Марко укида свадбарину

Извор: Викизворник


Марко укида свадбарину

Pодранио Краљевићу Марко,
На уранку уз бојно Косово.
Истом дође до воде Језера
И он нађе Косовку дјевојку,
Сјела млада код воде Језера, 5
Ронећ сузе низ бијело лице;
И бише јој коса пос'једила.
Божју помоћ назива јој Марко,
Називао, те је упитао:
„Бога теби Косовко дјевојко! 10
„Броз кога си срећу изгубила?
„Јал' броз мајке, јал' броз родитеља,
„Јал' броз брата јали броз сестрице,
„Јал' си драга од бога проклета?
„Рониш сузе низ бијело лице, 15
„Што си сјела код воде Језера,
„Што ли ти је коса пос'једила?“
Одговара Косовка дјевојка:
„Шта ме питаш незнани делија?
„Када мени помоћи не мореш. 20
„Hјесам драги среће изгубила,
„Све ћу теби право казивати:
„Ни броз брата нити броз сестрице,
„Ни броз мајке, ни броз родитеља,
„Нит сам драги од бога проклета. 25
„Што сам сјела код воде Језера,
„Роним сузе низ бијело лице,
„Што л' ми тужној коса посједила -
„Ево има девет годин' дана,
„Црни Арап дође преко мора 30
„И од цара закупи Косово,
„На Косово зулум наметнуо,
„Наметнуо велике хараче,
„А на момке и младе дјевојке.
„Ко с' удаје тријест дукат даје, 35
„Ко се жени тријест и четири;
„Који нема да плати хараче,
„Арап њему одсијече главу.
„У мене су браћа сиромаштна,
„Те не маду да једнога даду; 40
„За то сам ти срећу изгубила.
„Још је већи зулум наметнуо:
„Која му се допане дјевојка,
„Осам дана буде њему слуга,
„А у вече буде њему љуба; 45
„Зато волим у воду скочити,
„У Језеру вијек вјековати;
„Нег' љубити земљи душманина."
Упита је Краљевићу Марко:
„Богом ти је Косовка дјевојко! 50
„Кажи мени за његове дворе!“
Одговара Косовка дјевојка:
„Што ти питаш за дворе његове?
„Ваља идеш плаћати хараче
„Може бит' си јединац у мајке, 55
„Не'ш имати платити харача,
„Арап ће ти одсијећи главу,
„А млад јунак квар је да погинеш.“
Марко се вати руком у џепове
И потеже тридесет дуката, 60
Те их даје лијепој дјевојци:
„Држ' дјевојко, док ти срећа дође,
„Кажи мени за дворе његове,
„Да га идем јунак походити!“
Одговара Косовка дјевојка: 65
„О, богом ти, незнани делија!
„Лако 'ш наћи дворе Арапове:
„Када дођеш на поље Косово,
„Окрени се с десна на лијево.
„Па 'ш виђети дворе Арапове; 70
„Двори су му лимом покривени
„И к ведром су небу изведени,
„Око двора камена авлија,
„Сва јуначким глав'ма окићена.
„Од тужније младих Косоваца.“ 75
Разигра се Марко пре Косова,
Он ма'нита шарца разиграва:
Из копита пуцају громови.
Из зуба му огањ ватра с'јева.
Из ноздрва модар пламен лиже, 80
Из очију иде у година,[1]
Из ушију вјетар попувује,
Те разгони маглу по Косову
Сам се собом разговара Марко:
„Тужни моји жалосни Косовци, 85
„У 'во вр'јеме шта сте дочекали?
„Арапина, да он вами суди,
„Те срамоте трпити не можем,
„Ево ћу вас данас избавити,
„Ал' се грдни рана достајати.“ 90
То виђеше слуге Арапове,
На Косову виђеше јунака
И Арапу своме казивају:
„О, Арапе, мио господаре!
„Ено јунак јаше пре Косова 95
„И свог коња ма'нит разиграва:
„Из копита пуцају громови,
„Из зуба му огањ ватра с'јева,
„Из ноздрва модар пламен лиже,
„Из очију иде му година, 100
„Из ушију вјетар попувује,
„Те разгони маглу по Косову.
