Марко Краљевић и вила Водарица

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Марко Краљевић и вила Водарица

Уранио Краљевићу Марко
У Прилипу на бијелој кули,
Те с’ умио и Богу молио;
Кад с’ умио и Богу молио,
Бојали је чибук запалио, 5
А слуге му каву донијеше,
Слатку каву и бистру ракију;
Док је Марко ћеиф направио,
Пак дозива слугу Милутина:
„Милутине, моја права слуго, 10
„Хитро скочи од земље на ноге,
„Те отиди у подрум Шарину,
„Шарца ћеш ми тимар учинити;
„Кад опремиш дебела Шарина,
„Изведи га из топла подрума, 15
„Доведи га на мермер авлију,
„Затури му узду на јабуку,
„Ваља мени до Призрена сићи,
„Да ја виђу побратима мога,
„Побратима Милош Обилића.“ 20
Кад то зачу слуга Милутине,
Хитро слуга на ноге скочио,
Пак одлетје Шарцу у подруме,
Стаде спремат’ Маркова Шарина:
Шарина је тимар учинио, 25
Млаком водом и ракли сапуном,
Сунђером му воду покупио,
А чаршафом длаку изгладио,
Преви ћебе, тури татарију,
А по њему седло шенаију, 30
А по седлу златну абаију,
Златне ките пале на копите,
С обје стране до зелене траве,
Пак по њојзи пули рисовину,
А по рису мрку међедину, 35
Да му роса риса не покваси;
Заузда га ђемом њемачкијем,
Прихвати га за оба дизгина,
Изведе га из топла подрума,
Одведе га под бијелу кулу, 40
Под бијелу кулу на авлију,
Пак му баци дизгин за јабуку:
Сам се Шарац по авлији вода,
Сам се вода и тамо и амо.
Оде слуга на бијелу кулу, 45
Право оде господару своме,
Господару Краљевићу Марку.
Пак се стаде опремати Марко:
Он обуче чудну ђеисију,
Добру свлачи, а бољу облачи, 50
Понајприје свилену кошуљу,
На кошуљу кадифли доламу,
На долами седамн’ест дугмади,
Свако дугме по од литру злата,
А што му је дугме под гроцем, 55
Оно му је од три литре злата
И оно се на бурму одврће,
У њем’ носи чашу и маштрафу,
Чиме Марко хладно пије вино
У планини гдје механе нема. 60
Кад обуче на плећи доламу,
На доламу троје токе сјајне;
Какве су му троје токе сјајне!
Нијесу му вите ни ковате,
Већ у Мљецим’ од злата излите, 65
Сваке токе од четири оке;
А навуче на ноге чакшире,
Мор-чакшире, ковче ђумишлије, —
Више му је под кољеном злата,
Него соје чохе на кољену; 70
А на главу калпак и челенке,
Како му је девет челенака,
И десето на диреку крило!
Крило му се на чекрк окреће
У сахату по дванаест пута, 75
Знати море, кад му сахат прође,
Да не вади сахат из њедара.
Кад се Марко на кули опреми,
Он објеси низ бедрицу ђорду,
Пониско је објесио ђорду, 80
Све му сабља по камењу звечи,
А привуче перна буздована,
Пак удари низ бијелу кулу,
Док он сиђе коњу на авлију,
Пак прихвати свијетла Шарина, 85
Притеже му на токе колане,
Сва четири један по другоме,
Пак и пету, ибришим каницу,
Што му коња од колана чува.
Пак се Шарцу на сриједу баци, 90
Отиште га од бијеле куле;
Далеко га слуге испратише,
Господару срећне путе дају.
Оде Марко брду уз планину,
Здраво пређе четири планине, 95
Док изиде на Пролог планину.
Кад је био кроз Пролог планину,
Ту је Марко ноћцу заноћио,
У Прологу високој планини.
Кад ујутру јутро освануло, 100
Осванула света недјељица,
Уранио Краљевићу Марко
У планини под јелом зеленом,
Те с’ умио и Богу молио,
Пак Шарина коња опремио, 105
Пак се коњу на сриједу баци,
Отјера га кроз Пролог планину.
