Majka Anđelija i despot Jovan

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu


Majka Anđelija i despot Jovan

Despsote se s carem zavadio,
U zavadi tri godine dana,
Pa se utom oni pomiriše
I s lepim se darom darivaše:
Car despotu konja poklonio, 5
Despot caru Maricu djevojku.
Pa besedi slavni despot Đurđu:
”Čedo moje, Marice djevojko,
Ako sam te caru poklonio,
Nemoj mi se poturčiti, ćerko!” 10
Al’ govori Marica djevojka:
”Da moj babo, slavni despot-Đurđu,
Kako si me caru poklonio,
Tvojom si me rukom poturčio!”
Tom ne prošla ni nedelja dana, 15
Troja kola idu po Maricu –
Prva kola od suvoga zlata,
Druga kola od sitna bisera,
Treća kola od draga kamena.
Koja jesu od suvoga zlata, 20
Onde sjedi care gospodine;
Koja jesu od sitna bisera,
Onde sjede mlade enđibule;
A koja su od dragog kamena,
Ona kola idu po Maricu, 25
Odvedoše caricu Maricu,
Odvedoše u Prilipa grada.
A kad dlđe petak, turski svetac
Sjede care svetovati Maru:
”Poturči se, carice Marice, 30
Da zajedno vjeru vjerujemo,
Da zajedno u mečad idemo,
Što rodimo u naši saraji
Da nam bude jednog zavičaja!”
Mara ćuti, ništa ne besedi, 35
Suze roni niz bijelo lice.
Kad ujutru bjeo dan osvanu,
Šeće Mara Omeru đeveru,
Pa mu veli carica Marica:
”Oj Omere, moj mili đevere, 40
Nauči me i posavjetuje me!
Često meni care dosađuje –
Kako dođe petak, turski svetac,
Sjedne mene care svetovati
,Poturči se, carice Marice, 45
Da zajedno vjeru vjerujemo,
Da zajedno u mečed idemo,
Što rodimo u naši saraji
Da nam bude jednog zavičaja!’ ”
Al’ besedi Omere đevere: 50
”Ja bi tebe tome naučio,
Al’ me nemoj caru izdavati!”
Zaklinje se carica Marica
Da Omera izdavati neće.
Opet veli Omere đevere: 55
”Kada dođe petak, turski svetac,
Kad te stane care svetovati
,Poturči se, carice Marice,’
A ti reci caru gospodaru
,Ja se, care, poturčiti neću 60
Dok mi ne daš tvoju podužbinu,
Divan-kuću, di gosti padaju,
I džamiju, gdi s’ Turci klanjaju!” –
Đipi care k’o da se pomami:
”To je tebe Omer naučio!” 65
Zaklinje se carica Marica:
”Nije mene Omer naučio,
Već su mene braća naučila
Još kadno sam ja kod majke bila!”
Sede care u stola zlaćena, 70
Brže care sitnu knjigu piše,
Pa je šalje Smederevu gradu
Do svog tasta Smederević-Đurđa
Da mu šilje mlade poođane.
A kad Đurđu sitna knjiga dođe, 75
Knjigu čtije Smederevče Đurđu,
Knjigu čtije, djecu sovjetuje:
”Djeco moja, moji sokolovi,
Kad pođete sestri u poode,
Stare duše u ruku ljubite, 80
A mladima Boga nazivajte;
Kad iziđu mladi čojaglani,
Vi siđite sa dobri konjica,
Po koleni čoju prepuzite!”
To začula Jerina gospoja. 85
Pa je djecu ’vako svetovala:
”Djeco moja, moji sokolovi,
Kog sretnete, buzdovanom bi’te,
Kog stignete, konjma pogazite;
Kad izađu mladi čojaglani, 90
Svu im čoju konjma pomrsite,
Čojaglane mlade pogubite –
Da se znadu kad se caru šeću
U poode dve careve šure!”
Pre glas dođe caru gospodinu 95
Kakav su mu zulum popravili
