Марко Краљевић и Рушко Арап-ага
Уранио Краљевићу Марко,
У Прилипу на бијелој кули,
Те с' умио и Богу молио,
Кад с' умио и Богу молио,
На шиљтету ноге прекрстио, 5
А слуга му чибук припалио,
И шећерли каву дохранио,
Понајприје ракију попио,
Док је Марко ћеиф направио,
Пак овако слуги говорио: 10
»Милутине, моја права слуго:
Слушај мене, моја права слуго,
Ти отиди у подрум Шарину,
Опреми ми дебела Шарина
Притегни му на токе колане, 15
Док ја своје прихватим оружје,
Ваља мени данас путовати,
У Калдака високу планину,
Да по ловим лова по планини,
Ев, имаде по године дана, 20
Ја нијесам пошо на планину,
Нит' сам изв'о рте ни огаре,
Нит' сам пушто сиве соколове,
Да ухвате рибу у језеру,
На Калдаку зелено језеро
У њему је риба шестокрила,
Кад гођ дођем на Калдак-планину,
До језера до воде студене,
Пак запуштим сиве соколове,
Соколови рибе нахватају,
Пак је једем цијел мјесец дана,
А сувише срнетине меса;
Кадја пуштим рте кроз планину,
Нахватају срна и кошута.
Ту имаде изобила меса,
Што је љепше од овнојског меса,
Већ ми, слуго, опреми Шарина.«
А кад зачу слуга Милутине,
Од земљице на ноге скочио,
Пак одлеће коњу у подруме,
Шарина му тимар учинио,
Учинио, пак га опремио,
Заузда га решмом позлаћеном,
Изведе га на мермер-авлију,
Кад изведе на мермер-авлију,
Потеже му на токе колане,
Кад Шарину притеже колане,
Шарин знаде пак се путу нада,
Ногом туче, уз кулу погледа,
Кад ће му се помолити Марко,
Док ево ти Караљевића Марка,
Низ бедрицу сабљу објесио,
Колико је ниско објесио,
Све му сабља окована звечи,
Марко шеће низ бијелу кулу,
Како шеће басамаке креће,
Док он сиђе до коња Шарина,
За готова закрочи Шарина
Пак се Шарцу на сриједу баци,
Кад посједе на коња Шарина
Стаде му се Шарац пропињати,
Све му Шарац поскакује зечки,
А Краљевић погледује вучки,
А за Марком пристанула мајка,
Своме сину сретне путе даје,
А Марко јој одговоре каже:
»Збогом остај, моја мила мајко !«
»У добар час, мој милостан синко!
Здраво био, сретно путовао!
Душмани ти под ногама били,
Ко Шарину чавли под плочама.«
Па Краљевић Марко полазио,
И прилипско поље прегазио,
Он поведе два рта зелена,
Што чувају његова Шарина,
А понесе два сива сокола.
Соколове меће на криоце,
Как'а су му два сокола сива,
У њихе су крила позлаћена,
Савили се Марку на криоце.
Кад је Марко поље прегазио,
Прихвати се горе и планине,
Он прегази четири планине,
Док изиђе на Калдак-планину,
Кад изиђе на Калдак-планину,
На планини разјаха Шарина,
Пак разапе свилена чадора,
Сједе пити црвенику вино,
Вино пио три бијела дана,
Док се Марко мало одморио,
И рујна се винца напојио,
Кад четврто јутро освануло,
Освануло и сунце грануло,
Онда Марко на ноге скочио,
Пак дебела узјаха Шарина,
Опера га кроз Калдак-планину,
Док доћера до воде језера,
Кад доћера до воде језера,
Код језера разјаха Шарина,
Пак разапе свилена чадора,
Сједе пити црвенику вино,
Ту је био неђељицу дана,
Лов ловио код воде језера,
Лов ловио за неђељу дана,
Наловио лова свакојака,
И нахвато рибе из језера,
Кад девето јутро освануло,
Освануло и сунце грануло,
Ту је Марко добро уранио,
Те с' умио и Богу молио,
И Шарина тимар учинио,
И за пута коња опремио,
Пак он сједе под чадора свога,
Те се хладна напојио винца,
Кад се Марко напојио винца,
Пјана Марка санак преварио,
Пак он заспа кајно јање лудо.