Кад је био по среди планине,
На планини нигдје воде нема,
А Марку је жеђа додијала; 110
Колико је Марко ожеднио,
Још је горе Шарац ожеднио,
Стаде писка Маркова Шарина
Кано љуте под каменом гује,
А погледа и тамо и амо, 115
Гдје ће хладну воду опазити.
А Марко му сједе бесједити:
„Мој Шарине, моје десно крило,
„Је ли теби жеђа додијала?
„Колико је теби додијала, 120
„Још је горе мени додијалај
„Ја ћу заклат’ тебе, јали себе,
„Те се црне крви напојити.“
Док закликта соко тица сива
Са планине, са јелове гране: 125
„Побратиме, Краљевићу Марко!
„Ти си јунак, пак те кажу људи;
„Ако с’ јунак, ко те кажу људи,
„Ти не кољи себе ни Шарина,
„Већ напријед потјерај Шарина, 130
„Ти ћеш наћи студену водицу,
„Под јеликом зелено језеро,
„Код језера нагоркињу вилу,
„Нагоркињу вилу Водарицу,
„Која воду и језеро чува; 135
„Око воде четири капије,
„Све капије од камена суха,
„Троја врата вазда затворена,
„А четврта вазда отворена,
„Ал’ се ником напојит’ не даде, 140
„Већ узима љуту водарину:
„Ко с’ напије воде из језера,
„Од јунака оба ока црна,
„А од коња двије ноге прве,
„А од тице из рамена крила; 145
„Ту се нико напојит’ не море,
„Ко јој дати водарине неће.
„Краљевићу, од Прилипа Марко!
„Ти си данас ожеднио љуто,
„Пак не мореш друмом путовати 150
„Ја како је мени боловати
„У планини на јеловој грани,
„Жедујући и дневи и ноћи,
„Никако се напити не могу,
„Пак и мале све птице остале, 155
„Хитре птице мале и велике,
„И црвићи и ситни мравићи,
„И по гори сва звјерја остала,
„Све је јадно у планини жедно,
„Ал’ се ништа напити не смије 160
„Од несрећне виле Водарице.
„Ако с’ јунак, ко те кажу људи,
„Ти натјерај дебела Шарина,
„Ти се напој воде из језера".
Кад то зачу Краљевићу Марко, 165
Што говори соко са планине,
Са планине, са јелове гране,
У напредак потјера Шарина,
Окрену га с десна на лијево,
Док он нађе јелу суховрху 170
И под јелом зелено језеро,
Код језера четири капије,
Троја врата јесу затворена,
А четврта јесу отворена,
Код њих спава Водарица вила; 175
До ње Марко дотјера Шарина.
Кад натјера на врата Шарина,
Добар Шарац воду опазио,
Пак на воду јуриш учинио;
Марко пушта дизгин у Шарина, 180
Паде Шарац на кољена прва;
Док се Шарац воде напојио,
Вила спава, ни хабера нема;
На прве се ноге исправио,
Помаче се Шарац од мејдана, 185
А дохвати плоча до камена,
Таман Марко чашу извадио,
Извадио чашу и маштрафу,
Да захвати воде из језера,
Да с’ напоји на коњу Шарину, 190
Док се вила од сна пробудила,
А иза сна на ноге скочила,
Пак на Марка очим’ превалила,
А завика грлом бијелијем :
„Та ти ли си, Краљевићу Марко? 195
„Ти ли дође до воде језера,
„Да с’ напијеш воде из језера?
„Вјере ми, се напојити нећеш,
„Док не дадеш водарину тешку!“
А Марко јој стаде бесједити: 200
„Стани, вило, грло те бољело!
„Да с’ напијем, пак да онда платим.“
Пак се Марко наже са Шарина,
Те захвати воде у маштрафи,
Пак покваси своје грло жедно; 205
Док је вила на ноге скочила,
Трипут Марко воде заграбио,
Своје жедно грло поквасио,
Ал’ опет се није напојио;
Пак под собом поврати Шарина. 210
Жедан Марко, пак се препануо,
Плећи даде, пак бјежати стаде,
Мислијаше, море побјегнути,
У добра се Шарца поуздати:
Брз је Шарац кано горска вила, 215
Ал’ је вила расклопила крила;
Бјежи Шарац гором и планином,
Достиже га у планини вила,
Достиже га вила Водарица.
