Мајка Анђелија и деспот Јован

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Мајка Анђелија и деспот Јован

Деспсоте се с царем завадио,
У завади три године дана,
Па се утом они помирише
И с лепим се даром дариваше:
Цар деспоту коња поклонио, 5
Деспот цару Марицу дјевојку.
Па беседи славни деспот Ђурђу:
”Чедо моје, Марице дјевојко,
Ако сам те цару поклонио,
Немој ми се потурчити, ћерко!” 10
Ал’ говори Марица дјевојка:
”Да мој бабо, славни деспот-Ђурђу,
Како си ме цару поклонио,
Твојом си ме руком потурчио!”
Том не прошла ни недеља дана, 15
Троја кола иду по Марицу –
Прва кола од сувога злата,
Друга кола од ситна бисера,
Трећа кола од драга камена.
Која јесу од сувога злата, 20
Онде сједи царе господине;
Која јесу од ситна бисера,
Онде сједе младе енђибуле;
А која су од драгог камена,
Она кола иду по Марицу, 25
Одведоше царицу Марицу,
Одведоше у Прилипа града.
А кад длђе петак, турски светац
Сједе царе световати Мару:
”Потурчи се, царице Марице, 30
Да заједно вјеру вјерујемо,
Да заједно у мечад идемо,
Што родимо у наши сараји
Да нам буде једног завичаја!”
Мара ћути, ништа не беседи, 35
Сузе рони низ бијело лице.
Кад ујутру бјео дан освану,
Шеће Мара Омеру ђеверу,
Па му вели царица Марица:
”Ој Омере, мој мили ђевере, 40
Научи ме и посавјетује ме!
Често мени царе досађује –
Како дође петак, турски светац,
Сједне мене царе световати
,Потурчи се, царице Марице, 45
Да заједно вјеру вјерујемо,
Да заједно у мечед идемо,
Што родимо у наши сараји
Да нам буде једног завичаја!’ ”
Ал’ беседи Омере ђевере: 50
”Ја би тебе томе научио,
Ал’ ме немој цару издавати!”
Заклиње се царица Марица
Да Омера издавати неће.
Опет вели Омере ђевере: 55
”Када дође петак, турски светац,
Кад те стане царе световати
,Потурчи се, царице Марице,’
А ти реци цару господару
,Ја се, царе, потурчити нећу 60
Док ми не даш твоју подужбину,
Диван-кућу, ди гости падају,
И џамију, гди с’ Турци клањају!” –
Ђипи царе к’о да се помами:
”То је тебе Омер научио!” 65
Заклиње се царица Марица:
”Није мене Омер научио,
Већ су мене браћа научила
Још кадно сам ја код мајке била!”
Седе царе у стола злаћена, 70
Брже царе ситну књигу пише,
Па је шаље Смедереву граду
До свог таста Смедеревић-Ђурђа
Да му шиље младе поођане.
А кад Ђурђу ситна књига дође, 75
Књигу чтије Смедеревче Ђурђу,
Књигу чтије, дјецу совјетује:
”Дјецо моја, моји соколови,
Кад пођете сестри у пооде,
Старе душе у руку љубите, 80
А младима Бога називајте;
Кад изиђу млади чојаглани,
Ви сиђите са добри коњица,
По колени чоју препузите!”
То зачула Јерина госпоја. 85
Па је дјецу ’вако световала:
”Дјецо моја, моји соколови,
Ког сретнете, буздованом би’те,
Ког стигнете, коњма погазите;
Кад изађу млади чојаглани, 90
Сву им чоју коњма помрсите,
Чојаглане младе погубите –
Да се знаду кад се цару шећу
У пооде две цареве шуре!”
Пре глас дође цару господину 95
Какав су му зулум поправили
До два млада, а царева шура.
Кад су дошли у Прилипа града,
Стефану је очи извадио.
Ал’ беседи цариа Марица: 100
”Гргур ме је томе научио!”
И Гргуру цар очи извади.
Дадоше им младе пратиоце,
Пратише ји Смедереву граду.
Изилази Јерина госпоја 105
Да под дјецом добре коње прими,
Па превати коња Гргурова.
Гргуре је Стеви беседио:
”Ој Стеване, мој брате рођени,
Је л’ ти царе вида оставио – 110
Нешто ми је коњиц заостао?”
Ал’ беседи Гргуру Стеване:
”Како тебе, мој брате рођени,
Так’ и мене царе даривао.
Већ ти узми сабљу од појаса, 115
Па замани до два до три пута –
Ко ће бити тај ће побегнути!”
Кад Јерина саслушала речи,
Она цикну ка’ и љута гуја.
Кад опази славни деспот Ђурђу, 120
Чупа Ђурђу своју сједу браду,
Пак беседи славни деспот Ђурђу:
”Авај мени и до Бога мога,
Ко ће мене до смрти ранити,
Ко ли ће ме стара саранити?” 125
Ал’ беседи млад деспот Стеване:
”Да мој бабо, славни деспот Ђурђу,
Ми ћемо ти по св’јету одити,
Милостињу у браће просити,
Па ћемо те до смрти ранити!” 130
Кад дођоше до првога бана,
До првога, до бана Јована,
Бан ји оба л’јепо дривао,
Дао им је небројено благо
И дао им коња од мегдана. 135
Кад су дошли до другога бана,
До другога, до бана Филипа,
И Филип ји исто л’јепо даривао,
Дао им је небројено благо.
Кад су дошли до трећега бана, 140
До трећега, до бана Ивана,
Бан Иване стао беседити:
”Дјецо моја, два Деспотовића,
Би л’ се тео који оженити?”
