Марко Краљевић у једренској тавници
Сан уснила мајка Краљевића,
Ђе се сави шаровита гуја.
На Шаргана под танку јелику,
Пак све хвата 'тиће соколиће,
Соколиће и друге пилиће, 5
Под крилима ждере и прождире,
Глава јој се на Шарган извила,
До Једрене крајем дохватила;
Кад је она так'и сан уснила,
Ода сна се брзо пробудила, 10
Своме сину санак казивала,
А Марко јој сједе бесједити:
»Бе, не лудуј, моја мила мајко,
Ја се данас у планину спремам,
Даја ловим по Шарган планини: 15
Сан је клапња, а Бог је истина!
Бог ће дати пак ће добро бити,
Ја ћу сваког лова наловити«.
Хитро Марко на ноге скочио,
Једну мјешку винца наточио, 20
Једну винца, а другу ракије,
Кад урани, да пије ракије,
Кад с' угрије, да с' винца напије.
Пак опреми дебела Шарина,
Шарину се на сриједу баци
Право оде на Шарган планину,
Кад изиђе на Шарган планину,
Он разјаха дебела Шарина,
Пак се жедан напојио вина,
Свеза Шарца за танку јелику,
Пак он заспа кајно јање лудо,
Да виш' сада јада изненада,
Враг нанесе Арбанаса Неда,
И са њиме седам браћенаца,
Кад нађоше Краљевића Марка,
Ђе он спава под јелом зеленом,
Сви до Марка коње доћераше,
Заспо Марко, кајно јање лудо,
На руци му соко 'тица сива,
Када соко опази делије,
Цикну соко и два и три пута,
Да пробуди господара свога,
Док пробуди, Турци притискоше,
Од бедре му сабљу отпасаше,
Притискоше, савезаше Марка,
Свезаше му руке наопако,
Од лаката, таман до ноката,
Из ноката црна љева крвца,
Привезаше Марка за Шарина,
Пак Шарина коња поведоше,
Одведоше Марка и Шарина,
Одведоше у Једрену б'јелу,
До Турчина везир Једренлије,
Пак на њему пешкеш учинише,
А то везир једва дочекао,
И велики шемлук учинио,
На Једрени пукоше топови,
Седемдесет један за другијем,
Шемлук чини везир Једренлија,
Јер је љуту ухватио гују
Љуту гују турску крвопију,
Крвопију Краљевића Марка,
Бацио га на дно у тавницу,
Те делије добро дароваше,
По добра им коња дароваше,
Арбанасу стотину дуката,
И ђогата коња за јахања.
Јадан Марко паде у тавницу,
А на крилу држи соко 'тицу,
Пак сокола свога миловаше:
»Сад што ћемо, соко 'тица сива,
Ко ли ће нас сада избавити,
Из тавнице једренског везира?«
Тако стаде годиницу дана,
Књиге спрема на четири стране,
Ал' га нико избавит не може,
Јал' не може јали не смијаше,
Кад изиђе годиница дана,
А наступи друга годиница,
Већ се Марку додијало љуто,
Тавнујући, јаде јадујући,
Пак шарену књигу направио,
Те је спреми до Призрена града,
А на руке побратиму своме,
Побратиму Обилић Милошу,
У књизи му 'вако говораше:
»Побратиме, Обилић Милоше
Ил' не чујеш, ил' не хајеш за ме,
Ђе су мене ухватили Турци,
Ухватили љути Арбанаси.
На планини санак боравећи,
На планини под јелом зеленом,
Одвели ме у Једрену б'јелу,
Предали ме једренском везиру,
Турио ме везир у тавницу
Ев' имаде годиница дана?
Да си брже до Једрене б'јеле,
Чуо јесам ђе говоре Турци,
Да ће мене извести у поље,
У суботу која трећа дође,
И повести два црна Арапа,
Два Арапа два мрка џелата,
Онђе ће ми посијећи главу,
Да си брже до Једрене б'јеле,
И поведи Бановић Секулу,
Не бисте ли мене избавили,
Из тавнице, а из турске руке,
Та да сте ви, браћо, запа'нули,
Преко мора четер'ест конака,
Опет би вас потражио Марко.«
Кад је так'у књигу направио,
Даде књигу соко 'тици сивој,
А соко је књигу прихватио,
Прихватио под бијело крило,
Пак полеће соко 'тица сива,
Часом соко до Призрена сиђе,
Пак он паде на бијелу кулу,
На бијелу кулу Милошеву,
Пак се сави кули на пенџере,
А удари крилим' у пенџере,
Џами му се отворише сами.
Кад ту сједи Обилић Милоше,
А до њега Бановић Секула,
До Секуле са Змијања Рајко,
Они сједе хладно пију вино.
