Марко Краљевић освети брата Андријаша кога му Турци погубише
Ка је гора од горе најљепша,
Ал’ кљенова оли брштанова?
Најлепша је гора брштанова,
Јер се хита дрва и камена.
Њоме језди Краљевићу Марко 5
С Андријом брацем рођенијем.
Андрију је достигнула жеђа,
Он је брату Марку говорио:
„Драги брате, Краљевићу Марко!
Трудно ме је достигнула жеђа, 10
Једа л’ знадеш у пданини воде,
Да с’ напијем и напојим коња?"
Ма је Марко брату говорио:
„Драги брате, Краљевић Андрија!
Није нигђе близу воде хдадне, 15
Нег’ прид нами камена пимница,
У њој има млада крчмарица,
Ма ту пију свеђ турске делије,
Чувај, брате, да те не погубе,
Ја те чекам овди у планини; 20
Немој, брате, ти у крчму поћи,
Ни с Турцима испијати вино."
Кад то чуо Краљевић Андрија,
А он пође камену пимници,
Прид пимницом зове крчмарицу: 25
„Крчмарице, изнеси ми вина,
Да с’ напијем и напојим коња.“
Изнијела му један конд’јер вина.
Кад се рујна вина понапио,
Али рече млада крчмарица: 30
„Откадер сам крчмарица млада,
Ја не виђех љепшега јунака."
Ал’ покликну до девет делија,
Који прид крчмом рујно вино пију:
„Ал’ га није породила мајка, 35
Тер ми не ће да у крчму дође,
Да с јунацим’ рујно вино пије."
Кад је чуо Краљевић Андрија,
У пимницу бјеше ушетајо,
Сједе с Турцим’ рујно вино пити. 40
Кад га они вином опојише,
Тере њему главу осјекоше. —
Заспа Марко коњу усед’оце,
Ма га буди вила посестрима:
„Устај гори, Краљевићу Марко! 45
Погибети братац Андријаше,
Погину ти у камен-пимници.
Кад то чуо Краљевићу Марко,
И он пође каменом пимници.
Прид пимницом коња оставио, 50
А он сједе у камен-пимницу,
И находи до девет делија,
Умећу се главом Андријаша,
К’о јабувом од сухога вдата.
Кад видио Краљевићу Марко, 55
И погуби до девет делија,
Крчмарицу живу ухитио,
И црне јој очи извадио,
А по крчми благо покупио,
Тер је крчму огњем изгорио. 60
Свога браца бјеше укопајо;
Здраво пође к двору бијелому.