Ал’ беседи деспоте Гргуре: 145
”Нисмо пошли да се оженимо,
Већ смо пошли по св’јету б’јеломе
Да милости у браће просимо,
Послала нас наша стара мајка,
Стара мајка, проклета Јерина!” 150
Онда Стеван стаде беседити:
”Ја би ти се оженио, стриче!”
Кад то рече деспоте Стеване,
Иван шеће младој Комненији,
Па је њо’зи тијо беседио: 155
”Комненијо, моја нећакињо,
Би л’ ми пошла за слепа Стевана,
Би л’ ујаку образ освјетлала?”
Комненија говори ујаку:
”Бан-Иване, мој рођени ујко, 160
Што родио, све ти слепо било,
Што удао, све за слепо дао –
Што ће мени данак без сунашца,
Тавна ноћца без сјајна месеца,
Што ће мени Стеван без очију?” 165
Иван шеће младој Анђелији,
Па је њо’зи бане беседио:
”Анђелијо, моја нећакињо,
Би л’ тио пошла за сл’јепа Стевана,
Би л’ ујаку образ освјетлала?” 170
Анђелија ујку одговара:
”Бан-Иване, мој рођени ујко,
Ја би пошла за сл’јепа Стевана,
Ал’ ја нема бијели дарова!”
То зачула млада Комненија, 175
Па беседи сестри Анђелији:
”Пођи, Анђо, пошла у добри час,
Белећемо под’јелити даре!”
Облачи се млада Анђелија,
Па се шеће до ујка Ивана 180
Зарад среће, света благослова,
До Ивана девет метанија,
Целива га у скут и у руку,
Црну земљу, ди пашмагом стаје.
Бан Иване Анђу благослови, 185
И дванајест српскије владика
И четири старе патријаре:
”Што родила, све ти свето било,
И твоје се т’јело посветило!”
Родила је Максима владику 190
И онога деспота Јована. –
Разбоље се деспоте Јоване
У маломе мјесту Беркосову,
Па он болан ситну књигу пише
И дозива Ваистина слугу: 195
”Ваистине, моја вјерна слуго,
Иди, слуго, мјесту Купинову,
До старице Анђелије мајке,
Кажи, слуго, Анђелији мајки
Нек’ се жури, нека брже дође, 200
Нек’ не меси увити колача,
Већ нек’ иде мјесту Беркосову –
Ја се јунак на војску опремам,
У приморје на девет година;
А кад с’ вратиш мјесту Беркосову, 205
Ти удари мјесту Крушедолу,
Моме брату, Максиму владики,
Па му подај ову књигу б’јелу!”
То је слуга за савјет примио,
Па отиде мјесту Купинову 210
На кољено Анђелији мајки,
Њојзи слуга ’вако беседио:
”Анђелијо, наша стара мајко,
Тебе ми је поздравио Јова,
Господару у Срба деспоте, 215
Да му идеш мјесту Беркосову,
Да се журиш и да брже дођеш;
Ти не меси увити колача,
Није време, нит’ се има када –
Деспоте се на војску опрема, 220
У приморје на девет година,
Већ ајдемо мјесту Беркосову!”
Дигоше се мјесту Беркосову,
До славнога места Крушедола –
Службу служи Максиме владика. 225
Књигу даје Ваистине слуга;
Књигу гледа Максиме владика,
Књигу гледа, грозне сузе лије,
Од мајке се руком заклонио
Да не види Анђелија мајка. 230
Приступио Максиме владика,
Па беседи Анђелији мајки:
”Иди, мајко, кроз друме цареве,
Ја ћу, мајко, кроз Фрушку планину,
Ја ћу мога брата уставити!” 235
Шеће мајка кроз друме цареве;
Опазила Анђелија мајка
Ди косачи косе гологлави,
Па беседи Анђелија мајка:
”Ваистине, мога Јове слуго, 240
Што косачи косе гологлави
Кад се Јова на војску опрема?”
Одговара Ваистине слуга:
”Анђелија, наша стара мајко,
Жале, мајко, свога господара – 245
Није шала ни девет недеља,
А камо ли за девет година!”
Опет пита Анђелија мајка:
”Ваистине, мога Јове слуго,
Што жет’оци жању гологлави 250
Кад се Јова на војску опрема?”
Одговара Ваистине слуга:
”Жале, мајко, свога господара –
Није шала ни девет недеља,
А камо ли за девет година!” 255
Кад су дошли близу б’јела двора,
Опет рече Анђелија мајка:
”Ваистине, мога Јове слуго,
Што су наше гологлаве слуге
Кад се Јова на војску опрема?” 260
Одговара Ваистине слуга:
Жале слуге свога господара –
Није шала ни девет недеља,
А камо ли за девет година!”
Кад су ушли у двор на капију, 265
Излазила Јевросима млада,
Црно платно пред мајку стерала.
Ал’ беседи Анђелија мајка:
”Не жали га, снао Јевросима,
Не жали га, жалиће га мајка!” 270
Кад је ушла Анђелија мајка,
Ал’ је Јова на исходу душе;
Чело главе Максиме владика
Њему чати велику молитву.
Беседи му Анђелија мајка: 275
”Чедо моје, деспоте Јоване,
Ти болујеш и оћеш да умреш –
На чему си оставио мајку?”
Болан Јово одговара мајци:
”Лепо сам те оставио, мајко, 280
Лепо мјесто Крушедол намастир,
Да се слави и да се спомиње
Докле текло и св’јета и в’јека!”

Murat Sipan vinjeta.jpg



Извор[уреди]

Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности. Пјесме јуначке најстарије, књига друга, Београд, 1974.