Marko Kraljević u jedrenskoj tavnici
San usnila majka Kraljevića,
Đe se savi šarovita guja.
Na Šargana pod tanku jeliku,
Pak sve hvata 'tiće sokoliće,
Sokoliće i druge piliće, 5
Pod krilima ždere i proždire,
Glava joj se na Šargan izvila,
Do Jedrene krajem dohvatila;
Kad je ona tak'i san usnila,
Oda sna se brzo probudila, 10
Svome sinu sanak kazivala,
A Marko joj sjede besjediti:
»Be, ne luduj, moja mila majko,
Ja se danas u planinu spremam,
Daja lovim po Šargan planini: 15
San je klapnja, a Bog je istina!
Bog će dati pak će dobro biti,
Ja ću svakog lova naloviti«.
Hitro Marko na noge skočio,
Jednu mješku vinca natočio, 20
Jednu vinca, a drugu rakije,
Kad urani, da pije rakije,
Kad s' ugrije, da s' vinca napije.
Pak opremi debela Šarina,
Šarinu se na srijedu baci
Pravo ode na Šargan planinu,
Kad iziđe na Šargan planinu,
On razjaha debela Šarina,
Pak se žedan napojio vina,
Sveza Šarca za tanku jeliku,
Pak on zaspa kajno janje ludo,
Da viš' sada jada iznenada,
Vrag nanese Arbanasa Neda,
I sa njime sedam braćenaca,
Kad nađoše Kraljevića Marka,
Đe on spava pod jelom zelenom,
Svi do Marka konje doćeraše,
Zaspo Marko, kajno janje ludo,
Na ruci mu soko 'tica siva,
Kada soko opazi delije,
Ciknu soko i dva i tri puta,
Da probudi gospodara svoga,
Dok probudi, Turci pritiskoše,
Od bedre mu sablju otpasaše,
Pritiskoše, savezaše Marka,
Svezaše mu ruke naopako,
Od lakata, taman do nokata,
Iz nokata crna ljeva krvca,
Privezaše Marka za Šarina,
Pak Šarina konja povedoše,
Odvedoše Marka i Šarina,
Odvedoše u Jedrenu b'jelu,
Do Turčina vezir Jedrenlije,
Pak na njemu peškeš učiniše,
A to vezir jedva dočekao,
I veliki šemluk učinio,
Na Jedreni pukoše topovi,
Sedemdeset jedan za drugijem,
Šemluk čini vezir Jedrenlija,
Jer je ljutu uhvatio guju
Ljutu guju tursku krvopiju,
Krvopiju Kraljevića Marka,
Bacio ga na dno u tavnicu,
Te delije dobro darovaše,
Po dobra im konja darovaše,
Arbanasu stotinu dukata,
I đogata konja za jahanja.
Jadan Marko pade u tavnicu,
A na krilu drži soko 'ticu,
Pak sokola svoga milovaše:
»Sad što ćemo, soko 'tica siva,
Ko li će nas sada izbaviti,
Iz tavnice jedrenskog vezira?«
Tako stade godinicu dana,
Knjige sprema na četiri strane,
Al' ga niko izbavit ne može,
Jal' ne može jali ne smijaše,
Kad iziđe godinica dana,
A nastupi druga godinica,
Već se Marku dodijalo ljuto,
Tavnujući, jade jadujući,
Pak šarenu knjigu napravio,
Te je spremi do Prizrena grada,
A na ruke pobratimu svome,
Pobratimu Obilić Milošu,
U knjizi mu 'vako govoraše:
»Pobratime, Obilić Miloše
Il' ne čuješ, il' ne haješ za me,
Đe su mene uhvatili Turci,
Uhvatili ljuti Arbanasi.
Na planini sanak boraveći,
Na planini pod jelom zelenom,
Odveli me u Jedrenu b'jelu,
Predali me jedrenskom veziru,
Turio me vezir u tavnicu
Ev' imade godinica dana?