Do dva mlada, a careva šura.
Kad su došli u Prilipa grada,
Stefanu je oči izvadio.
Al’ besedi caria Marica: 100
”Grgur me je tome naučio!”
I Grguru car oči izvadi.
Dadoše im mlade pratioce,
Pratiše ji Smederevu gradu.
Izilazi Jerina gospoja 105
Da pod djecom dobre konje primi,
Pa prevati konja Grgurova.
Grgure je Stevi besedio:
”Oj Stevane, moj brate rođeni,
Je l’ ti care vida ostavio – 110
Nešto mi je konjic zaostao?”
Al’ besedi Grguru Stevane:
”Kako tebe, moj brate rođeni,
Tak’ i mene care darivao.
Već ti uzmi sablju od pojasa, 115
Pa zamani do dva do tri puta –
Ko će biti taj će pobegnuti!”
Kad Jerina saslušala reči,
Ona ciknu ka’ i ljuta guja.
Kad opazi slavni despot Đurđu, 120
Čupa Đurđu svoju sjedu bradu,
Pak besedi slavni despot Đurđu:
”Avaj meni i do Boga moga,
Ko će mene do smrti raniti,
Ko li će me stara saraniti?” 125
Al’ besedi mlad despot Stevane:
”Da moj babo, slavni despot Đurđu,
Mi ćemo ti po sv’jetu oditi,
Milostinju u braće prositi,
Pa ćemo te do smrti raniti!” 130
Kad dođoše do prvoga bana,
Do prvoga, do bana Jovana,
Ban ji oba l’jepo drivao,
Dao im je nebrojeno blago
I dao im konja od megdana. 135
Kad su došli do drugoga bana,
Do drugoga, do bana Filipa,
I Filip ji isto l’jepo darivao,
Dao im je nebrojeno blago.
Kad su došli do trećega bana, 140
Do trećega, do bana Ivana,
Ban Ivane stao besediti:
”Djeco moja, dva Despotovića,
Bi l’ se teo koji oženiti?”
Al’ besedi despote Grgure: 145
”Nismo pošli da se oženimo,
Već smo pošli po sv’jetu b’jelome
Da milosti u braće prosimo,
Poslala nas naša stara majka,
Stara majka, prokleta Jerina!” 150
Onda Stevan stade besediti:
”Ja bi ti se oženio, striče!”
Kad to reče despote Stevane,
Ivan šeće mladoj Komneniji,
Pa je njo’zi tijo besedio: 155
”Komnenijo, moja nećakinjo,
Bi l’ mi pošla za slepa Stevana,
Bi l’ ujaku obraz osvjetlala?”
Komnenija govori ujaku:
”Ban-Ivane, moj rođeni ujko, 160
Što rodio, sve ti slepo bilo,
Što udao, sve za slepo dao –
Što će meni danak bez sunašca,
Tavna noćca bez sjajna meseca,
Što će meni Stevan bez očiju?” 165
Ivan šeće mladoj Anđeliji,
Pa je njo’zi bane besedio:
”Anđelijo, moja nećakinjo,
Bi l’ tio pošla za sl’jepa Stevana,
Bi l’ ujaku obraz osvjetlala?” 170
Anđelija ujku odgovara:
”Ban-Ivane, moj rođeni ujko,
Ja bi pošla za sl’jepa Stevana,
Al’ ja nema bijeli darova!”
To začula mlada Komnenija, 175
Pa besedi sestri Anđeliji:
”Pođi, Anđo, pošla u dobri čas,
Belećemo pod’jeliti dare!”
Oblači se mlada Anđelija,
Pa se šeće do ujka Ivana 180
Zarad sreće, sveta blagoslova,
Do Ivana devet metanija,
Celiva ga u skut i u ruku,
Crnu zemlju, di pašmagom staje.
Ban Ivane Anđu blagoslovi, 185
I dvanajest srpskije vladika
I četiri stare patrijare:
”Što rodila, sve ti sveto bilo,
I tvoje se t’jelo posvetilo!”
Rodila je Maksima vladiku 190
I onoga despota Jovana. –
Razbolje se despote Jovane
U malome mjestu Berkosovu,
Pa on bolan sitnu knjigu piše
