Порасла је у Нови наранча,
Гојила је Новкиња ђевојка:
У зиму је свилом завијала,
А у љето водом посипала;
Док ђевојка узгоји наранчу, 5
Моли Бога Новкиња ђевојка,
Да јој роди жутица наранча,
Три наранче жуте да јој роди;
Моли Бога, умолила га је:
Родиле јој три наранче жуте: 10
Једну посла дужду Млетачкоме,
Другу шаље цару честитоме,
Трећу посла у Прилипу Марку.
Коју посла дужду Млетачкоме,
А њој дужде одашиље даре, 15
Дарова јој злаћену филугу;
Коју посла цару у Стамболу,
Царе њојзи огледало сјајно;
Коју посла у Прилипу Марку,
Марко њојзи коња у јунака. 20
Кад дарови у Нови дођоше,
Даре гледа Новкиња ђевојка,
Па овако поче бесједити:
„Мала фала дужду од Млетака
„На његовој злаћеној филуги: 25
„Н’јесам мрнар, да по мору шетам,
„Но ђевојка, на пенџер да везем;
„Мања фала цару честитоме
„На његову сјајну огледалу:
„Ја сам млада огледало сама; 30
„Него фала Краљевоме Марку,
„Што ми посла коња и јунака!
„Марко знаде, што је за ђевојку."
Српске народне пјесме, скупио их и на свјет издао Вук Стефановић Караџић, књига прва, у којој су различне женске пјесме, државно издање, Биоград, Штампарија Краљевине Србије, 1891, стр. 638-639.
