Мајка Мару на далеко дала:
Три дни ода преко поља равна,
А четири про сињега мора.
Мајка Мари доста рува дава,
Ма се Мари мало учинило, 5
Иште Маре коња бабовога.
Ма ли Мари говораше мајка:
„Ал' ћеш, Маре, коња бабовога,
Ал' ћеш, Маре, благослова мога?“
Али Маре говорила мајци: 10
„Не ћу, мајко, благослова твога,
Него 'оћу коња бабовога.“
На то мајка њојзи проговара:
„Ајде збогoм, моја ћери Маре!
Eто теби коња бабовога 15
И ево ти благослова мога:
Здраво, Маре, поље прегазила,
Равно поље и дубоко море,
А кад дошла у бијеле дворе,
Под тобом ми коњиц поклекнуо, 20
Обје прве ноге саломио,
И ти, Маре, у рамену руке!"
Узе Маре коња бабовога
И здраво је поље прегазила,
Равно поље и дубоко море: 25
Како дође пред бијеле дворе,
Под њом ми је коњиц поклекнуо,
Обје прве ноге саломио.
А Марија у рамену руке.
Српске народне пјесме из околине херцегновске и дубровачке, скупио и за штампу приредио Вељко Радојевић, Издање скупљaчeво Фресно, Кал. 1912., стр. 120-121.