Сив се соко сави на кољено,
На кољено Обилић Милошу,
А Милош га рукам' прихватио,
Па му глади соколово перје:
»Благо мени до Бога милога
Ово соко Краљевића Марка,
Ев' имаде годиница дана,
Ништа не знам за мог побратима,
Свуд сам скито и за Марка пито,
Нема друма куд је пролазио,
Ни тавнице ђе се осужњио,
Ни мејдана ђе је погинуо,
Ни бедема на ком му је глава,
А сад ће ми казат 'тица сива,
Оћу л' виђет побратима жива.«
Милош виђе ђеје књигоноша,
Пак му књигу под крилијем нађе,
На њој Милош печат разломио,
Разломио, пак је проучио,
До пола је бјеше проучио,
А од пола на ноге скочио,
Пак завика грлом бијелијем :
»Мој Секуле, мој брате милосни,
Нерођени кајно и рођени !
Брже спремај два коња велика.«
А кад зачу са Змијања Рајко,
Он говори Обилић Милошу:
»Жао ми је данас останути,
Да ти 'оћеш мене послушати,
Кад ти не би врло мрско било,
А мени би врло мило било,
Да ја с вама до Једрене сиђем,
Јер је Марко јунак од старина,
Да му с' и ја у невољи нађем,
И ја њему ко што и он мени,
Кад ме прије Арап ухватио,
На Марици на води студеној,
Да ме није Марко избавио,
Доиста ме погубити шћаше.«
Кад то зачу војвода Милоше,
Обојица Рајка послушаше,
Сва тројица коње посједоше,
Пак одоше до Једрене б'јеле,
Коње гоне и дневи и ноћи,
Док дођоше у Једрену б'јелу,
Кад дођоше у Једрену б'јелу,
У Једрену у пјану механу,
Пред механом коње разјахаше,
А слуге им коње прихватише,
А војводе редом посједоше,
Крчмарица вино послужила,
Кад се Срби винца напојише,
Онда рече Обилић Милоше:
»Ја Бога ти, млада крчмарице!
Има л' овђе меса крметине,
Крметине јали срнетине,
Чим ће с' ово мезетити пиво?«
А вели му млада крчмарица:
»Бе не лудуј, незнана делијо!
Није ово краљева полица,
Већ је ово царева столица,
Не једе се овђе крметина,
Све су овђе совте и вајизи,
Овђе нема Срба ниједнога,
Осјем један Краљевићу Марко,
Ал' је и он пао у тавницу,
Ев' имаде годиница дана,
Копиљан се ни пуштити неће,
Кад је прије мени долазио,
Све ми пиво верисијом пио,
Са шибалом пакленијем бијо:
Да му тражим месо крметину,
Да мезети црвенику вино,
Виш' га никад замезетит неће!«
Кад то зачу Обилић Милоше
Овако је њојзи говорио:
»Ја вјере ти, крчмарице млада!
Јеси л' чула ђе говоре Турци:
Оће л' посјећ једног зулумчара,
Зулумчара Краљевића Марка,
Да ја могу знати, ја виђети,
Ђе ће они њега погубити,
И ја би му ишо на виђење,
Да му виђу посјечену главу,
Кад му русу посијеку главу,
И мени је љуто додијао,
Кад ме једном Марко у'апсио,
Как'а му је проклета тавница,
Ниже куле у пољу широку,
Коме није додијала пуста?«
А вели му млада крчмарица:
»А вјере ми, незнана делијо!
Ако ти се мило придесити,
Кад Маркову посијеку главу,
Сјутра пеш се бели придесети,
Како сјутра бијел дан осване,
Кад осване и сунце огране,
Извешће га у поље једренско,
Извешће га педесет делија,
Давно бише њега погубили,
Већ чекају Арбанаса Неда,
Док им Недо из Стамбола дође,
Нека види кад погубе Марка,
Јер је њега савезао Недо,
Са његово седам Арбанаса,
Није Марко мала ћесеџија,
Већ је свиња која пије вина!
Додиј'о је цару и ћесару,
Друмове је млоге затворио,
А механе празне оставио
А ђемије низ воду спремио,
Ђемиџије млоге подавио,
А капије млоге оборио.
Са топузом на бијелу дану;
Он је млого осијеко глава,
И појео јаловијех брава,
Оцвијељо сиротињу љуту,
А и своју огр'јешио душу,
Виш' се никад огријешити неће:
Јуче зборе два гласна телала:
Не бојте се, младе крчмарице,
Ако вам је додијао Марко,
Виш' вам никад додијати неће,
Што је досад учинио Марко,
Нека буде на његову душу,
А од данас све на нашу душу.«
Кад то рече млада крчмарица,
Онда Милош сједе бесједити:
»Крчмарице, донеси ми пива,
Да напојим себе и дружину,
Сјутра ћемо сићи у лужину,
Пак виђети посјечена Марка.«
Кад то зачу млада крчмарица,
Донесе им једну купу вина,
Једну купу вина замеђена,
Која држи четрнајест ока,
Замеђена и зашећерена:
»Ето вама црвенике вина,
То је вама џаба од механе,
Од механе крчмарице Заке.«
А Милош је купу прихватио,
А наздрави Бановић Секулу:
»Здрав код мене, што с' гори од мене!
