Коси Туре зелену ливаду
У Кунару високој планини,
По имену Џидовина Мео.
Како Туре бјеше поитало,
Па разман’о косом подалеко. 5
А кад дође време да с’ одмара,
Леже Туре у сијено меко,
Како легло тако и заспало.
Кад у санку чудан сан виђело,
Да то није за њега ливада, 10
Већ бијаше вилинска пећина,
У пећини бјеше човјечина,
Страховита као облачина,
На њему је сура међедина
И на глави капа вучетина, 15
Колко хрче пећина разл’јеже.
Преко крила држи ћемерлију,
Из кора му полијеће сама,
К’о да жели боја и мегдана,
Мушке крвце и душманских рана. 20
Виђе Туре да је накасало
На јунака Краљевића Марка
И у себе бјеше помишљало,
Да већ неће виђет’ бјела данка.
Тако Туре очи претурило, 25
Док угледа и друго стравило,
Марковога шарца од мегдана,
Где он гризе зуб’ма маховину.
А пред Марком вила равијојла,
У руке јој гусли јаворове, 30
Саме гуде, саме ударају,
Те пјевају славу Србинову;
Марко пије леђенином вино,
Служи му га вила Равијојла,
Са леђеном од дванајест ока. 35
Рече ријеч Краљевићу Марко:
„Ајде збогом Џидована Мео,
Поздрави ми браћу Србадију,
Нек потуре несретно оружје,
С којим своје куће ископаше,— 40
Док ја јунак међу Србе дођем,
Са мојијем шарцем од мегдана,
Тада ће се опет дићи раја."
