Марко Краљевић познаје очину сабљу

Рано рани Туркиња ђевојка,
Прије зоре и бијела дана,
На Марицу бијелити платно.
До сунца јој бистра вода била,
Од сунца се вода замутила,
Ударила мутна и крвава,
Па проноси коње и калпаке,
Испред подне рањене јунаке;
Па нанесе једнога јунака,
Узела га вода на матицу,
Окреће се низ воду Марицу.
Виђе јунак код воде ђевојку,
Па је поче Богом сестримити:
"Богом сестро, лијепа ђевојко!
"Баци мене једну крпу платна,
"Извади ме из воде Марице,
"Честиту ћу тебе оставити."
Ђевојка је за Бога примила.
Баци њему један крај од платна,
Извади га води на обалу.
На јунаку рана седамнаест;
На јунаку чудно одијело;
О бедри му сабља окована,
На сабљи су три балчака златна,
У балчацим' три камена драга:
Ваља сабља три царева града.
Вели јунак Туркињи ђевојци:
"Сестро моја, Туркиња ђевојко!
"Кога имаш код бијела двора?"
Рече њему Туркиња ђевојка:
"Имам једну остарјелу мајку,
"И имадем брата Мустаф-агу."
Проговара добар рањен јунак:
"Сестро моја, Туркиња ђевојко!
"Иди кажи брату Мустаф-аги,
"Да ме носи двору бијеломе;
"Код мене су три ћемера блага,
"У свакоме по триста дуката:
"Ја ћу један тебе поклонити,
"Други твоме брату Мустаф-аги,
"А трећи ћу себе оставити,
"Да ја видам моје грдне ране;
"Ако Бог да, те ране извидам,
"Честиту ћу тебе оставити
"И твојега брата Мустаф-агу."
Оде цура двору бијеломе,
Те казује брату Мустаф-аги:
"О мој брате, ага Мустаф-ага!
"Добила сам рањена јунака
"На Марици на води студеној;
"Код њега су три ћемера блага,
"У свакоме по триста дуката:
"Један хоће мене поклонити,
"А други ће тебе, Мустаф-ага,
"А трећи ће себе оставити,
"Да он вида своје грдне ране;
"Немој ми се, брате, преварити.
"Да погубиш рањена јунака,
"Донеси га двору бијеломе."
Оде Туре на воду Марицу,
А кад виђе рањена јунака,
Узе гледат' сабљу оковану:
Ману њоме, одс'јече му главу,
Скиде с њега дивно одијело,
Па он оде двору бијеломе.
Пред њега је сестра излазила,
А кад виђе, шта је учинио,
Она рече брату Мустаф-аги:
"За што, брате, да од Бога нађеш!
"3а што згуби мога побратима?
"На што си се, болан, преварио
"А на једну сабљу оковану!
"Еда Бог да, одсјекла ти главу!"
То му рече, уз кулу утече.
Мало време за тим постајало,
Дође ферман од цара Турског
Мустаф-аги, да иде на војску.
Оде мујо на цареву војску,
Припасао сабљу оковану;
А кад дође у цареву војску,
Гледа сабљу мало и велико;
Никоме се извадити не да:
Оде сабља од руке до руке,
Дођ' у руке Краљевићу Марку,
Сама му се сабља извадила.
Кад је Марко сабљу загледао,
Ал' на сабљи три слова ришћанска:
Једно слово Новака ковача,
Друго слово Вукашина краља,
Треће слово Краљевића Марка.
Пита Марко Туре Мустаф-агу:
"Ој Бога ти, Турско момче младо!
"Откуд тебе ова бритка сабља?
"Или си је за благо купио?
"Или си је у боју добио?
"Или ти је од баба остала?
"Или ти је љуба донијела,
"Донијела љуба од мираза?"
Вели њему Туре Мустаф-ага:
"Ој Бога ми, каурине Марко!
"Кад ме питаш, право ћу ти казат':"
Све му каза, каконо је било.
Вели њему Краљевићу Марко:
"За што, Туре, да од Бога нађеш!
"Нијеси му ране извидао?
"Данас бих ти дао агалуке
"Код нашега цара честитога."
Вели њему Туре Мустаф-ага:
"Бе не лудуј, каурине Марко!
"Да ти можеш добит' агалуке,
"Најприје би себе извадио;
"Већ дај амо сабљу оковану."
Ману сабљом од Прилипа Марко,
Скиде главу Турчин-Мустаф-аги.
Отидоше цару казивати,
Цар по Марка оправио слуге;
Како који Марку долазаше,
Марка зове, Марко не говори,
Већ он сједи, пије мрко вино;
Кад се Марку веће досадило,
Он пригрну ћурак наопако,
А узима тешку топузину,
Па отиде цару под чадора;
Колико се ражљутио Марко,
У чизмама сједе на серџаду,
Па погледа цара попријеко,
Крваве му сузе из очију.
Кад је царе сагледао Марка
И пред њиме тешку топузину,
Цар с' одмиче, а Марко примиче,
Док доћера цара до дувара;
Цар се маши у џепове руком,
Те извади стотину дуката,
Па их даје Краљевићу Марку:
"Иди, Марко, напиј ми се вина;
"Што су ми те тако ражљутили?" :
"Не питај ме, царе поочиме!
"Познао сам сабљу баба мога;
"Да сам Бог д'о у твојим рукама,
"И ти би ме 'вако ражљутио."
Па он уста и оде чадору.