Да пијемо да се веселимо!«
То здравише, пак се напојише
И ту тавну ноћцу заноћише,
Заноћише, пак је преноћише,
Кад ујутру јутро освануло,
Освануло и сунце грануло,
Отвори се на граду капија,
А изиђе педесет делија,
А за њима тридесет медија,
Из Медине 'оиа и вајиза,
А за њима дванајест кадија,
И тридесет и два барјактара,
Кад се диже из Једрене војска,
Што им носе пред војском барјаке,
А за њима везир Једренлија,
Око њега стотину делија,
Сеирџијам ни есаба нема,
Што је прво педесет делија,
Међу њима четири сеиза,
Они воде Маркова Шарина,
У четири чатали јулара,
Прекрили га бугар-кабаницом
С обје стране до зелене траве,
А за Шарца привезали Марка,
Свезане му на плећима руке,
А о врату сабља објешена,
Они воде кроз чаршију Марка,
Око себе погледује Марко,
Џе ће виђет побратима кога,
Ал' не виђе ниђе ни једнога;
Одведоше низ чаршију Марка,
У једренско у поље гтироко,
Кад сиђоше у поље широко,
Па на башка разредише Турке,
Насред полл Марка и делије,
На врх пол>а везир Једренлија,
А око њег' остале делије,
Сеирџије ближе прилазише.
Кад виђеше три добра јунака,
Ђе ће њима погинути Марко,
Из механе на ноге скочише,
Пред механом коње посједоше,
Низ чаршију коње оћераше,
Из чаршије у поље широко,
Кад се равна поља прихватише,
Успореду коње заставише,
Те се једном пива обредише,
Ја када се браћа накитише,
Дебелијем кон>'ма притужише,
Док сиђоше пољу на ширину,
Кад сиђоше Марку и Шарину.
Око себе погледује Марко,
Ђе ће виђет коња, јал' јунака,
Од Србије свога завичаја,
Јал' Милошајали ко Милоша,
Док угледа војводу Милоша,
А за њиме два млада коњика,
Пригрнули бугар-кабанице,
Пак покрили себе и парипе,
Да сакрију о бедрици ћорде,
Да се томе не осјете Турци.
Кад их виђе Краљевићу Марко,
Када виђе Милошево лице,
Жарко га је огријало сунце,
Таман Срби коње доћераше,
А џелати сабље повадише,
Повадише два Арапа црна,
Два Арапа два мрка џелата,
Да посјеку Краљевића Марка.
Кад то виђе Обилић Милоше,
Док завика Милош са ждралина:
»Стан'те, браћо, два мрка џелата!
Да вам дадем сабљу заковану.
Којом ћете погубити Марка.
Погубити мрка Каурина.
Он је мога погубио баба.
Овом сабљом, проклета му рука!
Пак сам чуо и кажу ми људи,
Ђе сте скоро ухватили Марка,
Пак ћете га данас погубити,
Пак сам дошо и сабљу донио.
Нек му она посијече главу.«
Кад то чуше аге Једренлије,
Заставише два мрка џелата.
Пак пустише Милоша до Марка,
Кад му приђе Обилић Милоше,
Зубом шкричу, док му сабља сијну,
Сабљом махну о'сијече главу,
Посијече Арапина црна.
Обазре се Милош на другога,
Кад му Секул одсијеко главу,
Пак до Марка Милош долазио,
Пресјече му свезе на рукама,
Кад се Марко руку добавио,
И за бритку сабљу прихватио,
До Шарина коња доскочио,
Док долеће до коња Шарина,
Неколико о'сијече глава,
Кад усједе на коња Шарина,
У делије јуриш учинише,
У широку пољу једренскоме,
Милош гони, Марко дочекује,
Марко гони, Секул дочекује,
Све прескаче коње и јунаке,
И јуначке о'сијеца главе,
Марко вели: »Не дај тамо, Рајко!«
Рајко вели: »Ђе си брате, Марко?« 375
Рајко гони, Марко дочекује,
Четворица поље погазише.
У ширину на четири стране,
Три стотине глава о'сјекоше,
Што л' делије, што ли сеирџије. 380
Ту се проли крвца до кољена,
Пак војводе коње повратише,
Да потраже пашу Једренлију,
А везир се мудар догодио,
Кад се стаде крвца прољевати, 385
На готова коња закрочио,
Плећи даде, а бјежати стаде,
Пак побјеже граду на капију,
А војводе коње повратише,
Оћераше на нову чаршију, 390
Док изишли на врх од чаршије,
Сву чаршију редом затворили.
Док дођоше до пјане механе,
Пред механом коње заставише,
Заставише, па их разјахаше, 395
Уљегоше у пјану механу,
Ухватише крчмарицу Заку,
Марко киде паклену канџију,
Пак је стаде ударати њоме,
А црна је крвца пољеваше, 400
Обукоше воштану кошуљу,
Обукоше, пак је запалише,
Нека гори издајица клета!
Источише вино и ракију,
Пак дебеле коње посједоше 405
Оћераше завичају своме.
И одоше здраво и весело.
Весела им довијека мајка!
