Марко Краљевић и Усо Ђурђевић

Извор: Викизворник


Марко Краљевић и Усо Ђурђевић

Вино пила до три побратима,
Украј мора на морској отоци,
Сваког ћу ти по имену казат,
Једно ми је: Смедеревац Ђуро,
А друго је: Љутица Богдане, 5
А треће је: Краљевићу Марко,
Вино пише три бијела дана,
Кад четврто јутро освануло,
Ту се рујна напојише вина,
Те им винце угријало лице,
А ракија собет отворила,
Од свашта су собет узимали,
А највише о добру јунаштву,
Онда рече Краљевићу Марко:
»Браћо моја, до два побратима,
Ласно нам је испијати пиво,
Али није мејдан дијелити,
Ја сам свашта очима видио,
И мејдана доста дијелио,
Слава Богу и Богородици!
Још ми нико није доскочио,
Ни мејдана балтом надтурио,
Али нема силе ни мејдана,
Брез погана Арапина црна,
Они су ми млого додијали,
Ал' нијесу мени наудили,
Веће своје главе изгубили,
Па што ћу вам дуго казивати,
Није с њима лако ратовати,
А остало на суху јунаштво,
Ничије се големо не хвали,
Осјем нака Ђурђевића Уса,
У Прологу високој планини,
Што ми хвале једног ћесеџију,
Ђе је царске скеле затворио,
Царској хазни пролазит не даде,
До Стамбола до царева града,
Већ отима небројено благо,
Пак су цару тужбе додијале,
Од туђара и од трговаца,
Од момака и од ђевојака,
Момцима се женити не даде,
А ђевојкам' срећу заставио,
У планини рухо саставио,
Ко ђевојка кад се срећи нада,
Плијенећи кићене сватове,
Цијенећи кићене ђевојке,
Пак ми скоро ситна књига дође,
Од Стамбола од Отмановића,
Овако ми књига изговара:
»Ђе си Марко, ниђе те не било?
Тебе хвале да си добар јунак,
На мејдану и јунаштву своме,
С киме гођ си мејдан дијелио,
Ти нијеси мени додијао,
Већ си мене вазда послушао,
За старијег мене познавао,
А сад су ми тужбе додијале,
Да од кога не бих ни жалио,
Јал' од Срба, јал' од Каурина,
Већ од свога брата душманина,
Од некака Ђурђевића Уса,
Са Пролога високе планине,
Кажу, ђе је ћесеџија љута,
Цареве је скеле затворио,
Плијенећи стамболске трговце,
Отимајућ трговачко благо,
А кољући по планини овце,
А све ради како му је драго,
Све разбија кићене сватове,
А отима госпоске дарове,
Те сабира рухо ђевојачко,
Ко ђевојка кад се срећи нада,
Често љуби кићене ђевојке,
А сијече нежењене момке,
Пак су мени тужбе додијале,
Већ погуби душманина мога,
Душманина и мога и твога.«
Так'а ми је ситна књига дошла,
Браћо моја, до два побратима!
Ви дебеле коње опремите,
Да идемо на Пролог планину,
Да станемо на крај душманину,
Који вјере ни закона нема,
Већ ђевојке у несрећу спрема.«
А кад зачу Љутица Богдане.
Овако је Марку говорио:
»Побратиме, Краљевићу Марко,
Десница се моја залежала.
Бритка сабља крви пожељела.
Са мном ћете до Пролога сићи.
Ја ћу Усу на мејдан изићи.
Ја ћу с н>име мејдан дијелити,
И јунаштво моје показати,
Нек се види моје и његово,
Ко је јунак ко л' је варалица.«
Кад то зачу Смедеравац Ђуро,
Овако јеЂуро говорио:
»Побратиме, Краљевићу Марко,
Десница се моја залежала,
Бритка сабља крви пожељела,
Већ те молим и руку ти љубим,
Да дебеле коње појашимо,
Да идемо на Пролог планину,
Кад будемо на Пролог планину,
Дај ти мени изум и бесједу,
Да ја Усу на мејдан изиђем,
Да му русу посијечем главу,
Ево теби тврду вјеру дајем,
Мени Турчин доскочит не море,
Док је мени на рамену главе.«
Кад то зачу Краљевићу Марко,
Што говоре оба побратима,
На то им се осмјехнуо Марко,
Те овако њима говорио:
»Устаните, коње опремите,
Да идемо и да путујемо,
Да ја видим и ваше јунаштво,
