Марко Краљевић познаје очеву сабљу

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Марко Краљевић познаје очеву сабљу

Рано рани Туркиња дјевојка
Прије зоре и бијела дана
На Марицу бијелити платно.
До сунца јој бистра вода била.
Од сунца се вода замутила, 5
Ударила мутна и крвава,
Па проноси коње и калпаке;
Испред подне рањене јунаке;
Па нанесе једнога јунака,
Узела га вода на матицу, 10
Окреће се низ воду Марицу.[1]
Видје јунак код воде дјевојку,
Па је поче Богом сестримити:
»Богом сестро, лијепа дјевојко,
Баци мени једну крпу платна, 15
Извади ме из воде Марице,
Честиту ћу тебе оставити!« 
Дјевојка је за Бога примила,
Баци њему један крај од платна,
Извади га води на обалу. 20
На јунаку рана седамдесет;
На јунаку чудно одијело:
О бедри му сабља окована,
На сабљи му три балчака златна,
У балчацим’ три камена драга; 25
Ваља сабља три царева града.
Вели јунак Туркињи дјевојци:
»Сестро моја, Туркиња дјевојко.
Кога имаш код бијела двора?« 
Рече њему Туркиња дјевојка: 30
»Имам једну остарјелу мајку,
И имадем брата Мустаф-агу.« 
Проговара добар рањен јунак:
»Сестро моја, Туркиња дјевојко
Иди кажи брату Мустаф-аги, 35
Да ме носи двору бијеломе:
Код мене су три чемера блага,
У свакоме по триста дуката.
Ја ћу један теби поклонити,
Други твоме брату Мустаф-аги, 40
А трећи ћу себи оставити,
Да ја видам моје грдне ране;
Ако Бог да, те ране извидам,
Честиту ћу тебе оставити
И твојега брата Мустаф-агу.« 45
Оде цура двору бијеломе,
Те казује брату Мустаф-аги:
»О мој брате, ага Мустаф-ага!
Добила сам рањена јунака
На Марици на води студеној; 50
Код њега су три ћемера дуката.
Један хоће мени поклонити,
А други ће теби, Мустаф-ага,
А трећи ће себи оставити,
Да он вида своје грдне ране. 55
Немој ми се, брате, преварити.
Да погубиш рањена јунака,
Донеси га двору бијеломе.« 
Оде Туре на воду Марицу;
А кад видје рањена јунака, 60
Узе гледат’ сабљу оковану,
Ману њоме, одсијече му главу,
Скиде с њега дивно одијело,
Па он оде двору бијеломе.
Пред њега је сестра излазила; 65
А кад видје, што је учинио,
Она рече брату Мустаф-аги:
»Зашто, брате, да од Бога нађеш,
Зашто згуби мога побратима?
На што си се, болан, преварио? 70
А на једну сабљу оковану,
Еда Бог да, одсјекла ти главу!
То му рече, уз кулу утече.
Мало вријеме затим потрајало,
Дође ферман од цара турскога 75
Мустаф-аги, да иде на војску.
Оде Мујо на цареву војску,
Припасао сабљу оковану.
А кад дође у цареву војску,
Гледа сабљу мало и велико. 80
Никоме се извадити не да:
Оде сабља од руке до руке,
Дођ’ у руке Краљевићу Марку,
Сама му се сабља извадила.
Кад је Марко сабљу загледао, 85
Ал' на сабљи три слова хришћанска:
Једно слово Новака ковача,
Друго слово Вукашина краља,
Треће слово Краљева Марка.
Пита Марко Туре Мустаф-агу: 90
»Ој Бога ти, турско момче младо,
Откуд теби ова бритка сабља?
Или си је за благо купио?
Или си је у боју добио?
Или ти је од баба остала? 95
Или ти је љуба донијела,
Донијела љуба од мираза?« 
Вели њему Туре Мустаф-ага:
»Ој Бога ти, каурине Марко,
Кад ме питаш, право ћу ти казат.« 100
Све му каза, каконо је било.
Вели њему Краљевићу Марко:
»Зашто, Туре, да од Бога нађеш,
Нијеси му ране извидао?
Данас бих ти дао агалуке 105
Код нашега’ цара честитога.« 
Вели њему Туре Мустаф-ага:
»Бе не лудуј, каурине Марко,
Да ти можеш добит агалуке,
Најприје би себе извадио; 110
Већ дај амо сабљу оковану!«.
Ману сабљу од Прилипа Марко,
Скине главу Турчин-Мустаф-аги
Отидоше цару казивати,
Цар по Марка оправио слуге; 115
Како који Марку долажаше,
Марка зове, Марко не говори,
Већ он сједи, пије мрко вино.
Кад се Марку веће досадило,
Он пригрну ћурак наопако, 120
А узима тешку топузину,
Па отиде цару под чадора.
Колико се разљутио Марко,
У чизмама сједе на серџаду,
Па погледа цара попријеко, 125
Крваве му сузе из очију.
Кад је царе сагледао Марка,
И пред њиме тешку топузину,
Цар с’ одмиче, а Марко примиче,
Док дотјера цара до дувара; 130
Цар се маши у џепове руком,
Те извади стотину дуката,
Па их даје Краљевићу Марку:
»Иди, Марко, напиј ми се вина.
Што су ми те тако разљутили?« 135
»Не питај ме, царе поочине,
Познао, сам сабљу бабе мога;
Да сам Бог до у твојим рукама,
И ти би ме ’вако разљутио.« 
Па он уста и оде чадору.[2]140



Референце[уреди]

  1. Битка, на коју се овдје мисли, и за које је отац Марков, краљ Вукашин, сам заглавио, збила се је на ријеци Марици код места Црмена 26. рујна (по старом) 1371. У тој су битци погинула оба Вукашинова брата, Угијеша и Гојко: утопили су се у Марици, кад су од Турака измицали.
  2. У Вуковој збирци има још једна пјесма о том; ну будући да се у њој чин збива посве другдје, него ли се је у истину збио, то је испуштамо.

Извор[уреди]

Краљевић Марко у народним пјесмама, с тумачењем мање познатих ријечи и реченица, уредио Иван Филиповић, пето издање с 21 сликом, рисао Вјенц. Андерле, Тисак и наклада књижаре Ст. Кугли, Загреб, Илица 30, стр. 79-82.