Разболе се Краљевићу Марко,
разболе се у равне ливаде,
нема лада, а ни ладне воде,
виче Марко, у Бога се чује:
„Елај мене, до Бога једнога, 5
елај мене мајко остарела,
где си, мајко, данас у помоћи!"
Ту долети сива орлетина,
крило шири, Марку лада чини,
из кљунице Марка запојава, 10
испод нокте Марка зароњава;
ту се Марко био расвестио,
маши очи горе под небеса,
шта да види, сиву орлетину:
„Ој, Бога ти, сива орлетино, 15
шта сам тебе добро учинио,
што си мене данас у невољи?"
Ту говори сива орлетина:
„Знаш ли, Марко, када је то било,
кад је био бој на Косово равно: 20
сви јунаци коњем ме газише,
ти се скидаш с Шарца дебелога,
па ме стављаш коњу на седлашце,
па ме носиш твоје старе мајке,
па ти рече твоје старе мајке: 25
„Лечи, мајко, док га не излечиш,
кад излечиш, пусти га у ливаде,
нека лети као што леташе,
нека живи као што живеше!"
Владимир Бован, Лирске и епске песме Косова и Метохије (студентски записи српских народних умотворина са Косова и Метохије); Приштина, Институт за српску културу; Београд, Народно дело, Стручна књига; Исток, Дом културе, 2001., стр. 496.