I doziva Vaistina slugu: 195
”Vaistine, moja vjerna slugo,
Idi, slugo, mjestu Kupinovu,
Do starice Anđelije majke,
Kaži, slugo, Anđeliji majki
Nek’ se žuri, neka brže dođe, 200
Nek’ ne mesi uviti kolača,
Već nek’ ide mjestu Berkosovu –
Ja se junak na vojsku opremam,
U primorje na devet godina;
A kad s’ vratiš mjestu Berkosovu, 205
Ti udari mjestu Krušedolu,
Mome bratu, Maksimu vladiki,
Pa mu podaj ovu knjigu b’jelu!”
To je sluga za savjet primio,
Pa otide mjestu Kupinovu 210
Na koljeno Anđeliji majki,
Njojzi sluga ’vako besedio:
”Anđelijo, naša stara majko,
Tebe mi je pozdravio Jova,
Gospodaru u Srba despote, 215
Da mu ideš mjestu Berkosovu,
Da se žuriš i da brže dođeš;
Ti ne mesi uviti kolača,
Nije vreme, nit’ se ima kada –
Despote se na vojsku oprema, 220
U primorje na devet godina,
Već ajdemo mjestu Berkosovu!”
Digoše se mjestu Berkosovu,
Do slavnoga mesta Krušedola –
Službu služi Maksime vladika. 225
Knjigu daje Vaistine sluga;
Knjigu gleda Maksime vladika,
Knjigu gleda, grozne suze lije,
Od majke se rukom zaklonio
Da ne vidi Anđelija majka. 230
Pristupio Maksime vladika,
Pa besedi Anđeliji majki:
”Idi, majko, kroz drume careve,
Ja ću, majko, kroz Frušku planinu,
Ja ću moga brata ustaviti!” 235
Šeće majka kroz drume careve;
Opazila Anđelija majka
Di kosači kose gologlavi,
Pa besedi Anđelija majka:
”Vaistine, moga Jove slugo, 240
Što kosači kose gologlavi
Kad se Jova na vojsku oprema?”
Odgovara Vaistine sluga:
”Anđelija, naša stara majko,
Žale, majko, svoga gospodara – 245
Nije šala ni devet nedelja,
A kamo li za devet godina!”
Opet pita Anđelija majka:
”Vaistine, moga Jove slugo,
Što žet’oci žanju gologlavi 250
Kad se Jova na vojsku oprema?”
Odgovara Vaistine sluga:
”Žale, majko, svoga gospodara –
Nije šala ni devet nedelja,
A kamo li za devet godina!” 255
Kad su došli blizu b’jela dvora,
Opet reče Anđelija majka:
”Vaistine, moga Jove slugo,
Što su naše gologlave sluge
Kad se Jova na vojsku oprema?” 260
Odgovara Vaistine sluga:
Žale sluge svoga gospodara –
Nije šala ni devet nedelja,
A kamo li za devet godina!”
Kad su ušli u dvor na kapiju, 265
Izlazila Jevrosima mlada,
Crno platno pred majku sterala.
Al’ besedi Anđelija majka:
”Ne žali ga, snao Jevrosima,
Ne žali ga, žaliće ga majka!” 270
Kad je ušla Anđelija majka,
Al’ je Jova na ishodu duše;
Čelo glave Maksime vladika
Njemu čati veliku molitvu.
Besedi mu Anđelija majka: 275
”Čedo moje, despote Jovane,
Ti boluješ i oćeš da umreš –
Na čemu si ostavio majku?”
Bolan Jovo odgovara majci:
”Lepo sam te ostavio, majko, 280
Lepo mjesto Krušedol namastir,
Da se slavi i da se spominje
Dokle teklo i sv’jeta i v’jeka!”

Murat Sipan vinjeta.jpg



Izvor[uredi]

Srpske narodne pjesme iz neobjavljenih rukopisa Vuka Stef. Karadžića, Srpska akademija nauka i umetnosti, Odeljenje jezika i književnosti. Pjesme junačke najstarije, knjiga druga, Beograd, 1974.