Марко Краљевић моли љубу, да му отрује брата Андрију

Извор: Викизворник


Марко Краљевић моли љубу, да му отрује брата Андрију
5

0001 Завади се Краљевићу Марко,
0002 Завади се с братом Андријашом
0003 Баш за једно позлаћено перје.
0004 Марко вели: ”Моје ј’ св’јетло перје.”
0005 А Андрија: ”Није, него моје.”
0006 На то Марку врло жао бише,
0007 Па дозивље вјерну љубу своју:
0008 ”Анђелијо, вјерна љубо моја!
0009 Сутра свиће недиљица млада,
0010 Ја ћу поћи цркви манастиру.
0011 Послушај ме, вјерна љубо моја!
0012 Отруј мени брата Андријаша.
0013 Ако л’ ми га отровати не ћеш,
0014 Глава ће ти испод мача поћи.”
0015 Пак оседла коња Краљевићу.
0016 Још не била зора заб’јелила,
0017 Опет Марко љуби препоручи:
0018 ”Ол га отруј, оли ја ћу тебе.”
0019 То изусти, на коња се скаче.
0020 Ходе Марко кроз гору зелену.
0021 Кад је био усред горе црне,
0022 Жарко њему огрануло сунце.
0023 Гледајући Краљевићу Марко,
0024 Гледајући отклен грану сунце,
0025 Он угледа два орла крсташа,
0026 Гђе прогону сивога сокола,
0027 Гоне њега у јелове гране.
0028 Љуто цвили птичица соколе,
0029 Па долети коњу Краљевића.
0030 Вели сокол Краљевићу Марку:
0031 ”Краљевићу, ако Бога знадеш,
0032 Ради данас мене опростити,
0033 Јер ја немам брата рођенога,
0034 Он би данас мене осветио.
0035 Тешко брату, који брата нема!”
0036 А кад чује Краљевићу Марко,
0037 Брзо свога коња повратио,
0038 Па долази б’јелом двору своме.
0039 Пред Марка је љуба излазила,
0040 Под Марком је коња ухватила.
0041 Вели Марко вјерној љуби својој:
0042 ”Љубо моја, обе очи моје!
0043 Јеси л’ мога брата отровала?”
0044 Зловољно му љуба одговара:
0045 ”Јесам, Марко, моје сунце жарко!
0046 Јесам твога брата отровала,
0047 Јучер су му мученици били.”
0048 А кад чује Краљевићу Марко,
0049 Он с’ удари по кољену своме,
0050 Па је својој љуби бесједио:
0051 ”Ајме мени, сва несрећо моја!
0052 Гђе погуби брата јединога.
0053 Да би зашто, не бих ни жалио.”
0054 Ал му љуба тих бесједила:
0055 ”Нисам, Марко, брата отровала,
0056 Нег те јесам братом помирила.
0057 Имала сам од злата јабуку,
0058 Коју јесам од мајке донила,
0059 Пак је јесам, Марко, расковала,
0060 Мом ђеверу перје саковала,
0061 Љепше, веће, нег је твоје Марко!”
0062 А кад Марко љубу разумише,
0063 Хвата љубу око б’јела врата,
0064 Тер је љуби и два и три пута,
0065 Да тко броји, било би сто пута.
0066 Па је Марко љуби бесједио:
0067 ”Здраво била, вјерна љубо моја!
0068 Здраво био и тко те родио,
0069 Кад си мене с братом помирила.”



Извор[уреди]

Hrvatske narodne pjesme, skupila i izdala Matica hrvatska. Odio prvi. Junačke pjesme. I/2. Junačke pjesme, knjiga druga, uredio Dr Stjepan Bosanac, Zagreb, 1897.