„Није коњић, ка' што су коњићи,
„Сав је шарен, као и говече;
„Нити је јунак, ка' што су јунаци, 105
„Нешто му се у зубима црни,
„Као јање од године дана.
„О, Арапе, мио господаре:
„Сва прилика биће мегданџија.“
Арапин је 'вако говорио: 110
„Бога ј' вами, моје слуге в'jерне!
„Ако јунак буде мегданџија,
„Шњим ћу ласно мегдан предобити;
„Ако буде јунак на погледу,
„Ако иде плаћати хараче, 115
„Нећу њему никаква харача;
„Ван ћу њему одсијећи главу.“
Они тако у ријечи бише,
Али рупи Краљевићу Марко,
Арапину дође пред шатора, 120
Кад познаше слуге Арапове
Да је главом Краљевићу Марко,
Сви пред Марком капе поскидаше,
Под доламу сабље сакриваше.
Уђе Марко под б'jеле шаторе, 125
Арап сједи ладно пије вино
И служи га млада и дјевојка.
Божју помоћ назива му Марко,
A Арап му чашу вина дава.
Ал' му Марко на то одговара: 130
„Та ја с тобом не ћу гостовати,
„Ван далеко морам путовати,
„Ево идем по младу дјевојку,
„Сад ми кажи, што се ође плаћа!“
Арап њему 'вако одговара: 135
„Зар ти незнаш један Циганине,
„Зар ти незнаш, што се ође плаћа?
„Ко с удаје тријест дукат' даје.
„Ко се жени тридесет и четри;
„Није квара да ти триста дадеш, 140
„Какав јеси јунак на погледу."
Ал' се 'вати Краљевићу Марко
Десном руком у џепове своје
И извади три дуката златна:
„Ha, Арапе, то ти свадбарина: 145
„Кад се вратим ја ти харач платим."
Арап њему оштро одговара:
„Од', отале, један зулумћару!
„Та код мене вересије нема:
„Oђека се с готовином плаћа.“ 150
Још поскочи црни Арапине,
Па он трже перна буздована,
Те удари Краљевића Марка;
Ал' се Марко гротно насмијао
И Арапу 'вако говорио: 155
„О будало, црна Арапино!
„Ал' се шалиш, ал' за збиље тучеш?“
Арап њему 'вако одговара:
„Не шалим се, бре, за збиље тучем.“
А Марко му тијо говорио: 160
„Не будали, црна Арапино!
„Не ћерај ми бува из кожуха
„И ја нешто имам буздована;
„Де, Арапе, да ти зајам вратим!"
Трже Марко перна буздована 165
И удари црног Арапина,
У зло га је мјесто погодно,
Међу очи, ђе с обрве вежу:
Удари га у чело јуначко
И грдне му већ ране зададе, 170
А којијем мелем не помаже.
Пуче глава на тринајст комада.
Арап своје зубе искељио,
Марко мисли, да се насмијао.
И Марко је 'вако говорио: 175
„О, Арапе, нешто збиља шале,
„Ти си јако од већ меке главе,
„Ја се шалим, теби очи скачу.“
Узе Марко сабљу у десницу,
Те посјече слуге Арапове. 180
Четрдесет Марко пос'јекао,
А четири само оставио,
Нека дају телал по Косову:
Нек се жене млађани јунаци
Нек с' удају лијепе дјевојке 185
Те не треба плаћати харача;
Укинут је зулум са Косова,
Укин'о га Краљевићу Марко.
Све Косово на ноге устало,
Подвикује велико и мало: 190
„Блажена је свака она мајка,
„Која таког породи јунака,
„А сокола Краљевића Марка;
„Света сиса што га ј' задојила,
„Кад укину зулум са Косова, 195
„Те опрости момке и дјевојке!“
Ала, Марко, на твоје поштење!
А народу од бога проштење!



Референце[уреди]

  1. Киша

Извор[уреди]

  • Српске народне пјесме слијепца Раде Рапајића. Вјерно прибељежио и за штампу приредио Манојло Кордунаш, Збирка српских народних умотворина из Горње Крајине, књига II, у Новом Саду, издање и штампа А. Пајевића, 1892., стр. 184-190.