Марко Краљевић и бан Задранин

Извор: Викизворник


Марко Краљевић и бан Задранин

Вино пију до три побратима,
Вино пију на Косову бојном;
Кад се побре понапили вина,
Пак је винце удрило у лице,
А ракиа еглен отворила: 5
Један побро фалио је себе,
Фалио себе и ђогата свога;
Други побро себе и дората;
Трећи рони сузе низ образе,
Питала га до два побратима: 10
Што ти рониш сузе низ образе?
Што нефалиш себе и вранчића?
Ал' је теби понестало блага,
Или коњу јечма превијана,
Или ти је кула овешћала?" 15
Њима побро кроз плач одговара.
„Пројте ме се до два побратима;
Нит је мени понестало благо,
Нити коњу жита превијана;
Није шала! моја братјо драга, 20
Није шала, ни петнаест данах,
Ја камоли три године данах;
Од кад бабо у тавници лежи
У тавници бана Задранина;
Ево идем усиати главу, 25
Или мога ја пустити бабу."
Он се скаче на ноге лагане,
И опрема вранца од мејдана;
Притеже му четири колана
Још и пету ибришим тканицу; 30
Језус рече, на вранчића клече,
Па одтишће преко поља равна,
Како звиезда преко неба сјајна,
Право здраво к Задру биеломе. —
Кад видише до два побратима, 35
Да им побро оде брез обзира,
Немогоше сердцу одолиети,
Одтискоше преко поља равна,
Право здраво к Задру биеломе. —
Код Задра је поље племенито, 40
Туде бане посио пшеницу;
Што ј' банова непазе пшеница,
У пшеници чадор разапињу,
Пред чадором копје усађују,
А за копје добре коње вежу. — 45
Уранио бане Задранине,
Пак се шеће граду на бедене;
Даде му се к пољу погледати;
Ал у пољу биео чадор види,
Пред чадором до три бојна копја, 50
За копјима до три бојна коња,
Привезана, зриело жито пасу.
Кад је бане лиепо разгледао,
Он дозивље до три сина своја,
Пак је бане њима говорио; 55
„Синци моји! моје поуздање;
Ви узмите петдесет солдатах
Па хајдете у биелу пшеницу;
Извидите чиј је оно чадор,
Чиј је чадор, какве су делие? 60
Уфатите, к мени доведите."
Њему вели најстарии сине:
„Дај ти мени петдесет солдатах,
И дај мени витку бедевиу,
Извидит ћу тко је и како је, 65
Живе ћу ти савезат делие,
Њиха, бабо, теби даровати."
Сина бабо бише послушао,
Даде њему петдесет солдатах
И даде му витку бедевиу; 70
И он оде у биелу пшеницу.
Кад је дошо у биелу пшеницу.
На коњу је чадор подизао.
Скочише се до три побратима,
Западоше за готове коње, 75
Повадише бриеткиње ћорде
Посјекоше, нитко неутече,
Само диете, весела му мајка!
Однесе га витка бедевиа,
За собом је врата затворало. 80
Ето бану и горе жалости!
Он дозивље и другога сина
Па му даје до триста солдатах,
И даје му витку бедевиу.
Лиепога је синак послушао, 85
И отишо до чадора биела,
На копјима чадор подизао.
Скочише се до три побратима,
Западоше за готове коње,
Разтиераше, нитко неутече; 90
Тко утече од бриеткиње ћорде,
Неутече од воде студене.
Берза бише витка бедевиа
Берза бише ујели је вуци!
Ујагми им диете у врата, 95
За собом је врата затворило.
Кад то види Задранине бане.
Скочио се на ноге лагане,
Собом води шест стотин' солдатах;
Мудар бише Задранине бане 100
Заведе их у тиесне сокаке,
Гдие с' неморе коњиц окренути,
Превари их, уједе их гуја:
Пофата их, у тавницу баци.
Кад угледа отац сина свога, 105