А ево вам тврду вјеру дајем,
Како кажу Ђурђевића Уса, 120
Глава ће вам полећети руса,
Ако вама не поможе Марко,
А ја вама ни помоћи нећу,
Док и вашу не окушам срећу.«
То рекоше, на ноге скочише, 125
Пак дебеле коње посједоше,
Уз приморје коње наћераше,
Све приморје ногам' погазише,
Кад су били на Пролог планину,
На Прологу коње разјахаше, 130
Ту се рујна вина напојише.
И дебеле коње одморише,
Таман сјели, те се одморили,
Док удари јека испријека,
Док ево ти Ђурђевића Уса. 135
На алату вас у суху злату,
Чује му се бахат од алата,
Чује му се чејрек од са'ата,
Док ево ти на алату Уса,
Сјаје му се токе кроз бркове, 140
Кајно мјесец кроз јелово грање,
Кад опази три српске војводе,
Бе још више узљути алата,
Док до њихе доћера алата,
Не виђаше Маркова Шарина, 145
Од Ђурина дебела дорина,
Када виђе Маркова Шарина,
Нимало му мило не бијаше,
Ал' му друга бити не могаше,
Мало свога застави алата, 150
Ал' га опет изједе срамота,
Пак под собом потиште алата,
Стаде му се алат пропињати,
Бритка сабља ситно куцукати,
Опази га Смедеравац Ђуро, 155
Под Ђуром су ноге задрктале,
А у Ђури срие заиграло,
Кад то виђе Љутица Богдане,
Овако је побри говорио:
»Побратиме, Смедеревац Ђуро,
Ја би' реко и бих се заклео.
Да си се ти љуто препануо.
Пушти мене на вранчићу моме,
Да Турчину пођем у сретање.«
Богдан збори, Ђуро одговара,
Марко шути ништа не говори,
У то доба Ђурђевићу Усо,
Док завика Турчин са алата:
»Устаните три српске војводе
Један мога коња прихватите,
А други ми шиљте посадите,
А трећи ми пиво послужите?«
А вели му Краљевићу Марко:
»А вјере ми, Ђурђевићу Усо
Коме гођ сам пиво послужио,
Љутијем се јадом потужио,
Ево теби Смедеревац Ђура,
И његова дебела дорина,
Он је слуга турска од старина!«
Кад то зачу Смедеревац Ђуро,
У једну је једва дочекао,
У другу га изједе срамота,
Пак од земље на ноге скочио,
За готова дора закрочио,
Кад се дору на сриједу баци,
Онда рече Ђурђевићу Усо:
»Море Влаше! Смедеревац Ђуро,
Држи ми се на дорату своме,
Нека знадеш пријеваре нема.«
Пак потеже копље заковано,
Од челика љута саковано,
Коњу гледа између ушију,
Ђура гледа по свилену пасу,
Посред паса да г' укине с гласа,
А у Ђура дорат бињеџија,
Земљи паде на прва кољена,
А на стражње поклекнуо кључе,
По њему се положио Ђуро,
Изнад Ђура џида налећела,
А Ђуро је рукам прихватио,
Преломи је надвоје натроје,
Па комаде у траву бацио,
Пак потеже копље заковано,
Пак завика Ђурђевића Уса:
»Држи ми се Туре на алату,
Нека знадеш пријеваре нема,
Тако Србин, кад се на бој спрема.«
Пак од себе копље отиснуо,
Дору гледа између ушију,
А Турчина по свилену пасу,
Посред паса, да г' укине с гласа
У Турчина алат бињеџија,
Паде њему на прва кољена,
А на стражње поклекнуо кључе,
По њему се Туре положило,
Изнад њега копље налећело,
А Усо га рукам' прихватио,
Преломи га надвоје натроје,
Па га баци у зелену траву :
Пак дебеле кбње наћераше,
Потегоше перне буздоване,
Буздованим' пера обломише,
А балчаке у траву бацише,
А за бритке сабље прихватише,
Стадоше се сабљам ударати,
Куд удари Ђурђевићу Усо,
Туда црна крвца пољеваше,
На црну се земљу саљеваше;
Куд удари Смедеревац Ђуро,
Т>да жива ватра посипаше,
На црну се земљу сасипаше,
И по земљи запаљује траву.
А кад виђе Краљевићу Марко,
Ђе ће њему погинути Ђуро,
Он завика грлом бијелијем:
»Јадан брате, Смедеревац Ђуро!
Колико сам теби говорио,
Ти не имаш јуначког мејдана,
Ти ћеш своју изгубити главу,
