Marko Kraljević i Uso Đurđević
Vino pila do tri pobratima,
Ukraj mora na morskoj otoci,
Svakog ću ti po imenu kazat,
Jedno mi je: Smederevac Đuro,
A drugo je: Ljutica Bogdane, 5
A treće je: Kraljeviću Marko,
Vino piše tri bijela dana,
Kad četvrto jutro osvanulo,
Tu se rujna napojiše vina,
Te im vince ugrijalo lice,
A rakija sobet otvorila,
Od svašta su sobet uzimali,
A najviše o dobru junaštvu,
Onda reče Kraljeviću Marko:
»Braćo moja, do dva pobratima,
Lasno nam je ispijati pivo,
Ali nije mejdan dijeliti,
Ja sam svašta očima vidio,
I mejdana dosta dijelio,
Slava Bogu i Bogorodici!
Još mi niko nije doskočio,
Ni mejdana baltom nadturio,
Ali nema sile ni mejdana,
Brez pogana Arapina crna,
Oni su mi mlogo dodijali,
Al' nijesu meni naudili,
Veće svoje glave izgubili,
Pa što ću vam dugo kazivati,
Nije s njima lako ratovati,
A ostalo na suhu junaštvo,
Ničije se golemo ne hvali,
Osjem naka Đurđevića Usa,
U Prologu visokoj planini,
Što mi hvale jednog ćesedžiju,
Đe je carske skele zatvorio,
Carskoj hazni prolazit ne dade,
Do Stambola do careva grada,
Već otima nebrojeno blago,
Pak su caru tužbe dodijale,
Od tuđara i od trgovaca,
Od momaka i od đevojaka,
Momcima se ženiti ne dade,
A đevojkam' sreću zastavio,
U planini ruho sastavio,
Ko đevojka kad se sreći nada,
Plijeneći kićene svatove,
Cijeneći kićene đevojke,
Pak mi skoro sitna knjiga dođe,
Od Stambola od Otmanovića,
Ovako mi knjiga izgovara:
»Đe si Marko, niđe te ne bilo?
Tebe hvale da si dobar junak,
Na mejdanu i junaštvu svome,
S kime gođ si mejdan dijelio,
Ti nijesi meni dodijao,
Već si mene vazda poslušao,
Za starijeg mene poznavao,
A sad su mi tužbe dodijale,
Da od koga ne bih ni žalio,
Jal' od Srba, jal' od Kaurina,
Već od svoga brata dušmanina,
Od nekaka Đurđevića Usa,
Sa Prologa visoke planine,
Kažu, đe je ćesedžija ljuta,
Careve je skele zatvorio,
Plijeneći stambolske trgovce,
Otimajuć trgovačko blago,
A koljući po planini ovce,
A sve radi kako mu je drago,
Sve razbija kićene svatove,
A otima gosposke darove,
Te sabira ruho đevojačko,
Ko đevojka kad se sreći nada,
Često ljubi kićene đevojke,
A siječe neženjene momke,
Pak su meni tužbe dodijale,
Već pogubi dušmanina moga,
Dušmanina i moga i tvoga.«
Tak'a mi je sitna knjiga došla,
Braćo moja, do dva pobratima!
Vi debele konje opremite,
Da idemo na Prolog planinu,
Da stanemo na kraj dušmaninu,
Koji vjere ni zakona nema,
Već đevojke u nesreću sprema.«
A kad začu Ljutica Bogdane.
Ovako je Marku govorio:
»Pobratime, Kraljeviću Marko,
Desnica se moja zaležala.
Britka sablja krvi poželjela.
Sa mnom ćete do Prologa sići.
Ja ću Usu na mejdan izići.
Ja ću s n>ime mejdan dijeliti,
I junaštvo moje pokazati,
Nek se vidi moje i njegovo,
Ko je junak ko l' je varalica.«
Kad to začu Smederavac Đuro,
Ovako jeĐuro govorio:
»Pobratime, Kraljeviću Marko,
Desnica se moja zaležala,
Britka sablja krvi poželjela,
Već te molim i ruku ti ljubim,
Da debele konje pojašimo,
Da idemo na Prolog planinu,
Kad budemo na Prolog planinu,
Daj ti meni izum i besjedu,
Da ja Usu na mejdan iziđem,
Da mu rusu posiječem glavu,
Evo tebi tvrdu vjeru dajem,
Meni Turčin doskočit ne more,
Dok je meni na ramenu glave.«
Kad to začu Kraljeviću Marko,
Što govore oba pobratima,
Na to im se osmjehnuo Marko,
Te ovako njima govorio:
»Ustanite, konje opremite,
Da idemo i da putujemo,
Da ja vidim i vaše junaštvo,
A evo vam tvrdu vjeru dajem,
Kako kažu Đurđevića Usa, 120
Glava će vam polećeti rusa,
Ako vama ne pomože Marko,
A ja vama ni pomoći neću,
Dok i vašu ne okušam sreću.«
To rekoše, na noge skočiše, 125
Pak debele konje posjedoše,
Uz primorje konje naćeraše,
Sve primorje nogam' pogaziše,
Kad su bili na Prolog planinu,
Na Prologu konje razjahaše, 130
Tu se rujna vina napojiše.
