Марко Краљевић и Херцег Стјепан5
0001 Свјетлица је даницу корила:
0002 ”Ој данице, једна лежакињо!
0003 Гдје омркнеш, туте и осванеш,
0004 Ја омркнем нада Цариграда,
0005 А осванем дворим Јерцеговим.”
0006 То их слуша царе Сулејмане,
0007 Па свјетлицу дозивао зв’језду:
0008 ”Причекај мене, св’јетла зв’јездо моја!
0009 Нек напишем лист хартије б’јеле,
0010 Слат ћу зету Јерцегу Стјепану,
0011 Да он пише на војску војнике,
0012 Нек не пише стара ни нејака,
0013 Ни јединка у матере синка.”
0014 Кад свјетлица разумила зв’језда,
0015 Она стала, па га причекала,
0016 Па јој дава лист хартије б’јеле ,
0017 Носи зв’језда Јерцегу Стјепану.
0018 Кад се Стјепан књиге дочепао,
0019 Све напише на војску војнике,
0020 Па записа стара и нејака,
0021 И јединка у матере синка,
0022 И јединка Краљевића Марка.
0023 Јадна мајка искупит не могла,
0024 Па продала своје б’јеле овце,
0025 Б’јеле овце, а и подворнице,
0026 Па два коња напртила блага,
0027 Носила их Јерцегу Стјепану.
0028 Кад се Стјепан блага дочепао,
0029 Спреми благо укулу бијелу,
0030 А њу стару коњима под витезе,
0031 Да је тару до б’јеле зорице.
0032 Иштом б’јела зора заб’јелила,
0033 Стара се је с душом разд’јелила.
0034 Кад војници к цару долазили,
0035 Сви војници здраво и весело,
0036 Само није Краљевићу Марко.
0037 Бесједио царе господаре:
0038 ”Ах мој зете, Јерцеже Стјепане!
0039 Сви војници здраво и весело,
0040 Само није Краљевићу Марко.
0041 Ил је Марко јединак у мајке?”
0042 Бесједи му Јерцеже Стјепане:
0043 ”Ах мој царе, мили господаре!
0044 Како Марко јединак у мајке,
0045 Кад имаде девет своје браће
0046 И десету своју милу мајку.”
0047 Тада царе Марку бесједио:
0048 ”Ах мој сужањ, Краљевићу Марко!
0049 Што ти јеси здраво невесело,
0050 Када ниси јединак у мајке?
0051 Кад имадеш девет своје браће
0052 И десету своју милу мајку.”
0053 Али му је Марко бесједио:
0054 ”Ах мој царе, мили господаре!
0055 Како нисам јединак у мајке,
0056 Када немам од Бога никога,
0057 Већ сам има своју милу мајку,
0058 Па ме Стјепан на војницу пише.
0059 Јаднамајка искупит не могла,
0060 Па продала своје б’јеле овце,
0061 Б’јеле овце, а и подворнице,
0062 Па два коња напртила блага,
0063 Носила их Јерцегу Стјепану.
0064 Кад се Стјепан блага дочепао,
0065 Спреми благо у кулу бијелу,
0066 А њу стару коњим под витезе,
0067 Да је тару до зорице б’јеле.
0068 Иштом б’јела зора заб’јелила,
0069 А с душом се стара разд’јелила!
0070 Бесједи му царе Сулејмане:
0071 ”Је л’ истина Краљевићу Марко!”
0072 ” ”Јест истина, царе Сулејмане!” ”
0073 Кад то чуо царе Сулејмане,
0074 Стјепану је зету бесједио:
0075 ”Ах мој зете, Јерцеже Стјепане!
0076 Јесам ли ти царе говорио,
0077 Да не пишеш стара ни нејака,
0078 Ни јединка у матере синка.
0079 Ти си писа Краљевића Марка
0080 И још си ми лажно казиво,
0081 Да имаде девет браће миле
0082 И десету стару мајку своју.
0083 Он не има никога до Бога,
0084 Него стару остарилу мајку.
0085 Јадна г’ мајка искупит не могла,
0086 Па продала своје б’јеле овце,
0087 Б’јеле овце, а и подворнице,
0088 Па два коња напртила блага
0089 И теби је догонила стара.
0090 Па кад си се блага дочепао,
0091 Спремио га у кулу бијелу,
0092 А њу стару коњма под витезе,
0093 Да је тару до б’јеле зорице.
0094 Иштом б’јела зора заб’јелила,
0095 А стара се с душом разд’јелила.”
0096 Па кад царе све му казивао,
0097 Да је коња блага напртио,
0098 Па их дава Краљевићу Марку,
0099 Нека иђе двору бијелому,
0100 А Стјепана жива ухватио,
0101 Па га меће коњим под витезе,
0102 Да га тару до зорице б’јеле.
0103 Зора сване и сунце огране,
0104 А Стјепан се с душом разд’јелио.