Док удари јека низ планину,
Враг нанесе и несрећа црна,
Враг нанесе Рушка Арап-агу, 120
И са њима до триста Арапа,
На мркијех триста бедевија,
Право иду води и језеру,
Кад виђеше Маркова чадора,
Полепеше Маркову чадору, 125
Опази их Шарац од мејдана,
Стаде цика Маркова Шарина,
Не би л' свога пробудио Марка,
Марко спава, ни хабера нема.
У то доба Рушко Арап-ага, 130
Притискоше Краљевића Марка,
Притискоше, па га савезаше,
Свезаше му руке до лаката,
Од лаката таман до ноката,
Из ноката црна љева крвца, 135
Сад да видиш Рушка Арап-аге,
Онда Марка ногом ударио:
»Устан' море, да се напијемо!
Знадеш, Марко, црни Каурине,
Џе си доста јада направио, 140
Јуначкијех глава одсјекао,
Јуначкијех мајка уцвјелио,
Виш' никога уцвијелит нећеш,
Ти си баба погубио мога,
На граници код Кара-Богданске, 145
Пак си брата погубио мога,
У Солуну граду бијеломе,
На капији каменој ћуприји;
Другог си ми брата погубио,
У бијелу Мллтку каменоме, 150
Трећег си ми брата погубио,
Украј Саве украј воде хладне,
Четвртог ми брата погубио,
Погубио у Кара-Богданској:
Петог си ми брата погубио, 155
На обали украј Дубровника,
Шестог си ми брата погубио
У Стамболу граду бијеломе,
Брата мога Дурмиш Арапина,
Данас ће те седми погубити.
Знаш ли, Марко, један копиљане!
Ђе си више направио јада,
Већ имадеш у перчину длака,
А данас ти суђен данак дође,
И то ти је срећа и јунаштво,
Ђе ће тебе јунак погубити,
Погубити Р^шко Арапине,
Кога данас на далеко нема.«
А Марко му сједе бесједити:
»А вјере ми, црни Арапине!
Моли бога за ђавола свога,
Ђе си мене љуто преварио,
У санку ми руке савезао,
А ја бих те боље погубио,
Видио бих и твоје јунаштво.«
А вели му Рушко Арапине:
»Ја курвићу, Марко Краљевићу!
Је си л' баба погубио мога,
И мојијех шест рођених брата?
Је л' истина што говоре људи,
Да је твоја погубила рука
Од Арапа најбоље јунаке?
Није шала све шест поглавара!«
А Марко се на то насмијао,
Те овако њему говорио:
»Бе не лудуј, црни Арапине!
Ја нијесам само погубио
То вашијех до шест поглавара,
Веће сам ја, море, погубио:
Деведесет и осам Арапа,
Све Арапа троглавих јунака,
На њихе је мучно и гледати,
Камо л' с њима мејдан дијелити,
А другијем ни есаба нема,
Још се јесам Богу замолио,
Два троглава не би л' погубио,
Два Арапа од три главе црне,
Да намирим стотину троглава,
Чини ми се да ћу намирити,
На стотину још ког набројити.
А вели му ага Арап-ага:
»Копиљане, Краљевићу Марко!
Што си досад млого погубио,
То нек буде све на твоју душу,
А одселе што погубиш, Марко,
То нек буде све на моју душу !
Нека знадеш, црни Каурине,
Када твоју посијечем главу,
Послушај ме што ћу учинити:
Одн'ећу ти главу на тромеђу,
На тромеђу српску и арапску,
На границу турску и каурску,
Онђе ћу ти објесити главу,
Нек се знаде ко те погубио,
Кад си так'и силан јунак био,
Нек се види шта си задобио
На мејдану с агом Арап-агом!«
Пак да видиш силна Арапина,
И у н>ег су до три главе црне,
Сједе Марку на прси јуначке,
Пак дохвати једну мјешку вина,
А дозива Нука Арапина,
Који му је први од Арапа:
»Здрав си, брате, Нуко Арапине
Да здравицу Влашку напијемо,
И да мјешку вина попијемо,
На мјешини Краљевића Марка,
Од Каура најбољег јунака!«
Марко за то ни хабера нема,
Већ се Марко на то насмијао,
Те овако њему говорио:
»Копиљане, црни Арапине!