I debele konje odmoriše,
Taman sjeli, te se odmorili,
Dok udari jeka isprijeka,
Dok evo ti Đurđevića Usa. 135
Na alatu vas u suhu zlatu,
Čuje mu se bahat od alata,
Čuje mu se čejrek od sa'ata,
Dok evo ti na alatu Usa,
Sjaje mu se toke kroz brkove, 140
Kajno mjesec kroz jelovo granje,
Kad opazi tri srpske vojvode,
Be još više uzljuti alata,
Dok do njihe doćera alata,
Ne viđaše Markova Šarina, 145
Od Đurina debela dorina,
Kada viđe Markova Šarina,
Nimalo mu milo ne bijaše,
Al' mu druga biti ne mogaše,
Malo svoga zastavi alata, 150
Al' ga opet izjede sramota,
Pak pod sobom potište alata,
Stade mu se alat propinjati,
Britka sablja sitno kucukati,
Opazi ga Smederavac Đuro, 155
Pod Đurom su noge zadrktale,
A u Đuri srie zaigralo,
Kad to viđe Ljutica Bogdane,
Ovako je pobri govorio:
»Pobratime, Smederevac Đuro,
Ja bi' reko i bih se zakleo.
Da si se ti ljuto prepanuo.
Pušti mene na vrančiću mome,
Da Turčinu pođem u sretanje.«
Bogdan zbori, Đuro odgovara,
Marko šuti ništa ne govori,
U to doba Đurđeviću Uso,
Dok zavika Turčin sa alata:
»Ustanite tri srpske vojvode
Jedan moga konja prihvatite,
A drugi mi šiljte posadite,
A treći mi pivo poslužite?«
A veli mu Kraljeviću Marko:
»A vjere mi, Đurđeviću Uso
Kome gođ sam pivo poslužio,
Ljutijem se jadom potužio,
Evo tebi Smederevac Đura,
I njegova debela dorina,
On je sluga turska od starina!«
Kad to začu Smederevac Đuro,
U jednu je jedva dočekao,
U drugu ga izjede sramota,
Pak od zemlje na noge skočio,
Za gotova dora zakročio,
Kad se doru na srijedu baci,
Onda reče Đurđeviću Uso:
»More Vlaše! Smederevac Đuro,
Drži mi se na doratu svome,
Neka znadeš prijevare nema.«
Pak poteže koplje zakovano,
Od čelika ljuta sakovano,
Konju gleda između ušiju,
Đura gleda po svilenu pasu,
Posred pasa da g' ukine s glasa,
A u Đura dorat binjedžija,
Zemlji pade na prva koljena,
A na stražnje pokleknuo ključe,
Po njemu se položio Đuro,
Iznad Đura džida nalećela,
A Đuro je rukam prihvatio,
Prelomi je nadvoje natroje,
Pa komade u travu bacio,
Pak poteže koplje zakovano,
Pak zavika Đurđevića Usa:
»Drži mi se Ture na alatu,
Neka znadeš prijevare nema,
Tako Srbin, kad se na boj sprema.«
Pak od sebe koplje otisnuo,
Doru gleda između ušiju,
A Turčina po svilenu pasu,
Posred pasa, da g' ukine s glasa
U Turčina alat binjedžija,
Pade njemu na prva koljena,
A na stražnje pokleknuo ključe,
Po njemu se Ture položilo,
Iznad njega koplje nalećelo,
A Uso ga rukam' prihvatio,
Prelomi ga nadvoje natroje,
Pa ga baci u zelenu travu :
Pak debele kbnje naćeraše,
Potegoše perne buzdovane,
Buzdovanim' pera oblomiše,
A balčake u travu baciše,
A za britke sablje prihvatiše,
Stadoše se sabljam udarati,
Kud udari Đurđeviću Uso,
Tuda crna krvca poljevaše,
Na crnu se zemlju saljevaše;
Kud udari Smederevac Đuro,
T>da živa vatra posipaše,
Na crnu se zemlju sasipaše,
I po zemlji zapaljuje travu.
A kad viđe Kraljeviću Marko,
Đe će njemu poginuti Đuro,
On zavika grlom bijelijem:
»Jadan brate, Smederevac Đuro!
