Мајка Мару на далеко даје,
Прико поља четири конака,
Прико мора двадест и четири.
Троје Мара чизме издерала,
У четвртим двору дојездила; 5
Три је Мара коњиа уморила,
На четвртом двору дојездила;
Три јенђије Мара уморила,
Са четвртом двору дојездила.
Кад је дошла двору бијеломе, 10
Запивала танко иза гласа:
„Мили боже, на дару ти вала,
Синоћ сам се чуда нагледала,
Ди рибица у двор воду носи,
Ди жабица било платно били, 15
Ди свекрва своју неву кара:
— Нево моја, не било те мајци,
Ти умори коње и сватове;
Ја не жалим коња ни сватова,
Већ ја жалим свог Ивана сина. 20
Синоћ ми се Иво разболио,
А јутрос је Иво преминуо
Све због тебе младе чекајући.
Проклето ти млико материно,
Којим те је задојила мајка; 25
Жарко сунце помрчало на те,
Сине тебе море однијело!
Кад ни Иве, нек није ни тебе."
