Marko Kraljević osveti brata Andrijaša koga mu Turci pogubiše
Ka je gora od gore najljepša,
Al’ kljenova oli brštanova?
Najlepša je gora brštanova,
Jer se hita drva i kamena.
Njome jezdi Kraljeviću Marko 5
S Andrijom bracem rođenijem.
Andriju je dostignula žeđa,
On je bratu Marku govorio:
„Dragi brate, Kraljeviću Marko!
Trudno me je dostignula žeđa, 10
Jeda l’ znadeš u pdanini vode,
Da s’ napijem i napojim konja?"
Ma je Marko bratu govorio:
„Dragi brate, Kraljević Andrija!
Nije nigđe blizu vode hdadne, 15
Neg’ prid nami kamena pimnica,
U njoj ima mlada krčmarica,
Ma tu piju sveđ turske delije,
Čuvaj, brate, da te ne pogube,
Ja te čekam ovdi u planini; 20
Nemoj, brate, ti u krčmu poći,
Ni s Turcima ispijati vino."
Kad to čuo Kraljević Andrija,
A on pođe kamenu pimnici,
Prid pimnicom zove krčmaricu: 25
„Krčmarice, iznesi mi vina,
Da s’ napijem i napojim konja.“
Iznijela mu jedan kond’jer vina.
Kad se rujna vina ponapio,
Ali reče mlada krčmarica: 30
„Otkader sam krčmarica mlada,
Ja ne viđeh ljepšega junaka."
Al’ pokliknu do devet delija,
Koji prid krčmom rujno vino piju:
„Al’ ga nije porodila majka, 35
Ter mi ne će da u krčmu dođe,
Da s junacim’ rujno vino pije."
Kad je čuo Kraljević Andrija,
U pimnicu bješe ušetajo,
Sjede s Turcim’ rujno vino piti. 40
Kad ga oni vinom opojiše,
Tere njemu glavu osjekoše. —
Zaspa Marko konju used’oce,
Ma ga budi vila posestrima:
„Ustaj gori, Kraljeviću Marko! 45
Pogibeti bratac Andrijaše,
Poginu ti u kamen-pimnici.
Kad to čuo Kraljeviću Marko,
I on pođe kamenom pimnici.
Prid pimnicom konja ostavio, 50
A on sjede u kamen-pimnicu,
I nahodi do devet delija,
Umeću se glavom Andrijaša,
K’o jabuvom od suhoga vdata.
Kad vidio Kraljeviću Marko, 55
I pogubi do devet delija,
Krčmaricu živu uhitio,
I crne joj oči izvadio,
A po krčmi blago pokupio,
Ter je krčmu ognjem izgorio. 60
Svoga braca bješe ukopajo;
Zdravo pođe k dvoru bijelomu.