Da si brže do Jedrene b'jele,
Čuo jesam đe govore Turci,
Da će mene izvesti u polje,
U subotu koja treća dođe,
I povesti dva crna Arapa,
Dva Arapa dva mrka dželata,
Onđe će mi posijeći glavu,
Da si brže do Jedrene b'jele,
I povedi Banović Sekulu,
Ne biste li mene izbavili,
Iz tavnice, a iz turske ruke,
Ta da ste vi, braćo, zapa'nuli,
Preko mora četer'est konaka,
Opet bi vas potražio Marko.«
Kad je tak'u knjigu napravio,
Dade knjigu soko 'tici sivoj,
A soko je knjigu prihvatio,
Prihvatio pod bijelo krilo,
Pak poleće soko 'tica siva,
Časom soko do Prizrena siđe,
Pak on pade na bijelu kulu,
Na bijelu kulu Miloševu,
Pak se savi kuli na pendžere,
A udari krilim' u pendžere,
Džami mu se otvoriše sami.
Kad tu sjedi Obilić Miloše,
A do njega Banović Sekula,
Do Sekule sa Zmijanja Rajko,
Oni sjede hladno piju vino.
Siv se soko savi na koljeno,
Na koljeno Obilić Milošu,
A Miloš ga rukam' prihvatio,
Pa mu gladi sokolovo perje:
»Blago meni do Boga miloga
Ovo soko Kraljevića Marka,
Ev' imade godinica dana,
Ništa ne znam za mog pobratima,
Svud sam skito i za Marka pito,
Nema druma kud je prolazio,
Ni tavnice đe se osužnjio,
Ni mejdana đe je poginuo,
Ni bedema na kom mu je glava,
A sad će mi kazat 'tica siva,
Oću l' viđet pobratima živa.«
Miloš viđe đeje knjigonoša,
Pak mu knjigu pod krilijem nađe,
Na njoj Miloš pečat razlomio,
Razlomio, pak je proučio,
Do pola je bješe proučio,
A od pola na noge skočio,
Pak zavika grlom bijelijem :
»Moj Sekule, moj brate milosni,
Nerođeni kajno i rođeni !
Brže spremaj dva konja velika.«
A kad začu sa Zmijanja Rajko,
On govori Obilić Milošu:
»Žao mi je danas ostanuti,
Da ti 'oćeš mene poslušati,
Kad ti ne bi vrlo mrsko bilo,
A meni bi vrlo milo bilo,
Da ja s vama do Jedrene siđem,
Jer je Marko junak od starina,
Da mu s' i ja u nevolji nađem,
I ja njemu ko što i on meni,
Kad me prije Arap uhvatio,
Na Marici na vodi studenoj,
Da me nije Marko izbavio,
Doista me pogubiti šćaše.«
Kad to začu vojvoda Miloše,
Obojica Rajka poslušaše,
Sva trojica konje posjedoše,
Pak odoše do Jedrene b'jele,
Konje gone i dnevi i noći,
Dok dođoše u Jedrenu b'jelu,
Kad dođoše u Jedrenu b'jelu,
U Jedrenu u pjanu mehanu,
Pred mehanom konje razjahaše,
A sluge im konje prihvatiše,
A vojvode redom posjedoše,
Krčmarica vino poslužila,
Kad se Srbi vinca napojiše,
Onda reče Obilić Miloše:
»Ja Boga ti, mlada krčmarice!
Ima l' ovđe mesa krmetine,
Krmetine jali srnetine,
Čim će s' ovo mezetiti pivo?«
A veli mu mlada krčmarica:
»Be ne luduj, neznana delijo!
Nije ovo kraljeva polica,
Već je ovo careva stolica,
Ne jede se ovđe krmetina,
Sve su ovđe sovte i vajizi,
Ovđe nema Srba nijednoga,
Osjem jedan Kraljeviću Marko,
Al' je i on pao u tavnicu,
Ev' imade godinica dana,
Kopiljan se ni puštiti neće,
Kad je prije meni dolazio,
Sve mi pivo verisijom pio,
Sa šibalom paklenijem bijo:
Da mu tražim meso krmetinu,
Da mezeti crveniku vino,
Viš' ga nikad zamezetit neće!«
Kad to začu Obilić Miloše
Ovako je njojzi govorio:
»Ja vjere ti, krčmarice mlada!