Кад се видје на невољи Марко, 220
Кад видио, гдје ће погинути,
Даље њојзи ни бјежат’ не шћаше,
Већ прихвати од бедрице ђорду,
А под собом поврати Шарина,
Доиста је ударити шћаше, 225
Ал’ се вила ударит’ не даде,
Већ је вила Марка ухватила
И за сабљу и за десну руку,
Из руку му сабљу измакнула,
Бритку сабљу у траву бацила, 230
Узе Марка за прси јуначке,
Са Шарцем се коњем раставише,
Обадвоје у траву падоше,
Пак се носе по зеленој трави.
Носише се четири сахата, 235
Кад на пети сахат наступише,
Јаки Марко, весела му мајка,
Ал’ је јача Водарица вила!
Док су вилу пјене попануле,
Б’јеле пјене низ прси пануле, 240
Јадна Марка мутне и крваве,
Јер је њему додијала жеђа.
Кад се видје на невољи Марко,
Кад видио, гдје ће погинути,
Тадај Марко сједе бесједити; 245
„Водарице, једна несрећнице!
„Видиш, вило, грло те бољело!
„Гдје ћемо ми данас погинути:
„Ет’ отуда два зелена вука,
„Привлаче се од јеле до јеле, 250
„Ухватиће наске обадвоје,
„Истргати и мене и тебе.“
Кад то зачу вила Водарица,
Око себе очим’ погледала,
А на Марку руке ослабила, 255
Гдје ће видјет’ два зелена вука;
Марко живом срцу притужио,
Пак је вилом о тле ударио,
Кад је њоме о тле ударио,
Он не тражи сабљу оковану, 260
Већ крваве очи исколачи,
А пошкрипну зубим’ бјелијем,
За грло је зубим’ ухватио,
Пак је закла у зеленој трави,
Кано вуче кад закоље овцу. 265
Пак од земље на ноге скочио,
До Шарина коња доскочио,
А из траве сабљу извадио,
Одсијече розгу омарову,
Пак се врати вили Водарици, 270
Те јој сабљом главу откинуо,
А на розгу главу натакнуо,
Пак се врати до коња Шарина,
Те се њему на сриједу баци,
Отјера га до воде језера 275
И однесе Водарице главу.
Када дође до воде језера,
Ту се Марко воде напојио,
Напојио себе и Шарина,
Пак он поби розгу омарову 280
Украј воде зелена језера,
А на розги Водарице главу,
Пак завика грлом бијелијем:
„Когођ данас има у планини,
„Јали јунак, јал’ парип јуначки, 285
„Јали птица на јеловој грани,
„Јал’ остала звјерка свакојака;
„Ко је жедан данас у планини,
„Нека иде на воду језеро,
„Нека пије воду из језера, 290
„Сву ће Марко водарину платит’.
„Ако ми се том не вјерујете,
„Сад видите Водарицу вилу
„И њезину посјечену главу,
„Више вама водарине нема.“ 295
Кад видјеше сиви соколови,
И зелене тице голубови,
И на гори све тице остале,
И у гори звјерка свакојака,
И црвићи, и ситни мравићи, 300
Све полетје на воду језеро.
Кад то видје Краљевићу Марко,
Окренуо стрмо низ планину,
А запјева на коњу Шарину:
„Напојте се, тице у планини, 305
„И остала звјерко сваколика,
„Више вама водарине нема,
„Нека знате Краљевића Марка:
„Када Марко у механу дође,
„Он не плаћа крчмарици вино, 310
„Веће на њу погледује криво;
„Ја камо ли да вам воду плаћа!
„Не би Марко носио ни гаћа,
„Ја камо ли токе и чакшире!“
Пак отален отјера Шарина, 315
Право оде низ Косово равно.

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Краљевић Марко, народна песмарица, Београд : Државна штампарија Краљевине Србије, 1913., стр. 24-31.