Баци, болан, сабљу заковану,
Држи Туре за прси јуначке.«
А кад зачу Смедеревац Ђуро,
Он потури сабљу заковану,
Пак ухвати за прси јунака,
С добријем се коњма раставише,
А са коња у траву падоше,
И зелену траву погазише,
Носише се два пуна са'ата,
А кад трећег наста половина,
Док завика Смедеревац Ђуро:
»Авај мени, моја мила мајко!«
Турчин јаки, а Ђуро нејаки,
Док је Турчин пјенам' набалио,
И бијеле пјене показао,
Јадан Ђуро б'јеле и крваве,
Када рече: »јао моја мајко.«
Онда рече Краљевићу Марко:
»Бе не лудуј, Смедеревац Ђуро,
Ти нијеси видио невоље,
Ја камоли јуначке довоље,
Ту данаске не помаже мајка,
Нејма мајке, а нема љубовце,
Ниђе никог до Бога милога,
Мила Бога и доброга друга.«
Пак је Марко на ноге скочио,
Десном руком топуз прихватио,
А лијевом Уса ухватио,
Од Ђура га рукам' раставио,
А са црном земљом саставио,
Пак потеже перна буздована,
Удари га седамнајест пута,
Насатице међу лопатице,
Међу плећи, да не море лећи,
Пак му свеза наопако руке,
Од лаката, таман до ноката,
Из ноката црна љева крвца,
Пак он сједе на зелену траву,
Узе Ђура на бијело крило,
Умива га студеном водицом,
А заљева жеженом ракијом,
Док му Ђуро очи отворио,
Овако му Марко говорио:
»Јадан Ђуро, мореш пребољети?
Могу, Марко, мио побратиме!
А у име Бога истинога,
Мила Бога и јунаштва твога,
Да сам прије тебе послушао,
Не бих данас рана допануо«.
А Марко му тихо бесједио:
» А не бој се, Смедеревац Ђуро
Ја сам свезо душманина твога,
Ради Бога и јунаштва свога«.
Пак сједоше до три побратима,
Обојица Марка загрлише,
Загрлише, па га пољубише,
Уз образе с обадвије стране,
А најпосље међу очи црне,
Пак сједоше хладно пити вино,
Док се хладна напојише вина,
И јуначко тело одморише,
Ту је њихе данак оставио,
А тавна их ноћца прихватила,
Када акшам на земљицу паде,
Да виш' Марка, родила га мајка,
Он извади од злата кутију,
У кутији траве свакојаке,
Што су њега даровале виле,
А највише траве рањеника,
Што лијечи рањене јунаке,
Те Ђурове ране превијао,
Превијао, док га извидао.
Кад ујутру јутро освануло,
Кад свануло и сунце грануло,
Од земљице на ноге скочише,
Поведоше Ђурђевића Уса,
Свезаше га за коња алата,
А дебеле коње посједоше,
Поведоше њега и алата,
Одведоше тврдој караули,
Караули Ђурђевића Уса,
Караули од камена кули,
Те његову кулу поробише,
И готово благо покупише,
Покупише благо трговачко,
И лијепо рухо ђевојачко,
Што је Усо разбијо сватове,
И госпоске отимо дарове,
Кад његову кулу поробише,
Онда Усу главу одсјекоше,
Посјече га Краљевићу Марко,
Пак му кулу ватром запалише,
А Усову главу опремише,
Опремише бијелу Стамболу,
Опреми је Краљевићу Марко,
Кад му глава до Стамбола сиђе,
Царе млоге муштулуке даје,
Марку спреми сабљу заковану,
Димискију од сухога злата.
Па војводе здраво полазише,
И планине ногам' погазише,
Кад сиђоше бијелу Прилипу,
У Прилипу благо дијелише,
Сваком дође по чејрек дуката,
Краљевића боље дароваше,
Дадоше му четири чејрека,
Све дуката од сухога злата,
И дође му сабља закована,
Из Стамбола од цара турскога,
А на сабљи име уписано,
На потпису: »Краллвићу Марку,
Кога кажу големајунака,
Коме нико доскочит не море«.
Ту су били, па се растанули,
Оде сваки завичају своме,
Оста Марко у Прилипу своме.



Извор[уреди]

Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине: Јуначке пјесме старијег времена. Књига трећа. Скупио Богољуб Петрановић. У Биограду, у државној штампарији 1870., str. 155-163.