Ни ту славе ни јунаштва нема,
Ласно вам ј&испијати пиво
На јунаку свезанијех руку
А што мене зовеш Каурином,
Ја Каурин никад био нисам,
Већ сам јунак српскога сјемена,
ОД Србина и српскога сина,
По имену: краља Вукашина,
Који прави славне намастире,
Који слави Христа истинога,
А за другог не знаде никога,
Осјем Бога и закона свога,
А ти вјере ни закона немаш,
А мене се погубити спремаш,
Ако Бог да и срећа од Бога,
Чини ми се погубит ме нећеш,
Ја сам већих јада допадао,
У тавнице млоге западао,
У јуначке руке допадао,
И у боље нег' у твоје руке,
Пак ми опет живот остануо!«
А кад зачу црни Арапине,
Колико се силан догодио,
Од силе се на то насмијао,
Те овако Марку говорио:
»А вјере ми, црни Каурине!
Ђе си запо туна си и пропо,
Виш' се никад избавити нећеш,
Да је твоје седам краљевина,
Нек су моје да их мени дадеш,
Не би теби живот оставио!
Па да имаш седам кула блага,
Да их мени све поклониш Марко,
Не би теби живот оставио!«
А Марко му сједе бесједити:
»А вјере ми, црни Арапине;
Ти сад ради што је теби драго,
Данас ти је допануо Марко,
Ето сабље, ево моје главе,
Кад је мене породила мајка,
За једне ме смрти одгојила,
А друга ме дочекати неће.«
А кад виђе црни Арапине,
Ђе је Марко срца јуначкога,
Ђе му није жао погинути,
Сам у себи Арап промислио:
»Боже мили бијесна јунака!«
Па арапски друштву бесједио:
»Ђецо моја, до триста Арапа!
Нећете ли Марка преварити,
Нећете л' га како потурчити?«
Арапи му веле лакрдију:
»Господаре, ага Арап-ага!
Ето сабље, ето влашке главе,
Па ти ради како теби драго,
Ако ли ћеш наске послушати,
Каурина ти ћеш погубити,
Јер се Влаше неће потурчити,
Док је њему на рамену главе,
Ако би се Марко потурчио,
Ми сви знамо да би јунак био!«
А вели им ага Арап-ага:
»Ђецо моја, луде ти сте главе!
Никако га потурчити нећу,
Да остане да нам јунак буде,
Ни да јаше дебела Шарина,
Ни да јаше, ни да сабљу паше,
Већ ја радим да Влаше преварим,
Да преварим па да га потурчим,
Кад потурчим, да га посијечем!«
Мислијаше троглав Арапине,
Што арапски Арап говораше,
Да то Марко знати не могаше,
Ал' то Марко знаде и познаје,
Јер он знаде све седам језика,
Кад је Марко ријеч разумио,
Големо се јунак замислио,
Што ће сада од живота свога?
Док му Арап стаде бесједити:
»Каурине Краљевићу Марко!
Ак' 'оћеш се, море, потурчити,
Ја ћу теби живот поклонити,
Па пеш са мном чету четовати,
И каурске осијецат главе!«
А кад зачу Краљевићу Марко,
Марко види ђе је варалица,
Ал* је Марко нека домислица,
Брже смисли, а по хитро збори,
Те Арапу 'вако одговори:
»О чу ли ме, троглав Арапине!
Ако ћеш ми живот поклонити,
Ја ћу ти се данас потурчити?«
А то Арап једва дочекао,
Пак на млађе срклет учинио:
»Поведите Маркова Шарина,
Навалите Марка на Шарина,
Да водимо у земљу арапску,
У иамији да га потурчимо,
Па ћу Марка доље оженити,
Даћу њему Арапку ђевојку,
Саставићу момка са ђевојком!«
Кад то зачу Краљевићу Марко,
И на то се Марко насмијао,
Те овако њему говорио:
»А вјере ми, ага Арап-ага!
Не води ме у земљу арапску,
Нит' ме води у вашу џамију,
Не састављај совте ни вајизе.
Ти ме овђе мореш потурчити,
Код језера код воде студене,
Кад сам брата погубио твога,
У Стамболу граду бијеломе,
Сабља ми се крвце напојила,
Нијесам је крви опростио,
Док нијесам на Калдак изишо,
На Калдаку код воде студене,
Онђе сам ја сабљу опростио,
Крвцу сапро у воду језеро,
Ђе сам крвце сабљу опростио,
Ту се данас могу потурчити,
Турско тобе код воде клањати,
Онђе ћу се вама поклонити,
Већ ми, аге, руке опростите,
Опростите и ноге и руке,
Да умијем и ноге и руке,
Ја умијем ваше турковање,
Турковати и турски клањати!