Цикну јунак као гуја љута:
„Што ћеш овде, све моје уфање!?
Тко ће мене избавити старца? —"
Ту су били три биела данка;
Кад четверти данак освануо, 110
Говорио сужањ у тавници;
„Да би мени тко однио књигу
А на руке Краљевића Марка,
Дао би му за триста дукатах."
Истом они у риечи бијаху, 115
Ал' ето ти једно момче младо,
Па је момче тихо бесиедило:
„Дајте мени до триста дукатах,
Ја ћу однит ту биелу књигу
Предат ћу је Марку Краљевићу." 120
Сужњи пишу листак књиге биеле;
Непишу је церним мурећефом,
Већ је пишу кервцом из образа;
У књизи га лиепо поздрављаху
И овако њему говораху: 125
„К нам се, Марко, штогод прие мореш."
Њима Марко одговоре даје:
„На кезнате, да вам доћи нећу; —
Ја сам вама вазда казивао,
Да нејдете у тиесне сокаке, 130
Гдие с' неморе коњиц окренути,
Ни бриетка ћорда потегнути."
Таке Марко одговоре даде,
Па се скаче на ноге лагане,
А појаши шарца коња свога 135
И одтишће к Задру биеломе.
У пшеници чадор разапиње,
Пред чадором копје усађује,
А за копје добра шарца веже.
Када бане у кулу изајде, 140
Даде му се к пољу погледати;
У пшеници био чадор види,
Пред чадором шарац ногом копа.
Бан се скаче на ноге лагане,
И узима шест стотин' солдатах, 145
Собом води до три сина своја,
Право здраво у биелу пшеницу;
На копјима чадор подизао,
Па говори Задранине бане:
„Бре делио, једна харамзадо! 150
Кад си јунак и така делиа
Изајди ми на мејдан јуначки,"
Зато Марко хаје и нехаје,
Него скупом рујно вино пије,
И још њима лиепо наздравио: 155
„Прођимо се боја и мејдана;
Већ сиедите, да се напијемо!"
Они мисле, да се шњима руга,
Бију Марка чизмам и мамузам.
Зато Марко хаје и нехаје, 160
Беркове је стерму оборио:
Једнога је стерму оборио,
Другога је на раме бацио.
Опет бане њега удараше,
Док се Марко разљутио бише; 165
Скочио се на ноге јуначке,
Појашио шарца од мејдана,
Тер их гања по пољу широку,
Гдие ког сриета ту му главу скида;
Све разтиера нитко неутече; 170
Уфатио бана од мејдана.
И његова три сина нејака;
Свеза њима руке наопако.
Уфатио једнога солдата,
Тер му руку с руком приковао, 175
А на руки књигу написао;
Па га шаље к баници госпоји,
У књизи је говорио Марко:
„Бора теби! од Задра банице,
Ја ти бана погубио нисам, 180
Нити бана, нит' његове сине:
Чујеш мене! од Задра банице,
Пусти мени сужње из тавнице,
Ја ћу теби робје пофатано."
То је њојзи верло драго било, 185
Пустила је сужње из тавнице.
Кад видио Краљевићу Марко,
Како су му побре потамниле,
Другу њојзи написао књигу:
„Још пошаљи њихово оружје, 190
Добре коње, копја од мејдана,
И још уз то три товара блага;
Ако ли ми ти послати нећеш,
Хоћу тебе у церно завити."
Шаље она што је иско Марко. 195
Кад то прими Краљевићу Марко:
Он посиече бана Задранина
И његова три нејака сина. —
Давно јесу казивали људи:
Нејма лова брез сива сокола, 200
Нити боја брез Краљевић Марка.

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Народне пиесме босанске и херцеговачке, скупио Иван Фрањо Јукић Бањолучанин и Љубомир Херцеговац (Фр. гр. Мартић), издао О. Филип Кунић Купрјешанин; свезак перви, пиесме јуначке; у Осиеку 1858; тиском ц. к. повл. тискарне Драг. Лехмана и другара. Стр. 69-75