Jesi l' čula đe govore Turci:
Oće l' posjeć jednog zulumčara,
Zulumčara Kraljevića Marka,
Da ja mogu znati, ja viđeti,
Đe će oni njega pogubiti,
I ja bi mu išo na viđenje,
Da mu viđu posječenu glavu,
Kad mu rusu posijeku glavu,
I meni je ljuto dodijao,
Kad me jednom Marko u'apsio,
Kak'a mu je prokleta tavnica,
Niže kule u polju široku,
Kome nije dodijala pusta?«
A veli mu mlada krčmarica:
»A vjere mi, neznana delijo!
Ako ti se milo pridesiti,
Kad Markovu posijeku glavu,
Sjutra peš se beli prideseti,
Kako sjutra bijel dan osvane,
Kad osvane i sunce ograne,
Izvešće ga u polje jedrensko,
Izvešće ga pedeset delija,
Davno biše njega pogubili,
Već čekaju Arbanasa Neda,
Dok im Nedo iz Stambola dođe,
Neka vidi kad pogube Marka,
Jer je njega savezao Nedo,
Sa njegovo sedam Arbanasa,
Nije Marko mala ćesedžija,
Već je svinja koja pije vina!
Dodij'o je caru i ćesaru,
Drumove je mloge zatvorio,
A mehane prazne ostavio
A đemije niz vodu spremio,
Đemidžije mloge podavio,
A kapije mloge oborio.
Sa topuzom na bijelu danu;
On je mlogo osijeko glava,
I pojeo jalovijeh brava,
Ocvijeljo sirotinju ljutu,
A i svoju ogr'ješio dušu,
Viš' se nikad ogriješiti neće:
Juče zbore dva glasna telala:
Ne bojte se, mlade krčmarice,
Ako vam je dodijao Marko,
Viš' vam nikad dodijati neće,
Što je dosad učinio Marko,
Neka bude na njegovu dušu,
A od danas sve na našu dušu.«
Kad to reče mlada krčmarica,
Onda Miloš sjede besjediti:
»Krčmarice, donesi mi piva,
Da napojim sebe i družinu,
Sjutra ćemo sići u lužinu,
Pak viđeti posječena Marka.«
Kad to začu mlada krčmarica,
Donese im jednu kupu vina,
Jednu kupu vina zameđena,
Koja drži četrnajest oka,
Zameđena i zašećerena:
»Eto vama crvenike vina,
To je vama džaba od mehane,
Od mehane krčmarice Zake.«
A Miloš je kupu prihvatio,
A nazdravi Banović Sekulu:
»Zdrav kod mene, što s' gori od mene!
Da pijemo da se veselimo!«
To zdraviše, pak se napojiše
I tu tavnu noćcu zanoćiše,
Zanoćiše, pak je prenoćiše,
Kad ujutru jutro osvanulo,
Osvanulo i sunce granulo,
Otvori se na gradu kapija,
A iziđe pedeset delija,
A za njima trideset medija,
Iz Medine 'oia i vajiza,
A za njima dvanajest kadija,
I trideset i dva barjaktara,
Kad se diže iz Jedrene vojska,
Što im nose pred vojskom barjake,
A za njima vezir Jedrenlija,
Oko njega stotinu delija,
Seirdžijam ni esaba nema,
Što je prvo pedeset delija,
Među njima četiri seiza,
Oni vode Markova Šarina,
U četiri čatali julara,
Prekrili ga bugar-kabanicom
S obje strane do zelene trave,
A za Šarca privezali Marka,
Svezane mu na plećima ruke,
A o vratu sablja obješena,
Oni vode kroz čaršiju Marka,
Oko sebe pogleduje Marko,
Dže će viđet pobratima koga,
Al' ne viđe niđe ni jednoga;
Odvedoše niz čaršiju Marka,
U jedrensko u polje gtiroko,
Kad siđoše u polje široko,
Pa na baška razrediše Turke,
Nasred poll Marka i delije,
Na vrh pol>a vezir Jedrenlija,
A oko njeg' ostale delije,
Seirdžije bliže prilaziše.