Koliko sam tebi govorio,
Ti ne imaš junačkog mejdana,
Ti ćeš svoju izgubiti glavu,
Baci, bolan, sablju zakovanu,
Drži Ture za prsi junačke.«
A kad začu Smederevac Đuro,
On poturi sablju zakovanu,
Pak uhvati za prsi junaka,
S dobrijem se konjma rastaviše,
A sa konja u travu padoše,
I zelenu travu pogaziše,
Nosiše se dva puna sa'ata,
A kad trećeg nasta polovina,
Dok zavika Smederevac Đuro:
»Avaj meni, moja mila majko!«
Turčin jaki, a Đuro nejaki,
Dok je Turčin pjenam' nabalio,
I bijele pjene pokazao,
Jadan Đuro b'jele i krvave,
Kada reče: »jao moja majko.«
Onda reče Kraljeviću Marko:
»Be ne luduj, Smederevac Đuro,
Ti nijesi vidio nevolje,
Ja kamoli junačke dovolje,
Tu danaske ne pomaže majka,
Nejma majke, a nema ljubovce,
Niđe nikog do Boga miloga,
Mila Boga i dobroga druga.«
Pak je Marko na noge skočio,
Desnom rukom topuz prihvatio,
A lijevom Usa uhvatio,
Od Đura ga rukam' rastavio,
A sa crnom zemljom sastavio,
Pak poteže perna buzdovana,
Udari ga sedamnajest puta,
Nasatice među lopatice,
Među pleći, da ne more leći,
Pak mu sveza naopako ruke,
Od lakata, taman do nokata,
Iz nokata crna ljeva krvca,
Pak on sjede na zelenu travu,
Uze Đura na bijelo krilo,
Umiva ga studenom vodicom,
A zaljeva žeženom rakijom,
Dok mu Đuro oči otvorio,
Ovako mu Marko govorio:
»Jadan Đuro, moreš preboljeti?
Mogu, Marko, mio pobratime!
A u ime Boga istinoga,
Mila Boga i junaštva tvoga,
Da sam prije tebe poslušao,
Ne bih danas rana dopanuo«.
A Marko mu tiho besjedio:
» A ne boj se, Smederevac Đuro
Ja sam svezo dušmanina tvoga,
Radi Boga i junaštva svoga«.
Pak sjedoše do tri pobratima,
Obojica Marka zagrliše,
Zagrliše, pa ga poljubiše,
Uz obraze s obadvije strane,
A najposlje među oči crne,
Pak sjedoše hladno piti vino,
Dok se hladna napojiše vina,
I junačko telo odmoriše,
Tu je njihe danak ostavio,
A tavna ih noćca prihvatila,
Kada akšam na zemljicu pade,
Da viš' Marka, rodila ga majka,
On izvadi od zlata kutiju,
U kutiji trave svakojake,
Što su njega darovale vile,
A najviše trave ranjenika,
Što liječi ranjene junake,
Te Đurove rane previjao,
Previjao, dok ga izvidao.
Kad ujutru jutro osvanulo,
Kad svanulo i sunce granulo,
Od zemljice na noge skočiše,
Povedoše Đurđevića Usa,
Svezaše ga za konja alata,
A debele konje posjedoše,
Povedoše njega i alata,
Odvedoše tvrdoj karauli,
Karauli Đurđevića Usa,
Karauli od kamena kuli,
Te njegovu kulu porobiše,
I gotovo blago pokupiše,
Pokupiše blago trgovačko,
I lijepo ruho đevojačko,
Što je Uso razbijo svatove,
I gosposke otimo darove,
Kad njegovu kulu porobiše,
Onda Usu glavu odsjekoše,
Posječe ga Kraljeviću Marko,
Pak mu kulu vatrom zapališe,
A Usovu glavu opremiše,
Opremiše bijelu Stambolu,
Opremi je Kraljeviću Marko,
Kad mu glava do Stambola siđe,
Care mloge muštuluke daje,
Marku spremi sablju zakovanu,
Dimiskiju od suhoga zlata.
Pa vojvode zdravo polaziše,
I planine nogam' pogaziše,
Kad siđoše bijelu Prilipu,
U Prilipu blago dijeliše,
Svakom dođe po čejrek dukata,
Kraljevića bolje darovaše,
Dadoše mu četiri čejreka,
Sve dukata od suhoga zlata,
I dođe mu sablja zakovana,
Iz Stambola od cara turskoga,
A na sablji ime upisano,
Na potpisu: »Krallviću Marku,
Koga kažu golemajunaka,
Kome niko doskočit ne more«.
Tu su bili, pa se rastanuli,
Ode svaki zavičaju svome,
Osta Marko u Prilipu svome.