Прострите ми кожу срнетину,
Да неједем месо крметину!
А на кожу сабљу потурите,
На сабљи ћу тобе учинити,
Да је више нећу припасати,
Нити чијом крвцом напојити,
Даћу вама сабљу и Шарина!«
А кад зачу троглав Арапине,
Све слушаше што Марко збораше,
Ал' друкчије Арап промишљаше,
Те овако друштву говораше:
»Ви његове руке опростите,
Опростите и ноге и руке,
Овђе ћемо њега потурчити,
Код језера код воде студене,
Нек се клања и нек се поклања.
Пак ћемо га '"ада погубити!«
Есабљаше Марко не знаваше
Што арапски Арап говораше,
Ал' то Марко знаде и познаје,
Пак Маркове руке опростише,
Опростише и ноге и руке,
Кад се Марко руку добавио,
Одведоше њега до језера,
Донесоше кожу срнетину,
Да Не једе Марко крметину.
А по кожи сабљу заковану,
Да учини на њој клетав Марко,
Да је никад припасати неће!
Кад је Марко води долазио,
Сједе Марко умивати руке,
Попријеко погледат на Турке,
Сједе Марко умивати ноге,
Бритку сабљу примицат под ноге,
Док он приђе сабљи и кожици,
Кад он дође сабљи на кожици,
До земље се једном поклонио,
Док је сабљу рукам' прихватио,
Кад је сабљу рукам' прихватио,
Зубом шкри'ну док му сабља сијну,
Кад му сабља из саргије сијну,
Вилен Марко, пак се помамио,
Не би н>ега савладале виле,
Ја камоли арапске кобиле.
И Арапи шо јашу кобиле,
Док он дође до коња Шарина.
Седамнајест одсијече глава,
Кад се Шарцу на сриједу баци,
Онда свога узљути Шарина,
Марко силан, а Шарац помаман,
У Арапе јуриш учинио.
Сви Арапи коње посједоше,
Цењак био чејрек од са'ата,
Док он триста посијече глава,
А ухвати троглав Арапина,
Пак му свеза и ноге и руке,
На Калдаку код воде језера,
Од лаката таман до ноката,
Из ноката црна љева крвца,
Па га свали у зелену траву,
Довуче га до воде језера,
А потеже перна буздована,
Удари га седамнајест пута,
Насатице међу лопатице,
Док Арапу муке додијаше,
Низ ноге му вода пропа'нула,
А на грло крвца ударила!
Онда Марко топуз отурио,
А за мјешку руком прихватио,
Пак донесе до Арапа пиво,
Под грло му ногу намјестио,
Пак му стаде наздрављати Марко:
»Здрав, Арапе, курвино копиле!
Да пијемо да се напијемо,
Да ти вратим шалу за срамоту,
Кад си мене јуче савезао,
На мени си здравице здравио,
Ти на мени, пак и ја на теби ;
А што си ме стио потурчити,
И у вашу џамију водити,
Саставити хоџе и вајизе,
Ја ћу тебе данас покрстити!
На Калдаку код воде језера
На води ћеш авдес узимати,
А у води вијек вјековати,
Језеро ти велика џамија,
А омара висока мунара,
Сабља моја мула и кадија,
Нек те турчи, нека те научи !
А топуз је ага и спахија,
Нек ти ребра у прашину стуче,
Нек те право у џе'енем свуче!«
Кад то рече сабљу прихватио,
Зубом шкри'ну док му сабља сијну,
Пак му све три одсијече главе,
Пак Арапа у језеро баци,
А посади главе на омаре,
Нек их кљују гавранови црни,
Нека ваде очи Арапове.
Пак с' отален Марко повратио,
Пак он оде до воде језера,
Те сапира крвцу Арапову,
Уми своје и ноге и руке,
Пак он сједе под зелену јелу,
Ту се мало одморио Марко,
И рујна се винца напојио,
Пак од земље на ноге скочио,
Пак дебела посједе Шарина,
Оде право до Прилипа свога.