Kad viđeše tri dobra junaka,
Đe će njima poginuti Marko,
Iz mehane na noge skočiše,
Pred mehanom konje posjedoše,
Niz čaršiju konje oćeraše,
Iz čaršije u polje široko,
Kad se ravna polja prihvatiše,
Usporedu konje zastaviše,
Te se jednom piva obrediše,
Ja kada se braća nakitiše,
Debelijem kon>'ma pritužiše,
Dok siđoše polju na širinu,
Kad siđoše Marku i Šarinu.
Oko sebe pogleduje Marko,
Đe će viđet konja, jal' junaka,
Od Srbije svoga zavičaja,
Jal' Milošajali ko Miloša,
Dok ugleda vojvodu Miloša,
A za njime dva mlada konjika,
Prigrnuli bugar-kabanice,
Pak pokrili sebe i paripe,
Da sakriju o bedrici ćorde,
Da se tome ne osjete Turci.
Kad ih viđe Kraljeviću Marko,
Kada viđe Miloševo lice,
Žarko ga je ogrijalo sunce,
Taman Srbi konje doćeraše,
A dželati sablje povadiše,
Povadiše dva Arapa crna,
Dva Arapa dva mrka dželata,
Da posjeku Kraljevića Marka.
Kad to viđe Obilić Miloše,
Dok zavika Miloš sa ždralina:
»Stan'te, braćo, dva mrka dželata!
Da vam dadem sablju zakovanu.
Kojom ćete pogubiti Marka.
Pogubiti mrka Kaurina.
On je moga pogubio baba.
Ovom sabljom, prokleta mu ruka!
Pak sam čuo i kažu mi ljudi,
Đe ste skoro uhvatili Marka,
Pak ćete ga danas pogubiti,
Pak sam došo i sablju donio.
Nek mu ona posiječe glavu.«
Kad to čuše age Jedrenlije,
Zastaviše dva mrka dželata.
Pak pustiše Miloša do Marka,
Kad mu priđe Obilić Miloše,
Zubom škriču, dok mu sablja sijnu,
Sabljom mahnu o'siječe glavu,
Posiječe Arapina crna.
Obazre se Miloš na drugoga,
Kad mu Sekul odsijeko glavu,
Pak do Marka Miloš dolazio,
Presječe mu sveze na rukama,
Kad se Marko ruku dobavio,
I za britku sablju prihvatio,
Do Šarina konja doskočio,
Dok doleće do konja Šarina,
Nekoliko o'siječe glava,
Kad usjede na konja Šarina,
U delije juriš učiniše,
U široku polju jedrenskome,
Miloš goni, Marko dočekuje,
Marko goni, Sekul dočekuje,
Sve preskače konje i junake,
I junačke o'sijeca glave,
Marko veli: »Ne daj tamo, Rajko!«
Rajko veli: »Đe si brate, Marko?« 375
Rajko goni, Marko dočekuje,
Četvorica polje pogaziše.
U širinu na četiri strane,
Tri stotine glava o'sjekoše,
Što l' delije, što li seirdžije. 380
Tu se proli krvca do koljena,
Pak vojvode konje povratiše,
Da potraže pašu Jedrenliju,
A vezir se mudar dogodio,
Kad se stade krvca proljevati, 385
Na gotova konja zakročio,
Pleći dade, a bježati stade,
Pak pobježe gradu na kapiju,
A vojvode konje povratiše,
Oćeraše na novu čaršiju, 390
Dok izišli na vrh od čaršije,
Svu čaršiju redom zatvorili.
Dok dođoše do pjane mehane,
Pred mehanom konje zastaviše,
Zastaviše, pa ih razjahaše, 395
Uljegoše u pjanu mehanu,
Uhvatiše krčmaricu Zaku,
Marko kide paklenu kandžiju,
Pak je stade udarati njome,
A crna je krvca poljevaše, 400
Obukoše voštanu košulju,
Obukoše, pak je zapališe,
Neka gori izdajica kleta!
Istočiše vino i rakiju,
Pak debele konje posjedoše 405
Oćeraše zavičaju svome.
I odoše zdravo i veselo.
Vesela im dovijeka majka!
