrvici:
„Čini mi se, da je Jovan bego.“
„Muči snaho, dugo jadna bila!
„No siguraj gospocku večeru.“
Kad večera na trpezi bila,
„Zlu večeru Jovan večerao.
Kino pije, na ljubu se smije:
„Davor lice, ne ostalo pusto!
„Odavno li stojiš neljubljeno.“
Opet snaha majci progovara:
„Ja bih rekla i zaklela bih se,
„Daje ono bežeJovan beže.“ -
A svekrva, da je Bogubije!
Ne vjerova, i zakukati će.
Prostriješe mekane dušeke,
Vrhdušeka brusali jastuka,
Meće njemu kumašli jorgane.
Leže Jovo u meke dušeke,
Zaspa Jovo kao janje ludo.
Kadje bilo noći o ponoći,
Eto ti mu ostarale majke,
Đavoli joj rastezali dušu,
Od kože joj krojili opanke,
A kidali meso na obojke!
Ona nosi nože i andžare,
Zakla Jova po grlu bijelu,
A andžar mu u srce zasadi.
Kadje bilo jutro osvanulo,
Podranila Jovan bega ljuba,
Ona ideu šikli odaju,
Od odaje otvorila vrata,
Ugazila u krvdo šljapaka,
Pa se jadna natrag povratila,
Pa otide na vodi studenoj,
Sretaju je Jovovi jarani:
„Jes' li jutros rano uranila?
„Jesi li se s Jovom izgrlila 2
„Jel' Jovan beg zdravo i veselo?“
Ona njima mlada odgovara:
„Eno bega mrtva u odaju,
„Zakla njega noćas stara majka.“
Kad to čuše Jovovi jarani,
On' uzeše Jovan-bega majku,
Na četiri konja rastrgoše,
Na muke joj izvadili dušu,
Pa uzeše Jovovu ljubovcu,
Dadoše je Jovovu ortaku,
I dadoše osam tovar blaga,
I deveti za Jovovu dušu
Po crkvama i manastirima.
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
