Разболе се Краљевићу Марко,
боловао петнајест дана,
а када је Марко прездравио,
маши очи изнад своје главе,
то да види сиву орлетину: 5
крила шири па му лада чини,
из кљуна му ладну воду даје;
„Бог те убио сиви орлетине,
која ти је голема невоља,
те ти крила (изнад мене) шириш, 10
крила шириш па ми лада чиниш,
и из кљуна ладну воду дајеш?"
„Чујеш ли ме, Краљевићу Марко,
кад је било боја на Косову,
коњ до коња, јунак до јунака, 15
изломише моје десно крило,
ти си, Марко, коња окренуо,
ниси тео мене да прегазиш,
па си мене, Марко ти узео,
однео ме својој старој мајци: 20
„Лечи, мајко, док га не излечиш,
а када га, мајко, ти излечиш,
ти га пусти у гору зелену!"
То не била сива орлетина,
Већ то био (сам) Свети Стефане, 25
Свети Стефан што је по Божићу!
Владимир Бован, Лирске и епске песме Косова и Метохије (студентски записи српских народних умотворина са Косова и Метохије); Приштина, Институт за српску културу; Београд, Народно дело, Стручна књига; Исток, Дом културе, 2001., стр. 495.
